Slavičina potraga za decom:Ja sam majka, majke su nadljudi

Iako su taj slučaj i turske i naše vlasti proglasile međunarodnim slučajem kidnapovanja - do danas deca još nisu stigla u Srbiju.

Slavica je ponovo bila gost emisije Život priča na TV Prva jer ni posle skoro godinu i po ne samo da joj deca nisu vraćena, nego ona, ali ni nadležne institucije dve zemlje ne znaju gde su njena deca.

Otmicu dece je prijavila u novembru 2015. godine, Ministarstvo inostranih poslova je reagovalo u dva pravca – povelo je akciju prema turskom MIP-u, a naše Ministarstvo pravde je prosledilo pismo turskom Ministarstvu pravde da se ispitaju okolnosti i da se deca vrate majci.

Pravna procedura započeta je na osnovu Haške konvencije o građansko-pravnim aspektima otmice dece.

Slavici je zbog njene borbe za decu prećeno smrću nekoliko puta i rečeno joj je da slučajno više ne ide ponovo u javnost. Ipak, došla je u emisiju.

U međuvremenu se dogodilo mnogo toga, ali ništa što bi joj vratilo njenu decu - 9. marta 2016. Porodični sud u Mersinu doneo je presudu da se deca vraćaju majci, da su deca nezakonito odvedena. Na tu presudu žalio se njen nevenčani suprug i imao je pravo žalbe 15 dana koje je on iskoristio.

Žalba je odbijena, ali njoj su javili mesec i još čeka da dobije tu presudu u ruke. Od turskih institucija čeka neke mejlove i po nekoliko meseci.

Uprkos tome što je slučaj proglašen otmicom, deca su ipak išla na sud, gde su se izjašnjavala o tome sa kim žele da žive, iako starateljstvo nad decom pripada njoj.

Izjasnili su se da žele da žive sa majkom, da žele da idu u Srbiju i da tamo žive.

Sutradan su deca ponovo pozvana na sud, gde su se izjasnili potpuno drugačije jer je na njih otac izvršio psihički pritisak kad su stigli kući.

Šokantan snimak na Viberu, pozvan Vučić

Onda je Slavica na Viber dobila video-snimak svoje starije ćerke u kojem joj ona kaže da se razočala u majku koja je „ispričala laži o tati“ u emisiji i da je ona shvatila kakva je njena majka i da želi da ostane u Turskoj, da postane „prava muslimanka“ i da „otkrije put do Alaha.“

Poslednji put je sa svojom decom bila u kontaktu 30. maja, kada je bila u Turskoj u poseti deci, jer po privremenom rešenju može da ih viđa svaki vikend. Pre toga imala je kontakt sa decom samo preko škole, ali kada im je njen bivši muž, posle njenog gostovanja u emisiji “Život priča” zapretio u školi, profesori su samo prekinuli kontakt sa Slavicom i nisu joj više dozvoljavali da čuje svoju decu.

Ambasada u Ankari, sa kojom se ekipa emisije “Život priča” čula neposredno pred snimanje emisije, rekla je da su decu poslednji put videli u martu, pre suđenja, da su se nekoliko puta čuli sa direktorkom škole u koju devojčice idu i da im je direktorka rekla da ljudi iz ambasade ne smeju više da dolaze da posećuju decu.

Naša ambasada je praktično pristala na tu vrstu ucene. Rekli su nam i da ne znaju da li su deca krenula u školu u septembru i da li su uopšte u Mersinu.

Slavica se povukla iz javnosti posle emitovanja emisije u martu jer joj je naglašeno da ne ide u javnost i poručeno joj je šta turske vlasti misle o njenom nastupu.

Turske vlasti su joj rekle da ne sme da govori javno takve stvari. Kako kaže, prikriveno su joj pretili, ali više nema razloga da ćuti, jer nema kontakt sa decom, pošto je njen bivši muž prekršio direktno sudsko rešenje turskog suda,da više ne može da se žali na sudsku presudu.

Traži da proces krene iz početka.

„Ja nisam dobila nijednom kompletno šta je napisano u njegovoj žalbi, niti šta je javni tužilac, koji mene zastupa na turskom sudu, rekao u moju odbranu“, kaže Slavica.

Ni ona, niti iko od naših organa ne zna ko je osoba koja Slavicu zastupa na turskom sudu. Iako je ona tražila od naše ambasade da joj daju ime i telefon te osobe, ambasada je rekla da nema kontakt sa tužiocem i da ne mogu da joj pomognu.

