Internet ukida tajnu diplomatiju

Kada na Googleu ukucate „diplomacy” ili „Internet governance”, dva ključna pitanja pokrenuta Wikileaks lavinom, među prvim rezultatima je ime Jovana Kurbalije i naziv Diplo fondacije čiji je on osnivač i direktor.

Doktor Kurbalija predaje na prestižnim univerzitetima širom sveta, a poslednji u tom nizu je Berkli. Već deset godina je specijalni savetnik Ujedinjenih nacija za probleme upravljanja intrnetom. Njegova knjiga „Upravljanje internetom” prevedena je na sve najznačajnije jezike, uključujući i kineski, francuski, španski, arapski i ruski. Koristi se kao udžbenik na više od 20 univerziteta u svetu.

Nedavno je dr Kurbalija, kao gostujući profesor Bečke diplomatske akademije, održao predavanje u Beogradu, na regionalnoj konferenciji o diplomatskoj izuzetnosti. Pred mladim diplomatama iz regiona govorio je o diplomatiji i internetu, pogotovo u periodu posle Wikileaksa.

Zahvaljujući internetu i Wikileaksu diplomatija je doživela tektonski potres. Da li je to moralo da se dogodi?

Iako Wikileaks izgleda kao incident, bio je neminovnost. Diplomatija je morala, kad-tad, da se prilagodi zbivanjima u savremenom društvu, pošto se nije bitnije promenila od kada su postavljene osnove savremene dipomatije na Bečkom kongresu 1814.Svet se od onda suštinski promenio. Više nije moguće voditi diplomatiju kao što su to činili Meternih i Taljeran, alito svakako ne znači da se u njoj mora menjati sve.

Šta će ostati isto, a šta će biti podložno promenama?

Ostaje ista osnovna funkcija diplomatije – rešavanje sporova mirnim putem kroz pregovore i kompromis, ali se menja se način vođenja diplomatije.

Diplomatija i pregovaranje su nam pomagali da zadovoljimo jednu od naših osnovnih potreba – da živimo s drugima i da probleme rešavamo mirnim putem. Diplomatija je oduvek bila alternativa ratu. Internet i Wikileaks neće promeniti tu osnovnu funkciju diplomatije, pošto je ona vezana za ono što nas određuje kao ljude. Sve ostalo je podložno promenama, uključujući i toko se bavi diplomatijom ikako se pregovori vode.

U kom smeru će ići te promene?

Pre svega, Wikileaks je pokrenuo proces demistifikacije diplomatije, kojui danas mnogi vide kao ekskluzivnu i misterioznu profesiju, kroz glamur, crne limuzine, prijeme i život na visokoj nozi. Realnost je bitno različita. U osnovi,to je profesija kao i svaka druga, s mnogo administracije, rutine i tehničkih poslova. Jasnija slika šta rade diplomate i kakva je njihova funkcija pomoći će i diplomatama i društvu kome oni služe. Naravno, to će zahtevati vremena. Dozvolite da citiram Ajnštajna – lakše je razbiti atome nego predrasude.

U čemu je dugoročni značaj Wikileaksa?

Onog trenutka kada je diplomatija demistifikovana, počinju ozbiljni razgovori o njenoj funkciji u budućnosti. U tome je dugoročni značaj Wikileaksa. Dolazimo do jednog na prvi pogled paradoksalnog zaključka – da će nam diplomatija biti sve potrebnija, pošto je savremeni svet toliko međuzavisan da se sporovi više ne mogu rešavati vojnom silom.

Diplomatija postaje nužnost. Irak i Avganistan su poslednji primeri ograničene upotrebe sile i sve većeg značaja diplomatije. Da bi se izvukao iz geostrateškog živog blata, Zapad pregovara sa svima, uključujući i talibane i Irance. Ali, potreba za diplomatijom i pregovaranjem ne znači nužno i potrebu za diplomatama.

