Maline: Beda brenda

Srbija je  sa godišnjom proizvodnjom malina od 70 do 80 hiljada tona, podaci IRA Serbia, i zaslužila čelnu poziciju u ovakvoj organizaciji. Malinarstvo je kao značajna ekonomska grana postavilo malinu u „top 20“ domaćih proizvoda po vrednosti proizvodnje.

Uz to je, prema rečima ministarke Ivane Dulić Marković, nametnulo osnovu za ruralni razvoj, a i promovisalo malinu kao zapaženi srpski brend. S obzirom da se od pomenute količine skoro 90 odsto izveze, za sada nema zemlje u svetu koja na inostranom tržištu proda veću količinu ovog bobičastog voća.

Inovacijama koje domaćim proizvođačima  nisu svojstvene, Poljska, Čile, Mađarska i Kina polako su uspele da ozbiljno uzdrmaju Srbiju na mestu neprikosnovenog lidera u svetu malinarstva. Sa prvim rodom novih zasada Poljska i Kina će preuzeti primat, pokazuje istraživanje Džeferson instituta.

A već sada, sa nešto više od 100 miliona dolara izveženih malina, Srbija nije na vodećoj poziciji po vrednosti ovog izvoza. Glavni je razlog – izvozi se zamrznut proizvod, koji više nije dovoljno isplativ, jer tržište zahteva sveže maline, punijeg ukusa, aromatičnije i zdravije. A da bi se izvozilo sveže voće, potrebna su udruženja koja bi plodove od malih proizvođača prikupljala u distributivnim centrima, snabdevenim opremom za predhlađenje, hlađenje, kalibriranje, pakovanje po evropskim standardima i transport.

Sve to u veoma kratkom roku, jer malina može ostati uskladištena maksimalno pet dana. To dalje podrazumeva i znatno bolju logistiku. Pošto proizvođači, a ni firme koje izvoze u Srbiji uglavnom nemaju svoje hladnjače, za transport malina se traži oko 0,57 evra po kilogramu, pa do trostruko više, ako se koriste hladnjače male zapremine. Baš ovakve hladnjače  su i najtraženije, jer je u Srbiji uglavnom reč o malim izvoznicima.

Čile je kao vodeći proizvođač i izvoznik voća i povrća u svetu postavio obrazac kako se ulaganjem u istraživanja za desetak godina može udvostručiti proizvodnja malina. Dokazavši da se u malinama nalaze antioksidanti koje u toj količini sadrže samo neke lekovite trave, Čileanci su izgradili novi imidž maline, baziran na lekovitosti, što je glavni svetski trend.

Uvodeći još i čitav sistem kontrole u gajenju, pakovanju, rukovanju i transportu, strožiji od svetskih standarda, Čile danas prodaje maline u više od 70 zemalja sveta. I tako dok stručnjaci upozoravaju da se hitno mora prihvatiti svetski trend koji pre svega podrazumeva nisku cenu i vrhunski kvalitet, jedino na čemu domaći proizvođači insistiraju je otkupna cena od jednog evra po kilogramu.

Dr Mihajlo Nikolić, profesor na katedri za voćarstvo Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu, koji u domaćim i inostranim naučnim krugovima slovi za jednog od vodećih stručnjaka za sitno voće, spada u red onih koji već duže vreme upozoravaju na čitav niz zabluda koje prate ovu proizvodnju.

E: Čini se da vaši stavovi ne nailaze na razumevanje malinara, posebno kada je reč o sortama i tehnologiji proizvodnje?

Mihajlo Nikolić: To je nesumnjivo još jedna slika našeg mentaliteta i straha od promena. U poslednje vreme stidljivo se uvozi Miker, sorta koja je izuzetno rasprostranjena u svetu. Odabir sortimanta je posebno značajan kada se u obzir uzme činjenica da plasman sveže maline sve više preuzima primat, pa Vilamet koji je kod nas najzastupljeniji, ne zadovoljava osnovne zahteve tržišta. Naši proizvođači moraju da shvate da u svetu vlada interesovanje za sortama koje daju krupniji i atraktivniji plod.

Prošle godine sam boravio u Čileu koji važi za jednog od najvećih izvoznika i na licu mesta se uverio da trenutno u najatraktivnije sorte spadaju stalnorađajući Herikid, Miker, Čilivok, Malahart, Komoks i Tulamin. Svedoci smo činjenice da se godinama unazad ništa ne radi na prihvatanju svetskih trendova proizvodnje maline. Čak ne postoje ni zvanične potvrde da su uvezene nove sorte koje su zaštićene licencom, a to su samo neke od stvari koje se moraju ispuniti u borbi za tržište.

