Uroš Đurić

O čemu maštate trenutno?

O jednostavnim stvarima, o svojim radovima, putovanjima, fudbalu, rasprodaji u „Springfildu”, seksu s nepoznatim ženama koje srećem po ulici... U poslednje vreme sam zaokupljen platnima velikog formata, maštam o čitavoj seriji radova. Preokupiran sam time kako da ih izvedem, u kojoj tehnologiji, da li u okolini postoje radionice koje izrađuju kvalitetne blind ramove od lajsni dužih od 2 metra, da li su dovoljno široke? Razmišljam o usavršavanju, želeo bih da naučim da radim u situ, da usavršim gitarsku tehniku. Maštam o tome da se preselim u neki veći radni prostor.

Kako „vatate”  inspiraciju?

To je stvar utreniranosti. Od 1981. sam u ovoj igri, gotovo neprekidno, što kroz školovanje, što kroz blejanje, što kroz profesionalni život.

Kakvi vas oblici najčešće inspirišu?

Ne inspirišu me oblici, inspirišu me odnosi.

[...]

Znam da obožavate gitare? Jeste li nekad pokušali da dobijete ton zubima, kao Hendriks?

Da. Taj ton sam postigao jednom prilikom u Boburu. Bio sam u društvu Olega Kulika, Nedka Solakova i Lučezara Bojadžieva. Kulik nam je na samom ulazu skrenuo pažnju na Ilju Kabakova koji je vidno iznerviran izlazio iz zgrade muzeja. Ilja je u besu skinuo jaknu i bacio je na pod. Prišao sam mu i iz sve snage ga udario u pleksus. Kabakov se savio i tom prilikom ispustio iz sebe zvuk sličan onom koji je demonstrirao Hendriks svirajući zubima. Kada su me par dana kasnije u nekom kafeu u XI arondismanu Brener i Barbara pitali za motiv, odgovorio sam im da mi se nije svidela njegova ružičasta jakna.

[...]

Kako definišete današnju umetnost?

Zbog čega bi trebalo definisati današnju umetnost? Ono što preostaje jeste ono što ukus vladajuće klase određenog perioda smatra da treba da preživi i uvek na kraju ispadne da je to preživelo delo najviše u okviru kanona i pojmova te klase. Prema tome, zaključak je jednostavan: bez obzira na to koliko ste dobri, ako vas vladajuća klasa bude zapamtila, pamtiće vas i ostali.

[...]

Kome biste digli spomenik i gde biste ga postavili u Beogradu?

Braći Micić i Draganu Aleksiću. To su prvi ljudi koji su sa sobom doneli radikalni pristup savremenosti u jedno predgrađansko, gotovo ruralno i patrijarhalno društvo i, iako su delovali na margini, na nivou ekscesa, prestupa, svojim delovanjem su ubrzali procese „usklađivanja sa svetom”, koji bi bez takve njihove prakse verovatno išli nekim drugim, beznačajnijim tokom.

[...]

Kako beogradski asfalt utiče na raspoloženje?

Pitao sam jednom prilikom Papića, u nekoj raspravi o Marini Abramović i kopirajtu, odakle mu novac... Iz toga se izrodio čitav zaplet koji je nenadano uključio i genealoško stablo njegove porodice i silne tirade o etici i koječemu. Razni su počeli da se uključuju u raspravu, poprilično ostrašćeni mojim postupkom. Peđa Hipik je jednom dok smo sedeli i duvali u njegovoj „dijani” ispred Televizije u Takovskoj, negde početkom januara '85. (on je tada uveliko prešao 30, dok sam ja te jeseni sišao sa Sabotina), izgovorio mitsku rečenicu: „Ljudi na ovu skupoću gube koncentraciju.” Nedostaje mi „Lotus bar”.

Ostalo pročitajte u novom broju časopisa Ambijenti.