Slavica se u jednom momentu sastala i sa ministrom Rasimom Ljajićem, na sastanku koji je trajao sat. On joj je ulio nadu da će on nešto uraditi, da će se to brzo dovesti u red i da ona nema potrebe da se sekira. Iako je mislila da je konačno na pravoj adresi, nikada joj se niko više nije javio ni na telefon, ni na mejl.

Pokušala je da dođe i do premijera Aleksandra Vučića, pisala je pisma, mejlove, uspela je da dođe do telefona sekretarice u kabinetu, pričale su telefonom, na šta je dobila odgovor: Od ponedeljka mi krećemo u akciju. Nije došla do premijera lično, a posle tog razgovora sa sekretaricom, nikada joj se više niko nije javio, čak je blokirana na njihovim telefonima.

Autorka emisije “Život priča” Tatjana Vojtehovski se povodom slučaja Slavice Burmazović i lično čula sa premijerom Vučićem, koji je obećao da će uraditi ono što naša zemlja može da uradi.

Ambasador i odlazak u Tursku

Voditeljka Vojtehovski je pitala da li postoji neki način da se deca uzmu i stave u ambasadu Srbije i da im se obezbedi neka dadilja dok ne dođe do ekstradicije. Slavica je potvrdila da je od ambasadora Danila Vučetića lično čula da je premijer sa njim razgovarao, kao i da ju je pozvao telefonom zbog njenog poslednjeg pisma u kojem pita gde su njena deca i zašto je njoj odbijen poslednji zahtev da dođe u Tursku i vidi decu.

Ambasador je Slavici još rekao i da ako ona ponovo ode u javnost da će on iskoristiti taj njihov razgovor i i on otići u javnost. Rekao joj je da ima čistu savest, da je pokušao sve i da on mirno spava. Rekao je i da je prekršio svoja ovlašćenja i da je hteo da uradi ono što mu je premijer rekao, ali da bi ispao budala da je uradio to što mu je premijer rekao, da se takve stvari ne rade i da deca ne mogu da se stave u ambasadu tek tako.

Slavica kaže da ambasador čak nije predložio ni neku drugu opciju.

Ona navodi da je shvatila da su njima ta radna mesta bogom dana, da oni nisu produžetak države Srbije i da oni ne rade u interesu nas, nego u svom interesu.

Poslednjeg dana pred istek roka za žalbu, Ejup Sabri Jundžu podnosi žalbu Vrhovnom sudu Turske na prvostepenu presudu porodičnog suda u Mersinu, po kojoj deca treba da se vrate majci, Tursko ministarstvo pravde o tome obaveštava Ministarstvo pravde Srbije 8. aprila, a zvaničan prevod žalbe Slavica dobija više od mesec dana kasnije.

Iako i po turskom zakonu deca pri razvodu pripadaju majci, Jundžu se žalio na pogrešnu primenu zakona, jer, kako kaže, Slavica nije turski državljanin i deca treba da ostanu njemu. Takođe tvrdi da sud nije uzeo u obzir uslove pod kojima su deca živela sa majkom, pa je doneo pogrešnu odluku o vraćanju dece majci u Srbiju.

Vrhovni sud Turske 1. jula odbija Ejupovu žalbu i potvrđuje prvostepenu presudu porodičnog suda u Mersinu. On zatim traži reviziju postupka, o čemu su obaveštena naša dva ministarstva – pravde i inostranih poslova. Ali naša dva ministarstva imaju drugačije tumačenje tog postupka – pravda tvrdi da to ne odlaže izvršenje, što podrazumeva postupak vraćanja dece u Srbiju, dok MSP i naša ambasada u Ankari tvrde da izvršenje ipak mora da sačeka konačnu odluku. I deca i majka se nalaze između ta dva tumačenja naših ministarstava.

Slavica 26. maja konačno odlazi u Tursku, da vidi decu posle skoro godinu i po. Slavica je da bi uopšte mogla da krene, MIP-u morala da saopšti kompletno svoje kretanje od Beograda do Mersina, hotel u kom odseda, prevoz od aerodroma do Mersina. Za sve to vreme ima samo telefonsku podršku ambasade u Ankari, koja nije mogla ni da joj obezbedi fizičko obezbeđenje.

Napad u hotelu

Odsela je u Hiltonu jer u tom trenutku je to bio jedini hotel koji je njoj mogao da pruži obezbeđenje. U hotelu je ispričala svoju situaciju, videla se sa njihovim obezbeđenjem, oni su je stavili kao inkognito osobu. Rekli su joj da će šef obezbeđenja hotela biti tu uz nju u momentu primopredaje dece u 17 časova i da ona ne treba da brine.

