Petak, 01.10.2010.

17:08

"Prvoborci" beru šljive i rade u Diznilendu

"Hteo sam da budem Maki moler, a oni su od mene opet napravili Makija revolucionara", rekao je Bogoljub Arsenijević Maki posle nedavnog hapšenja koje ga je posle skoro decenije nestanka sa javne scene vratilo u medijski fokus. Tih dana preminula je i Dragana Milojević-Srdić, simbol 9. marta sa fotografije Predraga Mitića na kojoj sa uzdignuta tri prsta prkosi pred vodenim topom, a njenom ispraćaju prisustvovalo je pedesetak ljudi i svega dva političara.

Izvor: Dragoljub Petroviæ

Default images

Mnogi drugi "mali" ljudi koji su se devedesetih istakli zahvaljujući svom otporu protiv Miloševića ili žrtvi učinjenoj u to vreme, takođe su zaboravljeni - neki su počeli sasvim novi život, i uspešni su u novoj ulozi, dok ima onih koji su razočarani i žive skoro isto kao u vreme kada su se borili ili stradali.

"Danas sam kao i nekoliko stotina hiljada, ako ne i čitav milion 'gubitnika tranzicije' bez posla, s tom razlikom što ga kao državni neprijatelj nisam imao ni kod čika Slobe", priča Boban Miletić Bapsi, aforističar iz Knjaževca, koji je u vreme Miloševića osuđen na pet meseci zatvora zbog knjige aforizama "Srbijo, majko, plači".

"Radim sve i svašta da preživim sa porodicom: na građevini, berem višnje i šljive u nadnici, uslužno sečem i cepam drva, pomažem ocu u selu oko poljoprivrede, treniram mlađe kategorije golmana u lokanom FK 'Knjaževac' i uživam dok od njih pravim dobre sportiste, ali pre svega dobre ljude...", kaže Bapsi.

Nune Popović, vođa umetničke grupe Magnet, koji je devedesetih bio prepoznatljiv brojnim antirežimskim performansima na ulicama Beograda, zbog čega je hapšen i sudski gonjen, odnedavno živi u Novom Sadu, iako je prethodnu deceniju proveo u egzilu, u Ljubljani.

"Imam svoj nezavisni studio 'Nune produkciju' za dizajn, veb i kreativnu gerilu. U Ljubljani sam, pored ostalog, vodio produkciju slovenačkog ombudsmana, osmislivši prethodno ukupan vizuelni identitet za tu instituciju. Sve vreme se bavim i umetnošću, ali ne koliko i kako bih želeo, jer od umetnosti nisam uspeo da obezbedim egzistenciju", kaže Nune.

Jedan od vođa "Otpora" Ivan Marović šest godina živi u Americi gde je napravio stratešku video-igru "A Force More Powerful", koja omogućava igraču da rukovodi nenasilnim pokretom u borbi protiv represivnog režima.

"U Americi sam završio i postdiplomske studije i zaposlio se, ali dosta je bilo, vreme je za promene u karijeri, vraćam se u Srbiju za par nedelja. Da vidim šta se promenilo dok sam bio odsutan i ima li tu mesta za mene", kaže Marović.

Ivica Lazović, koga je pucnjem iz pištolja u glavu ranio Živko Sandić, pristalica SPS, tokom kontramitinga 1996, kao težak invalid živi u Boljevcu sa suprugom i dvoje dece. I pored svega pun je optimizma i nada se da će njegovo stradanje uticati na svest naroda u budućnosti da slepo ne prati jednog vođu.

"Meni je pružena druga šansa, drugi život, znate kako je to, pun sam pozitivne energije. Ne mogu da vozim bicikl, ne mogu da se penjem na merdevine, ali volim da majstorišem. Imam 14.000 dinara penzije", priča Lazović.

Ljubisav Đokić - Džo Bagerista, opet, proteklih godina bio je prisutan u medijima, najpre kao junak, a potom žestok protivnik sadašnje vlasti.

"Tek prošle godine dobio sam penziju u 67. godini, i to kad je jedan moj prijatelj otišao tamo i rekao da će da ih pobaca kroz prozor. Do tada sam živeo od para koje sam dobio kad sam prodao stan. Štrajkovao sam i glađu, bager prodavao, ali ga nisam prodao, već ću ga dati Nemcima, koji žele da ga repariraju i stave u muzej. Ovde bi ga isekli i bacili u staro gvožđe, da ne postoji taj 5. oktobar, kao što su uradili s mercedesom u kome je ubijen Franjo Ferdinand. Posle 50 godina Srbi će taj moj bager verovatno da vrate nazad", kaže Džo.