Najbolju ilustraciju naših naravi I toga koliko se plašimo promena I inovacija nedavno sam čuo od jednog nemačkog kolege koji me je sa neskrivenim čuđenjem pitao kako je moguće da su srpski stručnjaci stvorili dve izuzetne sorte šljive kao što su čačanska rodna i čačanska lepotica, a da se te sorte u Srbiji gaje u zanemarljivom procentu.

E: Stiče se utisak da se za razvoj proizvodnje ove vrste voća izdvajaju  nedovoljna sredstva.

M. Nikolić: Godinama naši stručnjaci apeluju da se od novca dobijenog izvozom izdvoji neki procenat 0,2 ili 0,5 koji bi se usmerio u pravcu istraživanja, uvoza ili stvaranja novih sorti. Međutim, naši apeli nisu naišli na odjek, a sredstva koja država izdvaja za proučavanje i razvoj proizvodnje maline su nedovoljna da bi se postigli značajniji rezultati. Prema tome tu smo, gde smo. Mučimo se i dalje, a u javnosti gajimo mit o nama kao vodećim proizvođačima maline, pred koje će svi da kleknu.

Domaći proizvođači pre svega moraju da budu svesni činjenice da malina kao proizvod nije zaštićena, već je podložna ćudima tržišta. Velika je zabluda da je malina strateški srpski proizvod i da država ima bilo kakvu obavezu da otkupljuje viškove, zbog čega proizvođači moraju da se prema malini odnose kao prema svakom drugom tržišnom artiklu. To su naši glavni konkurenti u ovom poslu odavno shvatili.

E: Na kom nivou se u tehnološkom smislu nalazi domaća proizvodnja u odnosu na konkurenciju?

Protesti malinara

M. Nikolić: Odabir sortimenta i način proizvodnje su čvrsto povezani, pa je tako kod nas gde dominira Vilamet i tehnologija gajenja prilagođena ovoj sorti i daje vrhunske rezultate. U proseku prinosi na našim malinjacima iznose između 6 i 8 tona, dok vrhunski pojedinačni prinosi idu i do 15 tona, čime se zaista možemo podičiti. Ali, najveći problem predstavlja standardizacija, bilo da se radi o HASAP ili EUROGAP, koji se odnose na primenu hemijskih sredstava, đubriva, vode koja se koristi za navodnjavanje i higijenu berbe.

Ovo poslednje je posebno značajno s obzirom na ekspanziju “noro” virusa koji je prisutan u malinama, a prenosi se putem ruku i ambalaže. U oblasti gajenja i berbe maline za svežu upotrebu mi ne možemo da uhvatimo tehnološki korak sa konkurencijom, koja je mnogo odmakla od nas. Tako se iz Čilea od ukupne proizvodnje izvozi 30 odsto sveže, iz Poljske između 25 i 30 procenata, a iz Mađarske se izvozi 15 odsto sveže maline, koja ima znatno veću cenu od zamrznute.

Za takvu vrstu proizvodnje mi još uvek nismo ni spremni ni zainteresovani. Mi smo i dalje upućeni isključivo na izvoz zamrznute maline, što nam predstavlja dodatni problem s obzirom na veliku tržišnu ponudu.

E: Primer Čilea gde se svake godine proizvodnja maline uvećava za oko 15 odsto ukazuje na to da su veliki kupci maline na svetskom tržištu, kao što su SAD i Kanada, spremni da investiraju u proizvodnju.

M. Nikolić: To je zapravo put koji se nazire s obzirom da u Srbiji već postoji par plantaža koje u potpunosti ispunjavaju svetske standarde. Takav je na primer Libertas u Šapcu, koji u eksploataciji ima 32 hektara i još 16 hektara novopodignutih zasada, uz to poseduje kombajn za berbu i ima ugovorenu proizvodnju za narednih pet godina.

Najveći problem predstavlja usitnjenost parcela na području Zapadne Srbije koje je izuzetno pogodno za proizvodnju maline. Na tom području je vrlo teško ukrupniti kompleks od 10 ili 15 hektara, bez obzira što ta zemlja leži neobrađena jer se odmah postavlja pitanje nadoknade vlasnicima koji traže basnoslovne sume. Strani investitori su možda i spremni da investiraju ali se, s obzirom da se uglavnom radi o nerazvijenim brdsko – planinskim krajevima, nameće problem infrastrukture. Tu su naravno i razne administrativne prepreke, što je u Čileu rešeno uz pomoć države zainteresovane da što brže privuče inostrani kapital.

Ukrupnjivanjem plantaža na drugoj strani se značajno pojeftinjuje proizvodnja, što u tržišnoj utakmici mnogo znači. U svetu je, za razliku od Srbije, uobičajena praksa da hladnjače imaju svoje zasade Moramo da budemo svesni činjenice da je Srbija skup proizvođač, zbog čega se sve teže uklapamo u svetske trendove. Znači, suština je u niskoj ceni i kvalitetu. Tu nema nikakve filozofije zbog čega je neophodno naše agro–ekološke uslove, koji su možda najidealniji na svetu kada je reč o proizvodnji maline, povezati sa inostranim kapitalom.