Međutim, dece nema do 17:20.

Zvala je telefonsku podršku iz Ankare da prijavi da joj dece nema, a oni su joj rekli da još malo sačeka.

U 17:20 su se pojavila četiri policajca u civilu, sa pištoljima.

Jedan od njih joj je zapretio na turskom da ide, da nema teoretske šanse da ona vidi svoju decu i da i ako bude htela da ih vidi, da će to biti samo na dva sata.

Slavica je pitala da se predstave i rekla da ona ima validna dokumenta, da obe države znaju da ona dolazi i da ima sva prava da vidi svoju decu.

Rekao joj je da dokumenta iz Srbije tamo ne važe. Kada je ona pokazala da su to dokumenta i iz Turske, on se smirio, pozvao nekog telefonom, fotografisao rešenje.

Za to vreme Slavica paralelno razgovara sa Ljiljanom Belojević iz naše ambasade u Ankari, koja joj kaže da je nemoćna da išta uradi i da samo može da pozove policajku koja je bila na suđenju u Mersinu. Slavica joj odgovara da je svakako trebalo nju da pozovu i da se pita zašto policajka inače nije tu da joj pruži podršku, makar oko prevoda sa turskog.

Oko 17:45 Ejup ulazi sa decom, ona se tresla, što od straha što od uzbuđenja. Još 45 minuta je izgubila da bi potpisala nekakav zapisnik policije i da bi je fotografisali.

Njen bivši muž u tom momentu skače na nju i upućuje joj pogrdne reči na srpskom, na šta policajac traži od jedne od devojčica da prevede šta on to govori.

Policajac ga je sprečio da nasrne na Slavicu i odgurnuo ga da sedne.

Naše ministarstvo je komentarisalo taj incident. Ambasador Dragan Momčilović iz MIP-a je rekao da su oni kao ministarstvo tražili od Turske da zaštite Slavicu, što su oni na kraju i učinili, uprkos verbalnim pretnjama.

Susret sa decom i poziv iz - Sirije?

Konačno, Slavica je sa svojom decom. Susret je bio veoma emotivan, ono što je nju potreslo kao majku je što su deca bila strašno zapuštena, higijenski i zdravstveno, uplašena od tate. Deca su bila prljava, Slavica kaže da su jezivo mirisali, imali prljavu kosu. Deca su gladna, čupava, znojava, željna svega. Tarik od pet godina je bio u modricama. Nije bilo doktora u hotelu da pogleda modrice, pa je Slavica sve to fotografisala.

Majka je u hotelskoj sobi fotografisala i snimala svoj decu, u nadi da će to biti dokaz na sudu, gde joj je Tarik rekao da ga brat i sestra po ocu tuku i dave po vratu u kući u kojoj živi, da ga štipaju i udaraju. Takođe, da maćeha traži da je zovu mama i da ih ona ucenjuje da im neće dati ni vodu ako je ne zovu mama.

Takođe, ćerke svedoče da ne smeju da pričaju srpski sa bratom u toj kući. Ćerke su pričale i da nigde ne smeju da izlaze iz kuće, da ih je otac ucenjivao nespavanjem i glađu ukoliko ne kažu majci da ne žele više da žive sa njom. Čak ih je primorao da snime video-prikaz u kojem jedna ćerka izjavljuje da želi da postane prava muslimanka i da otkrije pravi put Alaha. Devojčice su svedočile i da su protiv svoje volje govorile pogrdno o majci, ali da žele nazad u Srbiju, da žive sa majkom, jer u Turskoj nemaju osnovne uslove za život i da im je sve zabranjeno.

Slavica kaže da su deca u hotelskoj sobi samo tražila da se kupaju, da peru kosu, da su neprestalo jela, željna svega.

Rekla je svojoj deci da kopa rukama i nogama da ih vrati, da nema vrata na koja neće zakucati do joj se ne otvore, da dok diše ima da se bori da ih vrati. Uporna sam i ja ću svoju decu vratiti, kad-tad, tvrdi Slavica.

Slavica je sve vreme upozoravala naše vlasti da će Ejup učiniti sve, kad vidi presudu, da ona ne vidi svoju decu. Ona je poslala nebrojeno dopisa ambasadi da se deca hitno izmeste od oca, jer će ih on odvesti negde. A to se i dogodilo.