Dejan Bulatović, mladić iz Šida koji je prebijen i uhapšen zbog nošenja Miloševićeve lutke 1997, dobio je azil u Francuskoj, gde vodi Pokret za novu Srbiju, a zaposlen je u pariskom Diznilendu, dok Aleksandar Filipović Alfi, ulični svirač iz Knez Mihailove ulice, pretučen 9. marta 1991. godine, radi isto što i pre - svira i snima kasete sa svojim pesmama (jedna je, recimo, posvećen Đorđu Božoviću Giški).

Za razliku od Makija, svi ovi ljudi nisu hapšeni posle 5. oktobra, ali su neki imali neprijatnosti.

"Hapšenja, maltretiranja, policijska upadanja u stan moje majke pod punim naoružanjem i montirani sudski procesi protiv mene počeli su još 1996. godine, a poslednji je okončan 2004. tako što je zastareo. I posle Miloševićevog pada sa vlasti, pozivali su me na suđenja, uz pretnju da će u slučaju neodazivanja biti raspisana poternica", priča Nune Popović.

Bapsi je imao mnogo apsurdniji slučaj zbog osude na pet meseci zatvora za uvredu Slobodana Miloševića u junu 2000.

"Vrhovni sud je ukinuo tu presudu u decembru, posle promene vlasti, i vratio predmet na ponovno suđenje, do kojeg nikad nije došlo, jer mi je Koštunica totalno protivpravno potpisao amnestiju, koju sam mu vratio. Posle bezbroj pokušaja vansudskog poravnanja koje sam nudio i Đinđiću i Batiću, i koji su me maksimalno ignorisali, 2002. godine tužio sam državu zbog nezakonitog hapšenja, i smrti majke koja je umrla za vreme prvog ročišta. Za nezakonito hapšenje posle bezbroj ročišta dobio sam 2006. godine milion dinara, a za smrt majke nula dinara. Valjda, tako treba? Dve godine kasnije, VSS, u koji je u međuvremenu iz Okružnog suda u Zaječaru pristigao sudija koji me osudio Veroljub Cvetković (prošao je i ovaj reizbor), presuđuje da vratim 700.000 dinara, sve sa kamatom, koja i danas kuca kao taksimetar, i sad ja treba da doplatim Srbiji što sam robijao?! Presuđeno je da ako nemam, ili ne želim da vratim - da mi plene imovinu. Čekam ih", priča Bapsi.

Ivan Marović objašnjava da on nije imao takvih problema, ali nije dobijao ni priznanja.

"Ne bih znao ni šta s njima da radim. Ne mislim, opet, da je iko profitirao na nečijim ranama, nikome od ljudi koje ja znam nije neka funkcija poklonjena zbog stare slave. A sad, da li je važno da u biografiji piše „otporaš„ - jeste, važno je i ne treba se toga stideti, to je odlična referenca", ističe Marović.

Da nije zaboravljen, Ivica Lazović je shvatio tek pre koju godinu kada ga je najpre dva puta posetio Dragan Đilas, i obezbedio mu stipendije za školovanje dece, a na godišnjicu kontramitinga obišao ga je i predsednik Boris Tadić.

"Drago mi je što ja nisam zvao nikoga, došli su sami. To je velika stvar bila za mene, malog čoveka. Nisam ja išao na demonstracije da bih nešto ušićario, ko mnogi koji su zgrnuli pare u džepove. Onaj koji je pucao u mene, osuđen je za uznemiravanje javnog reda i mira, pitao sam ga u sudnici: 'Zašto, brate mili', on je rekao samo: 'Ne znam.' Mislim da nije ni odležao dve godine i četiri meseca, na koliko je osuđen, jer takvih podataka nema", kaže Ivica, navodeći da ga nije povredila koalicija nekadašnje opozicije i SPS: "Ja sam uvek bio da se složimo, da se volimo."

Nune Popović objašnjava da ljudima koji su svojim imenom, likom i delom bili istinski simboli borbe protiv Miloševića, još nije verifikovan značaj koji su, kao pojedinci, imali u borbi za izgradnju demokratske Srbije.

