Drašković: Šta je ishod 5. oktobra?

Do 5. oktobra, po naloge smrti, otmica i pljačke, odlazili su kod Miloševića, svog vrhovnog i jedinog zapovednika. Posle 5. oktobra, te naloge izdavali su sebi samima, a ceo pobednički i demokratski DOS držali su kao svog taoca. Vrh „evropske“ Srbije odlazio je do ubica u Šilerovoj, u Zemunu, i u štab Crvenih beretki, u Kuli, po naredbe šta moraju da rade.

To je ishod „istorijskog“ petooktobarskog prevrata, i on se nije mogao zamazati ispraznim parolama, govorima, predavanjima i medijskom halabukom da je dogovoreni kompromis otvorio vrata izgradnji evropske Srbije.

Izdaja stotina hiljada ljudi, koji su, pod obmanom kompromisa i vizionarske strategije, izručeni bandi protiv koje su se oni deset godina borili, od tog zločinačkog udruženja ubijani, premlaćivani, hapšeni i gaženi, bila je najveća nepravda i nesreća, na kojoj niko nije mogao da gradi sreću.

Neprijateljski odnos „vizionarskih“ pobednika prema Srpskom pokretu obnove, koji je bio udarna snaga decenijskog otpora poretku Slobodana Miloševića i glavna meta njegovih eskadrona smrti i propagande službi bezbednosti, sažet je u izjavi Zorana Đinđića da on ne zna da li je veći DOS-ov trijumf rušenje Miloševića ili rušenje SPO.

Navodno, da DOS nije odbacio i srušio SPO, stranku koja je DOS i osnovala, onako izvedeni petooktobarski prevrat bio bi nemoguć, što je, zaista, istina. Ne bi bio rušen samo Milošević, samo vrh piramide zla, nego čitava piramida.

Banditski kapitalizam i privatizacija, započeti pod Miloševićem, kao požar pljačke države i naroda razbuktali su se, upravo, posle 5. oktobra. Setimo se premijerove poslanice grabljivcima da za prvi milion nemačkih maraka, ma kako on bio stečen, niko neće biti ni ispitivan ni proveravan.

Iz takvog semena 5. oktobra nije moglo nići ništa drugo sem onog što je tada zasejano.

Po Srbiju je bila još fatalnija „genijalna vizija i strategija“ bojkota parlamentarnih i predsedničkih izbora 1997. godine. Tromesečne demonstracije koalicije Zajedno zadivile su ceo demokratski svet, a Miloševića prisilile da prizna izbornu krađu u četrdesetak većih varoši i gradova u Srbiji, uključujući i Beograd.

I, baš tada, kada je Miloševićev režim bio na kolenima, genijalni vizionari i stratezi ruše pobedničku koaliciju i odlučuju se za bojkot parlamentarnih i predsedničkih izbora. Sva istraživanja pokazivala su da će Zajedno (Srpski pokret obnove, Demokratska stranka i Građanski savez Srbije) osvojiti, najmanje, milion i po glasova i biti izborni pobednik.

Genijalni vizionari i stratezi odbili su, međutim, da pobede. Pocepali su koalicioni sporazum sa SPO, koji se nije pridružio bojkotu, i potrošili silne pare i neviđenu energiju na propagandu da je SPO izdao njih.

Sa osvojenih 800.000 glasova, SPO nije mogao da spreči koaliciju Slobodana Miloševića, Mirjane Marković i Vojislava Šešelja, niti da predupredi vojni pohod na Kosovo i zločine nad Albancima, što će Srbiju da baci pod bombe NATO alijanse.

Ta se katastrofa ne bi desila da sigurni izborni pobednici nisu odustali od izbora i pobede. Sedamnaest je godina od te sulude odluke, kojom je Srbija, nepovratno, gurnuta u ponor, a oni koji su je u taj ponor gurnuli još se slave kao vizionari i demokratske ikone.

Toliki hroničari i analitičari kao da su izgubili i vid i pamćenje, pa ćute o najvećoj i najtragičnijoj izdaji demokratske Srbije. Većoj i od izdaje 5. oktobra 2000, jer da je Milošević izgubio bar parlamentarne izbore 1997, a bez bojkota bi ih sigurno izgubio, 5. oktobra 2000. ne bi ni bilo, niti bi bilo kosovske apokalipse, ni bombardovanja Srbije, ni gubitka Kosova. Usuđujem se reći i da bi Srbija danas bila sa obe noge na Zapadu, i u EU i u NATO savezu.