23. jula uveče Slavicu zove mlađa ćerka Esma i plačući kaže da se one nalaze u Siriji. Međutim, veza se brzo prekida. Slavica piše zahtev MIP-u za hitno postupanje u kome moli da se o tome obaveste svi organi u Turskoj i da se izda poternica za Ejupom i da se deca njoj hitno vrate.

Ona dobija uveravanja od MIP-a da će Turska učiniti sve da locira decu. Od tada, Slavica nema nikakvih vesti o tome gde se nalaze deca.

Dva dana kasnije, dobija poziv od dece da su u Iranu. Pitala je kako su došli do Sirije, jer je između Sirije i Irana – Irak. Dete je reklo da su osam sati putovali autobusom, pa da su peške išli po planini, pa da su spavali u šatoru.

Takođe u tom razgovoru Slavica čuje kako Ejup suflira ćerki šta da kaže majci preko telefona, te tako devojčica moli majku da potpiše papir kojim se odriče starateljstva nad decom, jer će tada tata njih vratiti u Mersin, a mama će moći da dolazi da ih viđa.

Slavica i dalje ne zna da li su deca u Iranu, Siriji ili Turskoj. Iz MIP-a joj je rečeno da su deca kod neke babe u nekom selu. Slavica zahteva da joj se kaže u kom selu kod koje babe, ali ne dobija zvanično informaciju.

Njegova familija joj telefonom govori da ne znaju gde su deca, da ih ona zaboravi, da ih više nikada neće videti, da su u Siriji, Iranu, Iraku. Slavica sve vreme govori da zna da su svi u Turskoj.

Poternica i "skup stan" u Turskoj

Između dve emisije u kojima je gostovala dobijala je mnogo poruka - pretnji smrću. Kaže, posle sedme je prestala da broji. Lupali su joj noću na vrata, ostavljali poruke na kolima, metke, slali joj SMS. Ona se u međuvremenu preselila i prodala auto, pa sada mirnije spava, ali pretnje i dalje dobija na razne načine.

Slavica kaže da se plaši, ali da joj strah daje snagu. Iskalila se, kaže, za sve ovo vreme. Boji se, kaže, samo da ih Ejup ne uda tako mlade, jer Kurdi to rade.

Na ponovno pitanje i našoj ambasadi u Turskoj i MIP-u u Beogradu – znaju li gde su deca Slavice Burmazović, ambasador Dragan Momčilović je rekao da im je Turska odgovorila da deca više nisu u Mersinu i da Slavica ne dolazi u posetu, jer oni ne mogu da lociraju decu. Čim, kažu, turski zvaničnici lociraju decu, biće pokrenut postupak vraćanja dece majci. Naša ambasada je turskoj strani sve vreme prosleđivala dopise o tome da su deca možda izmeštena iz Mersina, ali ih je turska strana uveravala da intenzivno traga za decom, zbog čega majka još ne može da poseti decu.

MIP nema potvrde da su deca van Turske, a indirektno znaju da je Turska raspisala poternicu za Ejupom Sabrijem Jundzuom i decom.

Kaže da joj je ambasada u Turskoj direktno rekla da poternica postoji i da je potpisana. Slavica ne zna kome da veruje i oseća se izigrano. U isto vreme joj uteruju strah u kosti jer joj stalno govore da sa Turskom imaju savršene odnose i da ona ne sme te odnose da kvari niti da ih vređa.

Slavica je pitala i zašto naše ministarstvo nije podiglo međunarodnu poternicu za njenim bivšim mužem, a odgovor je bio da to treba da uradi MIP preko Interpola, jer njemu još nije uručeno rešenje našeg suda, jer ne mogu da ga lociraju. Ni decu, ni njega.

Pozvala je i ambasadu u Iranu, da pita znaju li nešto o njenoj deci. Oni su se odmah angažovali i odgovorili joj da deca sa srpskim pasošima nisu ušla i Iran, a da im, kao turskim državljanima, nije trebao pasoš da pređu granicu, pa da ne znaju da li su prešli granicu kao turski državljani.

Rekli su joj i da, ako Turska podigne optužnicu protiv njenog bivšeg muža, da će oni odmah reagovati.

Slavica je, posle posete Turskoj, svakog vikenda tražila da ide u posetu deci, ali su joj obe države savetovale da to nije pametno, da ne treba da ide, jer oni ne mogu da joj garantuju bezbednost.

