Vladan Batić:Ponovo učim da govorim

Posle nedavne operacije grla na Institutu za otorinolaringologiju Kliničkog centra Srbije, predsednik Demohrišćanske stranke Srbije, Vladan Batić počeo je terapiju za rehabilitaciju glasa. U pismenoj ispovesti koju je nazvao „svojim krstaškim ratom sa bolešću", za „Politiku“ prvi put otkriva detalje svoje dvadesetogodišnje borbe protiv teškog oboljenja.

– Trenutno se posle teške operacije glasnih žica nalazim na oporavku i rehabilitaciji. Ono što je meni teško palo je to što ponovo učim da govorim. Kakve su to Tantalove muke najbolje znaju oni koji su kroz to prošli – počinje svoju priču Batić.

Prvi šok

Sve je počelo, priseća se, u leto 1990. godine.

„Bio sam tada doktor prava, uspešan advokat, otac troje divne dece, imućan, ispunjen, srećan i zadovoljan. Pored svega toga počinje i moj politički angažman u okviru Demokratske stranke čiji sam osnivač od njene prve skupštine u Domu omladine, februara 1990. godine".

Međutim, pojavila se promuklost.

– Na ORL klinici upoznajem Predraga Stankovića. Tada je bio asistent, danas je profesor, šef fonijatrije i moj iskreni prijatelj. Pošto je posumnjao na najgore, upućuje me na biopsiju, koja potvrđuje njegove sumnje. Ceo svet mi se srušio. Pored straha, osećaja beznađa i nemoći, odmah se postavlja pitanje: Zašto baš ja? Čovek počinje da preispituje sebe da oseća samosažaljenje, misleći da je sve gotovo, pravi inventar svog života, priseća se Batić.

Predlog konzilijuma je bio operacija. Batić je potražio i drugo mišljenje od profesora Ace Ivanovića sa Vojnomedicinske akademije koji predlaže zračenje, što on prihvata čvrsto verujući da je to put izlečenja. Odlazi svakodnevno u Institut za onkologiju na radio terapiju. Glas počinje da mu se vraća. Toliko da učestvuje u antologijskom predstavljanju Demokratske stranke na RTS novembra 1990. godine zajedno sa Dragoljubom Mićunovićem, Zoranom Đinđićem, Desimirom Tošićem, Vojislavom Koštunicom i ostalima.

Drugo iskušenje

„Da li je poslednja decenija prošlog veka provedena na trgovima i ulicama, na snegu i ledu, na mitinzima i šetnjama, pred kordonima, suzavcem, na informativnim razgovorima, sa neostvarenim očekivanjima, sa izgubljenim nadama i razočaranjima uticala na moje zdravlje, tek, početkom 2002. godine, kao ministar pravde, odlazim na pregled kod kolege ministra, Tomice Milosavljevića koji konstatuje karcinom debelog creva i predlaže hitnu operaciju kod profesora Zorana Krivokapića, tvrdim, hirurga svetskog glasa. Nedelju dana nakon tako delikatne intervencije ja sam se vratio na posao, uporedo nastavljajući sa hemioterapijom. Sećam se kada sam ušao u kabinet zabezeknutog pogleda mojih saradnika kojima sam rekao da ne brinu, da sam dobro i da nemam vremena za izležavanje, jer moramo da radimo”, seća se Batić.

Treće tragično saznanje

Tokom 2008.godine naš sabesednik radi kao advokat, ali je ponovo u poslaničkim klupama u Skupštini Srbije. Tada, posle18 godina, ponovo gubi glas

– Dijagnoza je ista kao i 1990, karcinom glasnih žica. Opet mi predlažu operaciju, koju odbijam i opet se odlučujem za zračenje, ali ono nije uspelo.

Četvrta bitka

Početkom marta ove godine, po četvrti put, Vladan Batić se za 20 godina suočava sa dijagnozom raka, ali kako dodaje, ovaj put „nemam izbora, jer mi život visi o koncu!“

– Mora radikalna operacija. Očajan i u užasnom zdravstvenom stanju, odlazim u inostranstvo da bi mi savest bila mirna, da vidim šta će mi tamo reći. Odgovor je isti: operacija, i to hitna. Već sam saznao da je profesor Anton Mikić, sa Instituta ORL u KCS, majstor svog zanata za operacije ovog tipa i odlučujem se za hiruršku intervenciju u Srbiji – objašnjava Batić.

Ova intervencija je, kao što je javnost obaveštena uspešno urađena, i Vladan Batić se oseća dobro.

„Samo još da naučim da govorim”, piše „Politici“.

Kako sam se borio

Vladan Batić objašnjava i razloge zašto je sve ovo ispričao i podelio sa javnošću svoju dramu, ali i intimu.

– Ovo sam sve ispričao da bih obodrio druge. Da i u trenucima kada se suočavaju sa najtežim problemima u životu, treba da veruju da nije sve izgubljeno. Naravno da je svaki čovek jedinka za sebe i da nema nikakvog univerzalnog obrasca. Međutim, svoju priču sam podelio sa drugima, jer verujem da uvek postoji nada. Čovek mora da veruje i mora da se bori. I naravno, imao sam trenutke sumnje, straha, neverice, padove, razočarenja. Sve sam iskusio, priznaje Vladan Batić i citira reči Živojina Mišića da se „svaka bitka najpre dobija ili gubi u srcu“.

Takođe, ističe da je tokom svoje dvadesetogodišnje borbe shvatio da u ovako teškim trenucima pomažu Božja volja, vera, dobri lekari i naravno ljubav .

– Verujući u ljubav, verujete u Boga, a on je tu oko nas i u nama samima. Kao verujući čovek mislim da nam Gospod često daje šansu. Čovek mora da veruje u uspehi čini sve da do uspeha stigne. Da razmišlja pozitivno da je ubeđen u pobedu, jer kako Otac Tadej kaže 'Kakve su ti misli takav ti je život'. Pored toga, čovek mora da bude angažovan. Da nema vremena za crne misli. Celog života sam bio hiperaktivan. Pored posla i politike, imam brojne hobije, putovao sam po svetu, gledao velike utakmice, Formulu 1, Moto GP, bio fizički aktivan, gajio cveće, družio se, čitao, pisao. Sve to radim i sada, jedino ne govorim – ispoveda se Batić.

On primećuje da bi borba sa bolešću bila uspešna, neophodno je da postoje dobri lekari.

– Uzalud jaka volja ako se medicinski problemi ne odrade kako treba. Mi nemamo uslove koji bi bili na svetskom nivou,ali imamo mnogobrojne lekare, koji su zaista svetski – stav je Vladana Batića.

Njegova poruka na kraju je da u borbi i sa najtežom bolešću treba ustrajati zbog sebe, zbog onih koje volite i koji vas vole. Piše da je život sačinjen od tuge i od veselja, pa to ilustruje činjenicom da je posle njegove poslednje operacije, njegova najstarija ćerka odbranila doktorat. Eto ponosa i sreće posle velike drame.