Diplomatija je isuviše značajna da bi se njome bavile samo diplomate. Uključivanje novih aktera u diplomatiju je jedna od najznačajnijih strukturalnih promena, a tu pojavu omogućio je upravo internet. Uz računar povezan na internet, iz „garaža” se mogu voditi međunarodne diplomatske kampanje, za koje su nekada bile potrebne palate i stotine diplomata. Sve veći broj pojedinaca i malih organizacija utiču na svetsku diplomatiju.

Wikileaks je svakako najznačajniji primer, potvrdio se kao katalizator promena koje su morale da se dese. Ne radi se o incidentu, nego o tektonskim promenama.

Da li će to značiti i sve veću transparentnost diplomatije?

Svakako. Poruka Wikileaksa je jasna. Internet doba neće tolerisati tajnu diplomatiju, što nije samo etičko nego i praktično pitanje. Onog trenutka kada je neki dokument digitalizovan on će, slično vodi, naći načina da izađe iz strogo kontrolisanih krugova. Ideja da se u internet dobu mogu kontrolisati informacije u najmanju ruku je naivna.

Međutim, kraj tajne diplomatije ne znači da će se pregovori voditi javno. Uvek će biti potrebe za diskretnom diplomatijom. Bez diskrecije nema pravog pregovaranja ni postizanja kompromisa, što je osnova diplomatije.

Na primer, ako budući pregovori između Beograda i Prištine budu vođeni pred kamerama, može se očekivati ponavljanje javnih promklamacija obe strane prilagođenih domaćoj javnosti. Kad se isključe kamere, diplomate dobijaju prostor da postignu kompromis. Umesto bubnjeva i pozivanja na velike istorijske narative, otvara se prostor za rešavanje konkrentih problema kao što su putovanja ljudi, pronalaženje nestalih lica, zaštita imovine i unapređenje trgovine. Na taj način pravi se iskorak ka miru i unapređenju života građana, što bi trebalo da bude osnovna funkcija diplomatije kao javnog servisa.

Recite nam nešto više o upravljanju internetom?

Internet je komunikacijski krvotok savremenog sveta. Što se više naša svakodnevica prenosi na internet, upravljanje internetom postaje politički i ekonomski značajnije. Danas je biznis gotovo nezamisliv bez interneta. Ljudi se upoznaju preko interneta, sklapaju brakove. Sve više se studira onlajn. Sazreva svest o internetu kao vitalnoj infrastrukturi savremenog sveta.

Pre nekoliko godina, presecanje internet kabla u Mediteranu izazvalo je višednevnu ekonomsku krizu u državama Bliskog istoka. Internet je u Estoniji kolapsirao zbog sajber napada, što neki smatraju prvim primerom sajber rata. Posle ovakvih i sličnih kriza, mnoge države su počele da tretiraju internet kao stratešku infrastrukturu. Pošto se većina problema upravljanja internetom ne može rešiti na nacionalnom nivou, jer je u postojećem sistemu većina država u tom pogledu nemoćna, Ujedinjene nacije su 2004. pokrenule pregovore o međunarodnom upravljanju internetom.

Vi ste aktivni učesnik tih pregovora. U kojoj fazi se oni trenutno nalaze?

Pregovori se nalaze u kritičnoj fazi s mnogo otvorenih opcija. Najveći izazov je kako aktivno uključiti sve internet aktere. Teško je zamisli da se globalni dogovor može postići samo između diplomata, bez konsultovanja velikih kompanija kao što su Apple,Google i Facebook i nevladin sektor.

Zbog svoje složenosti i specifičnosti, pregovori o upravljanju internetom se smatraju nekom vrstom diplomatske laboratorije u kojoj se testiraju novi oblici diplomatije, koji uključuju nove aktere. U dolazećem periodu realno je očekivati prvu konfenciju o internetu i stvaranje međunarodne organizacije koja će se baviti upravljanjem internetom.