Već 21. septembra kupila je kartu da ode u Tursku 23. septembra, o čemu je obavestila i MIP. Oni su joj rekli da može da ode, ali da oni ne znaju da li su deca u Mersinu. I Ministarstvo pravde Srbije šalje pismo u kojem kaže da Slavica ne bi trebalo da dođe, jer ne mogu decu da lociraju.

Još se ne zna da li postoji međunarodna poternica za Ejupom, a verovatno je da postoji interna poternica za njim u Turskoj.

Slavica svoju decu nije videla ni čula od 30. maja. Kako živi ne zna, kaže – preživljava, gleda slike, preslušava stare poruke na telefonu, miriše njihove igračke.

Sigurna je da je njen sin od pet godina, iako mali, neće zaboraviti, jer je ona njegova majka i da je dobro što se prilagođava situaciji, jer je to dobro za njegov opstanak.

Predlagala je i da iznajmi stan blizu dece u Mersinu, ali su joj savetovali da to ne radi, jer to mnogo košta.

"Ja sam majka, a majke su nadljudi"

Još niko ne zna kakva je odluka po Ejupovoj reviziji procesa doneta, iako je trebalo da bude doneta 19. avgusta.

Ministarstvo pravde je ekipi emisije o slučaju Slavice Burmazović reklo da, je Vrhovni sud u Ankari potvrdio presudu Osnovnog porodičnog suda u Mersinu po kojoj deca treba da se vrate majci i da je on uložio reviziju na tu odluku, da je slučaj trebalo da bude okončan 19. avgusta, ali da oni nemaju povratnu informaciju o tome.

Naše ministarsto pravde kaže da su dobili informaciju da tursko ministarstvo pravde ne može da locira Ejupa Sabrija Jundžua i da preduzima korake da sazna šta turske vlasti preduzimaju da se Slavici Burmazović omogući da viđa decu, na šta, po odluci Osnovnog suda u Mersinu, ima pravo.

Ističemo da Ministarstvo pravde, u skladu sa Haškom konvencijom o građansko-pravnim aspektima međunarodno pravne otmice dece ima ulogu centralnog organa za komunikaciju. Naime, ministarstvo prosleđuje dokumente ka Centralnom organu za komunikaciju druge zemlje čime se ostvaruje veza između nadležnih pravosudnih organa dve države.

Slavica još jednom naglašava da su joj i zvanični organi Srbije savetovali da ne ide u javnost, da ćuti, da se ljudi iz turske ambasade ljute i da joj prate Fejsbuk i da ih ona diskredituje.

Ona kaže da nikada nikoga nije uvredila i da samo želi da se sve što pre završi i da joj se vrate deca, da će sve preduzeti da joj deca budu vraćena. Kaže i da je klupko počelo da se odvija posle njenog prvog gostovanja u emisiji "Život priča" i da su Turci ekspeditivno odgovarali na svaki mejl, da su u svakom momentu ovde znali šta se dešava, gde su deca i šta rade. Ali, da je takođe opet dobijala preporuke da više ne ide u javnost i da je valjda svesna šta radi. Govorili su joj iz MIP-a da će se sve srediti.

Slavica živi u strahu da neće svoju decu videti, da će ih otac nasilno udati, da će je deca zaboraviti. Ipak, Slavica kaže da je ponovo u javnosti jer više nema šta da izgubi, jer svoju decu više ni ne čuje, ne viđa, ne zna gde su. Ovo je, kaže, jedini izlaz da se nešto pokrene, da naša država pokrene Interpolovu poternicu.

Kaže da sa njom u institucijama razgovaraju kao da je ovca preko puta njih, da joj govore da bude staložena, da ne ide u javnost, da će se sve srediti. Prvo su pokušali da je odgovore od toga da ponovo gostuje u emisiji "Život priča", ali kada im je postalo jasno da ona neće od toga odustati, onda su joj rekli: pa dobro, vi ste majka.

“A sada sam majka, a do pre pet minuta nisam bila majka”, kaže ona.

“Ja sam broj predmeta, ja to razumem“, kaže Slavica. “Ko ima svoju decu ode kući i sa svojom decom ode da spava. A ja sam neki broj i spavam sa medvedom svog sina i tražim poznati miris. Oni pogledaju svoju decu i odu da spavaju.“

“Ja sam majka, a majke su nadljudi, majka ima snage i ne može da bude slomljena. Ja sam ubeđena da će ova emisija poterati njih da mi nađu decu i da će ih dovesti meni. Ja još uvek mislim da imam samo Srbiju da mi u tome pomogne“, zaključuje Slavica.