E: Otkupna cena je večita tema naših malinara.

Mihajlo Nikoliæ: Neka se proizvoðaèi okrenu i proizvodnji ribizle

M. Nikolić: Nažalost sve se svodi na visinu otkupne cene i spekulacije zašto država ne otkupljuje viškove maline. Proizvođači su razočarani činjenicom da je prošlo ono vreme od pre desetak godina kada se za dobru cenu prodavalo sve što liči na malinu. Malina nigde u svetu nije socijalna kategorija pa ne može biti ni kod nas.

Na drugoj strani država niti ima sredstva niti je malina strateški artikal koji se obavezno otkupljuje.  Od deset ili dvadeset ari se ne može živeti, školovati deca, nabavljati repromaterijal. Rešenje je u  većoj ili razanovrsnijoj proizvodnji. Neshvatljivo je da neko očekuje da mu parcela od nekoliko desetina ari ili tona ubrane maline omoguće život tokom cele godine, kada se zna da u svetu zarada po jednom hektaru maline iznosi oko 2.000 evra. Ako proizvođač u Poljskoj ili Mađarskoj dobija pola evra za kilogram, ne mogu naši proizvođači očekivati da dobiju evro.

Bilo je reči na Zlatiboru o tome da je u nekim zemljama proizvodna cena oko 80 dolarskih centi, ali treba znati da se radi o zemljama koje ne spadaju u izvoznike, pa prema tome mi ne možemo ni razmišljati o toj ceni.  Cena smrznute maline se kreće između 1,20 i 1,30 evra za rolend ili ispod evra za griz, u kome završe najveće količine srpske maline. Kada im predočim te činjenice, proizvođači se na mene strašno ljute.

E: Šta je vaš predlog?

M. Nikolić: Da se naši proizvođači okrenu proizvodnji i ostalog sitnog voća kao što je ribizla čija je proizvodnja jako jeftina, kupina ili šljivarstvu koje je još jedna od naših dugogodišnjih zabluda s obzirom da vlada mišljenje da je Srbija šljivarska zemlja, a mi zapravo nemamo šta da ponudimo inostranom tržištu. Na taj način bi se pod voćem našlo još hektara, i pod uslovom da se pridržavamo određenih pravila koje propisuje svet, stvorila bi se znatno povoljnija klima za srpsko voćarstvo.

Ribizlu, koja spada u red izuzetno hranjivog i zdravog voća koje se u svetu proizvodi u količini od 600.000 tona, što je daleko više u odnosu na malinu, mi smo potpuno uništili, pa trenutno proizvodimo svega 100 tona godišnje, a uvozimo plod i koncentrat ribizle. Gajenje ovog voća je pet puta jednostavnije od gajenja maline, a deset puta od borovnice i eto šanse da naši proizvođači izađu na svetsko tržište.

Kao rešenje se nameće i produženje sezone berbe maline, uvođenjem sorti čije sazrevanje traje od jula do prve polovine oktobra. Zatim uvođenje plastenika i staklenika, navodnjavanje na površini većoj od sada navodnjavanih 3 do 5 odsto malinjaka. Naravno, preduslov je osvajanje tržišta sveže maline na koje bismo isporučivali malinu čitavih pet meseci. Znači imamo šanse, samo treba na tome da radimo.

Žrtve domaćih prodajnih lanaca

Na ograničene rezultate ove perspektivne grane utiče još i dominacija domaćih maloprodajnih lanaca koja usporava produktivnost poljoprivrede uopšte. Zbog spore i sudskim sporovima opterećene privatizacije domaćih trgovinskih lanaca, svetski lideri u prodaji hrane kao što su TESCO, Wall Mart, Carrefour, nisu se pojavili u Srbiji. Zdrava konkurencija stranih prodavnica hrane donela bi promene koje efikasno mogu naučiti srpskog proizvođača da orjentiše proizvodnju po merama evropskog i svetskog kupca.

Više i stabilnije cene proizvoda, ravnoteža ponude i potražnje, obavezno uvođenje standarda, smanjivanje broja posrednika u lancu proizvođač – kupac, povećava cenu proizvoda (u ovom slučaju malina) direktnim proizvođačima, smanjuje cenu potrošačima, a ujedno orjentišu proizvod prema zahtevima modernog tržišta.  «Ugostivši» svetske trgovinske lance i prepustivši im 50 odsto domaćeg tržišta hrane, Poljska nam je dala primer kako se danas gradi liderstvo u izvozu svežih proizvoda, naročito jagodičastog voća.