Mauritaniji kazne za držanje robova

Vek u kome živimo pun je paradoksa. Mislimo da je robovlasništvo odavno iskorenjeno širom planete, mada u ropstvu danas živi 27 miliona ljudi.

Te osobe za svoj rad ne dobijaju novac, zatočene su i kontrolisane nasiljem.

Prema podacima UNICEF-a čak 218 miliona dece primorano je da prisilno radi, a 300.000 dece-vojnika, od kojih su neka mlađa od 10 godina, ratovalo je u protekle tri decenije u sukobima širom planete.

Najveći broj ljudi u ropstvu danas živi u južnoj Aziji, uključujući Indiju, Pakistan, Bangladeš i Nepal.

U Indiji porodice decu stavljaju u uslove ropstva tako što ih daju da služe po kućama. Uprkos zvaničnoj zabrani dečjeg rada, indijsko ministarstvo za rad nedavno je objavilo da 12,6 miliona dece uzrasta od pet do 14 godina redovno radi.

U Britaniji je 2003. godine zabeleženo 4.000 žrtava trafikinga radi prostitucije. Rumunija i Bugarska nalaze se po broju slučajeva među 11 zemalja koje su UN uvrstile među "izvore" tog zla koje je najrasprostranjenije u Africi južno od Sahare.

U Nigeru se procenjuje da 43.000 ljudi živi u ropstvu, dok 800.000 ljudi na jugu Afrike svake godine postanu žrtve unosnog kriminalnog posla trgovine ljudima.

Posle višegodišnjeg lobiranja raznih grupa za zaštitu ljudskih prava, parlament u Mauritaniji izglasao je 9. avgusta zakon o zabrani robovlasništva, koje će se ubuduće kažnjavati kao kriminalno delo.

"Poslanici su usvojili zakon kojim se robovlasništvo proglašava zločinom i utvrđuju sankcije protiv ropstva", izjavio je predstavnik skupštine Mauritanije Masaud Uld Bulheir i sam potomak oslobođenih robova.

Za držanje ljudi u ropstvu u toj saharskoj islamskoj državi dobija se kazna od oko 10 godina zatvora. Novi zakon je usvojen u parlamentu jednoglasno i prvi je te vrste u istoriji Mauritanije.

Iako je ropstvo formalno ukinuto sa sticanjem nezavisnosti 1960. godine i bilo zabranjeno dekretom 1981. godine, nevladine organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava navode da u Mauritaniji živi na stotine hiljada robova, više nego bilo gde drugde u svetu.

Robovi se, kao i stoka, prenose kao porodično blago iz generacije u generaciju. Oni rade oko kamila na suncem užarenim dinama Sahare ili krotko serviraju čaj od nane u senovitim vilama glavnog grada Nuakšota.

Među bogatijim Mauritancima, tom elitom svetlije boje kože koja vlada bivšom francuskom kolonijom nad tamnoputim arapskim i crnim stanovništvom, robovlasništvo se poriče, ali u selima stvari stoje drugačije. Tamo je ropstvo odvajkada ukorenjeno i tamo se znaju odnosi kakvi postoje između roba i gospodara.

Robovlasništvo je, međutim, tabu tema i - na pitanje o postojanju ropstva - nailazi se na poprilično nepoverenje. Ljudi ćute iz straha jer nije lako govoriti o slučajevima ropstva van okrilja sudova.

Vojnim udarom 2005. godine okončano je više od dve decenije autoritarne vladavine predsednika Mauja Uld Sid'Ahmed Taja, u kojoj je njegova mavarska elita imala neslućene privilegije kakve samo može pružiti policijska država, a novi predsednik Sidi Mohamed Uld Šeik Abdalahi, koji je došao na položaj u aprilu, obećao je da će se zalagati za "harmonične odnose među rasama i socijalnu pravdu".

Shodno zakonu o zabrani ropstva, za posedovanje robova lokalni moćnici mogu dobiti zatvorske kazne do 10 godina, ali i novčane, dok se za žrtve predviđaju reparacije.

"Ovo je dobra stvar. To je izraz političke volje", rekao je vodeći borac protiv ropstva u zemlji koji je na čelu nevladine organizacije "SOS ropstvo", Bubakar Uld Mesaud.

Istoričari tvrde da se ropstvo u Mauritaniji razvijalo od sedmog veka, kada su arapski zavojevači došli u Afriku južno od Sahare namećući sopstvene islamske običaje koji dozvoljavaju "porobljavanje nevernika".

Mauritansko društvo zatim se razvijalo uz arabizirane berberske vladajuće kaste, čije je bogatstvo počivalo na robovskom radu.

"Ropstvo je užas koji se širio zbog toga što je moglo da prolazi nekažnjeno. Kada bismo razvili nultu toleranciju, to bi bila dobra stvar. Sam zakon nije dovoljan da se ropstvo iskoreni", rekao je Uld Masud.

Međutim, dok se u Mauritaniji stvari pomeraju s mrtve tačke, u razvijenim zemljama događaju se zakulisni, prikriveni načini porobljavanja.

Tu je prinudni rad zasnovan na zajmovima, na primer, za dečji lek koji se više nikad ne može otplatiti, da ne govorimo o trafikingu i otmicama ljudi, drugoj po redu najbrojnijoj "zločinačkoj industriji", odmah iza trgovine drogom i ilegalne preprodaje oružja.

Ljiljana Prošić

Tanjug