"Ne ceni se ni žrtva koju su oni podneli, ni hrabrost koju su pokazali, ni uloga koju su imali... Umesto da se o takvim ljudima prave knjige, snimaju filmovi, uči u školi i da im se dodeljuju ordenja i priznanja, kako bi bili uzor budućim generacijama, o njima i njihovim delima se ćuti. I ne samo da se takvi ljudi ne poštuju ili ponovo maltretiraju kao Maki, nego neki od njih umiru zaboravljeni od društva kojem su dali najviše što su mogli. Demokratska vlast je mnogo manje zlo od nedemokratske, ali pravi žestoke brljotine i gafove. Odnosi i pozicije u našem društvu nisu jasni ni definisani, na sve strane su iznuđene okolnosti i tzv. politička realnost s kojom niko normalan ne može da se pomiri. Zajedno su i dželati i žrtve. Na lustraciju, za koju nikad nije kasno, gleda se kao na jeres i na nešto što je nemoguće izvesti da bi se već jednom raščistilo ko je ko i ko je šta radio, kako bi se normalno krenulo napred", objašnjava Nune.

Aforističar Bapsi, opet, kaže da nije mnogo otporaša "naplatilo" svoju borbu, već, kako tvrdi, "šačica američkih ljubimaca".

"Ja i većina otporaša, znanih i neznanih koji smo išli srcem za Srbiju, prošli smo kao Milunka Savić, ako ne i gore. Jer njoj su kralj Aleksandar Prvi Karađorđević i Nikola Pašić, kao jedinoj ženi borcu u Prvom svetskom ratu u redovima srpske vojske - ponudili mesto 'baba sere'", veli Miletić.

Bagerista Džo, sa druge strane, misli da je narod zadovoljan u suštini.

"To vidim po tome što su mi pre 10 godina na ulici govorili da je 5. oktobar rezultat dogovora, a tek nedavno su počeli da me pljuju i viču: 'Ti si ih doveo.' Međutim, kada sam skoro sa studentima isterao tri bagera na ulicu, građani su me napadali - šta se bunite, ovi su dobri, ukinuli vize...", priča Džo.

Neki od naših sagovornika, međutim, ponekad se pitaju "zar smo se za ovo borili?", ali kako objašnjava Marović: "Ja se nisam borio za ovo, nego protiv onoga. A sad se treba boriti protiv ovoga, ali to će valjda neki novi klinci."

Slučaj Maki - od šoka do besa

"Makijevo hapšenje je izgledalo nadrealno, ja sam mislio da je neki performans", priča Ivan Marović kako je iz SAD gledao na nedavni slučaj bivšeg saborca. Bagerista Džo je, pak, javio prijateljima: "Spremite se za zatvor, mene će zadnjeg."

"Bio sam besan... mnogo besan", kaže Bapsi, dok je Nune Popović bio šokiran.

"Ono što mi je posebno zasmetalo i za šta više nemam razumevanja jeste ponašanje ljudi na vlasti, koji takve svoje propuste opravdaju izgovorima koji vređaju prosečnu inteligenciju. Dok se javnost nije pobunila zbog Makijevog ponovnog hapšenja, pokušali su da nas ubede kako je sve moglo da se izbegne samo da se 'Maki na vreme javio u policiju', a LDP je otišao korak dalje i tražio da se Maki oslobodi i da mu se sudi u fer postupku. Neverovatno, ali istinito", kaže Nune.

Nune: Potpisali moje autorstvo

"Ušao sam u direktni i lični okršaj sa Miloševićem kada je bio 'faktor mira i stabilnosti u regionu', a celokupna opozicija raspolagala sa dva megafona od kojih je jedan bio pokvaren, kada su svi verovali da će vladati večno. Smatrao sam da je posao umetnika da pronađe način kako da se običan građanin oslobodi straha i suprotstavi tiraninu koji vlada sa brutalnom policijsko-vojno-medijsko-mafijaškom mašinerijom. U principu, ja sam ostvario zacrtani cilj, jer je moj angažman na beogradskim ulicama sa grupom Magnet postao uspešan model za masovnu kreativnu i nenasilnu borbu protiv totalitarnog režima", kaže Nune Popović.

"Najpre za tromesečne demonstracije 1996/97, kojima je izvojevan prvi poraz Miloševića – priznavanje rezultata lokalnih izbora, a potom je na toj platformi napravljen ceo jedan pokret (Otpor!), koji je imao značajnu ulogu u završnom obaranju Miloševića. Obaška što se takav način borbe još i internacionalizovao, pa su ga koristili u Ukrajini, Gruziji i ko zna gde se još upotrebljava... Drugi su se brže-bolje potrudili da potpišu moje autorstvo i pokupe lovorike. Doveli su Srbiju dokle su je doveli, a ja sam jedanaest godina proveo u egzilu i imao suđenje godinama posle pada Miloševića. To je moja životna realnost na koju sam se odavno navikao", priča Nune Popović.

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.

Komentari 0

Pogledaj komentare

0 Komentari

Možda vas zanima

Podeli: