Aktuelno 2

18.05.2024.

9:45

Deset godina od smrti Dobrice Ćosića

Književnik, revolucionar i disident, kratkotrajni predsednik SR Jugoslavije, Dobrica Ćosić umro je pre deset godina, 18. maja 2014.

Izvor: Tanjug

Deset godina od smrti Dobrice Ćosića
A. K./ATAImages

Podeli:

Ćosić se, uglavnom nepodeljeno, doživljava kao jedna od ključnih ličnosti srpske književnosti druge polovine dvadesetog veka. Iako prevashodno znan kao pisac, sve vreme je bio i društveno i politički angažovan.

Zapravo, i njegova književnost je, gotovo sva, bila angažovana. Rođen je 29. decembra 1921. u Velikoj Drenovi, kod Trstenika. Pohađao je srednju poljoprivrednu školu, do okupacije 1941. Maturirao je u Valjevu, oktobra 1942. Partizanskom pokretu (NOV i POJ) priključio se na samom početku, 1941. godine.

Pored drugog bio je politički komesar Resavskog partizanskog odreda. Član Pokrajinskog komiteta za Srbiju postao je 1944. Po oslobođenju završio je Višu političku školu "Đuro Đaković". Kao literata, zapažen je pošto se 1951. pojavila knjiga "Daleko je sunce".

Bio je to roman s tematikom iz Drugog svetskog rata, odnosno, kako se tvrdilo, revolucije. Od tada, odabrao je status slobodnog umetnika, pisca. Sam je svedočio da ga je valjanom literarnom radu poučio Oskar Davičo, dugogodišnji prijatelj, poznati pisac.

"Koreni" su objavljeni 1954. godine. Oni su za osnovnu temu imali prikaz sela u Srbiji 19. veka. Godine 1957, publikovao je tekst, knjigu na 75 stranica "Sedam dana u Budimpešti". Bio je to njegov opis viđenog tokom bunta u Mađarskoj 1956, i sovjetske intervencije koja je usledila.

U toj zemlji našao se tada sticajem okolnosti nevezanih za bunt koji se dogodio. Pošto se verovalo u njegove procene, traženo je, odmah pošto ga je naša ambasada izvukla iz Mađarske, da napiše za list "Borba" utiske. Sabrani tekstovi su potom postali knjiga objavljena 1957. Bio je to važan momenat njegove karijere.

Josip Broz Tito bio je zadovoljan Ćosićevim opisom, što će mu otvoriti, kako je sam svedočio, vrata rezidencije svemoćnog prvog čoveka ondašnje jugoslovenske države. Navodno je komentarisao da Ćosić ume politički da misli. Tada je određen za člana Komisije za izradu Programa Saveza komunista Jugoslavije.

Bio je jedini pripadnik Komisije za Program SKJ koji ne da nije imao neku zvučnu funkciju, nego je bio običan član partije, za razliku od svih drugih. Godine 1961, pojavljuju se njegove "Deobe".

Bio je to literarni prikaz teških podela, sukoba i borbi, krvavog kolopleta dva sukobljena pokreta u Srbiji pod okupacijom u Drugom svetskom ratu. Sasvim je verovatno da su zapravo "Deobe" bile ono što je otvorilo period najbližih odnosa Dobrice Ćosića i Josipa Broza Tita, koji mu je u jednoj fazi nudio poziciju prve ličnosti Srbije.

Ćosić je inače veoma primamljive ponude odbio pravdajući se da ga zanima isključivo literatura. Bio je gost tokom višemesečnog putovanja Josipa Broza Tita, brodom "Galeb", po zemljama zapadne Afrike i Mediterana. Ćosićev prikaz građanskog sukoba, četnika, bio je vrlo težak, grub, naturalistički.

Opisao ih je kako ih je doživeo. To je verovatno bio glavni razlog sklonosti Josipa Broza Tita Ćosiću. Obratan primer bio je Branko Ćopić, koji ih je prikazivao sa natrunom razumevanja, zbog čega ga je Josip Broz prezreo. Iako mu je nuđena zavidna pozicija, iako je tokom jedne decenije bio blizak Josipu Brozu Titu, duboko razočarenje će se dogoditi smenom Aleksandra Rankovića 1966.

