DW: Drugo, nehumano, lice Grka

Urednik redakcija Dojče velea na grčkom Spiros Moskovu piše da iz Grčke ovih dana stižu uznemirujuće slike: Na grčko-turskoj granici, na reci Marici, snage bezbednosti koriste suzavac protiv izbeglica i migranata koji pokušavaju da dođu u Evropu.

Noću patroliraju „građanske straže“ u potrazi za pridošlicama koje su možda ušle u zemlju. Na ostrvu Lezbosu stanovnici pokušavaju da odgurnu izbegličke brodove od obale. A nedaleko od zloglasnog izbegličkog kampa Morija, desničarske grupe šikaniraju i uznemiravaju pripadnike humanitarnih i organizacija za pomoć izbeglicama i tuku novinare.

Pet godina nakon prve velike izbegličke krize, Grčka pokazuje svoje drugo, nehumano lice. Dani čuvenog pekara sa Kosa koji je delio hleb izbeglicama i za to bio nagrađen Evropskom nagradom za doprinos civilnom društvu, izgleda da su prošli.

Grčka u ratnoj groznici

Od nove navale ljudi bez nade na severoistočne granice Grčke, podstaknute perfidnim otvaranjem turske granice od predsednika Erdogana, zemlja se našla u svojevrsnoj ratnoj groznici. Čak se i predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen osetila dužnom da uputi apel grčkim službama bezbednosti u kojem ih poziva na umereniji odnos prema izbeglicama na reci Marici.

Odgovornost za takav razvoj situacije snosi konzervativna vlada, inače tako modernog premijera Kirjakosa Micotakisa, koji je od samog početka želeo da zauzme oštriji kurs u izbegličkoj krizi. Portparol njegove vlade Stelios Pecas, nakon događaja na Marici, kaže da je Grčka izložena „asimetričnoj pretnji“. Tom namerno odabranom vojnom terminologijom preko noći je okrenut novi list: izbeglički problem u Grčkoj postao je problem bezbednosti. U skladu s tim, promenilo se i raspoloženje. Na društvenim mrežama – za koje se zna da nisu mesto za one politički korektne - stalno je, i to sve više, rasističkih komentara protiv novopridošlih. Takvih komentara ima i na izveštaje Dojče velea o položaju izbeglica.

Pet godina nakon prvog talasa izbeglica 2015, mora se reći da Grčka teško može da odgovori izazovu od otprilike 110.000 izbeglica, koliko u proseku svakoga dana boravi u toj zemlji. I to uprkos prvobitno pozitivnom stavu širokih slojeva stanovništva i stotinama miliona evra koji su pristigli iz Brisela. Na sumnje da su sredstva EU bila proneverena, niko nije reagovao, niti je pokrenuta istraga. Uredna i efikasna obrada zahteva za azil nikada nije postignuta. Nije bilo široke rasprave o mogućoj integraciji izbeglica u grčko društvo. Vlade u Atini, bez obzira na to koje političke boje i orijentacije bile, stalno su ignorisale žalbe sa izbegličkih ostrva, Lezbosa, Kosa ili Samosa.

Ostrva više ne mogu da izdrže navalu

Lokalne uprave na ostrvima nisu same mogle da se nose s teretom novih dolazaka. Izbeglički kamp Morija na Lezbosu odavno se pretvorio u gomilu očajnih ljudi. Takva situacija je najplodniji rasadnik rasizma, i to sada izlazi na videlo.

„Svi bi trebalo da odu“, kaže jedan čovek sa Lezbosa za Dojče vele: „Trebalo bi da se vrate u svoje zemlje i dođu nekad kasnije, kao turisti, kad se situacija popravi. Tek tada će kod nas da budu dobrodošli.“