Od tada, do kraja života, imao je podeljen odnos prema njemu. Divio mu se, kao ratnom komandantu, kao izuzetnoj ličnosti. Sa druge strane, bio je razočaran.

Smatrao ga je čovekom koji je izdao revoluciju, koji je razbio Jugoslaviju. Navodno mu je smetala njegova autoritarnost, kult ličnosti, luksuz koji ga je okruživao. Nije nemoguće da tu ima i naknadne pameti.

Uklanjanje Rankovića mu u svakom slučaju nije oprostio. Ćosićev višetomni roman "Vreme smrti", publikovan je od 1972. do 1975. godine. Junaci "Korena" pojavljuju se u romanu o Prvom svetskom ratu, prikazu borbe, stradanja i tragedije Srbije.

Njegov prikaz Srbije u Prvom svetskom ratu bio je uslovljen onim u čemu je stasao i što ga je odredilo. To je ugao iz kog je na rat gledalo selo, glavna žrtva rata, koja potom nije imala nikakve koristi od velike pobede i stvaranja nove bitno veće i bogatije države.

Osamdesetih je objavio "Vreme zla", u tri knjige: "Vernik","Grešnik", "Otpadnik". "Vreme vlasti" objavio je 1995. godine. Od 2001. u više knjiga publikovao je dnevnik "Piščevi zapisi". "Vreme zmija" pojavilo se 2009. godine. Knjigu, dnevnik "U tuđem veku" predstavio je leta 2011. godine. Zbog posvećenosti, izvesne opsesije egzistencijalnim problemima srpskog naroda, nazivan je "ocem nacije".

Dugo je važio za najistaknutijeg političkog disidenta u Srbiji. Među prvima, još šezdesetih, možda upravo prvi, u najvišim forumima ondašnje države, odnosno partije, ukazao je na tragediju Srba Kosova i Metohije, na pritiske kojima su izloženi i iseljavanje.

Bio je među osnivačima 1984, "Odbora za odbranu slobode misli i govora" koji je dosledno branio najrazličitije protivnike ondašnjeg režima, ili naprosto žrtve. Kada se pojavio, podzemnim kanalima, nedovršen, Memorandum SANU, pokušaj analize stanja u Jugoslaviji, koji je izazvao brojne reakcije, Ćosić je smatran jednim od ključnih aktera.

Oni koji su na tom tekstu radili, tvrdili su međutim, da je on svesno i ciljano držan podalje od rada na Memorandumu. Smatran je takođe za idejnog začetnika Srpske demokratske stranke u Kninu i istoimene stranke u BiH, uoči raspada Jugoslavije.

Bio je predsednik novooblikovane Savezne Republike Jugoslavije, od leta 1992, do juna naredne 1993. Podržao je Otpor, 2000. godine, kada je trebalo rušiti Slobodana Miloševića, od čega se docnije ograđivao. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti, postao je maja 1970, redovni aprila 1976.

Lično, Ćosić je važio za čoveka koji je spreman uvek da pomogne, svakom. U tom smislu bio je skoro pa jedinstvena ličnost. Čak i u vreme dok je bio potpuno pravoveran partijac, pripadnik Agitpropa, kada je upoznao Mihiza i krug u Siminoj 9a, gde niko nije bio partijski vernik poput njega, od početne namere da ih usmeri na put partijske pravovernosti, ubrzo se pretvorio u nekoga ko čitavom tom kružooku mladih disidenata neprestano pomaže.

Nekima i presudno. I tako je ostalo decenijama. Povodom smrti monaha Mitrofana Hilandarca, leta 1999, Ćosić je opisao njihovo prijateljstvo.

Prvi put su se sreli aprila 1967, radeći na sadnji hilandarskog vinograda, na Svetoj Gori. Bio je to susret dvojice potpunih političkih oponenata, jedan je bio politički komesar Rasinskog partizanskog odreda, član CK, drugi prosvetar u Srpskom dobrovoljačkom korpusu, tokom okupacije, potom politički emigrant, pa hilandarski monah.

Ćosićev opis kao da je svojevrsni epitaf čitave te generacije. Doslovce je rekao - obojicu nas je istorija porazila. Imao je 92 godine kada je napustio ovaj svet, maja 2014. godine.

Podeli:

2 Komentari

Možda vas zanima

Podeli: