Metafizičar male kutije: Vasko Popa

Možda će se ispostaviti da najzanimljivija književnost prošlog veka ne dolazi iz različitih pokreta pod sveobuhvatnim nazivom modernizam niti iz velikih književnih centara, već je delo autsajdera i otpadnika, počev od Kafke, koji je stvorio nešto zaista bez presedana, mešajući svoju rođenu tradiciju sa stranim. Poezija Vaska Pope, koji je umro 1991, pripada tom ekscentričnom društvu. Bio je najprevođeniji i najpoznatiji jugoslovenski pesnik u dvadesetom veku. Još 1969, Pengvin je prvi objavio njegove Odabrane pesme, sa uvodom Teda Hjuza, u seriji posvećenoj modernim evropskim pesnicima. Popa je potom obično svrstavan u istu grupu sa Zbignjevom Herbertom i Miroslavom Holubom, dvojicom drugih zadivljujuće originalnih istočnoevropskih pesnika. Njihov rad bio je sasvim drugačiji od svega što se u to vreme pisalo u Engleskoj i Sjedinjenim Državama. Kod Pope, čitalac se susreće sa egzotičnom mešavinom avangardne poezije i narodnog folklora, pomišljajući da su pesnici iz ovog dela sveta upravo takvi. Međutim, nijedan srpski pesnik ne zvuči kao Popa. On je bio kako proizvod svog vremena i mesta, tako i pronalazač svog sopstvenog. To je, kako ćemo videti, jedan od mnogih paradoksa o njemu.

Popa se rodio 1922. u Banatu, oblasti severno od Beograda, čije je stanovništvo bilo mešavina Srba, Nemaca, Slovaka, Mađara i Rumuna. Otac mu je bio zapisničar u selu, i potom bankarski činovnik, a majka domaćica. Pohađao je osnovnu školu i gimnaziju u gradiću Vršcu, gde je maturirao 1940. i gde je kao tinejdžer počeo da piše. U poslednjem razredu školovanja otkrio je marksizam i od tada do kraja života sebe je smatrao marksistom. Rat u Jugoslaviji počeo je 6. aprila 1941, kada su zemlju istovremeno napale nemačka, italijanska, bugarska i mađarska vojska i brzo je okupirale. Pa ipak, u jesen te godine, Popa, uslišivši želju roditelja, odlazi u Bukurešt da studira medicinu. Napustio je studije posle godinu dana, otišao u Beč i bavio se filozofijom. Prilikom posete kući, 1943, uhapšen je i interniran u koncentracioni logor blizu Zrenjanina, gde je ostao sve do septembra. Nemam pojma kako je uspeo da se odatle izvuče, ali se ipak vratio u Beč, gde je sada počeo da studira francusku i nemačku književnost na univerzitetu, a takođe radio kao kondukter u tramvaju. Vratio se u Vršac tek posle oslobođenja. Tamo se brzo priključio komunističkoj partiji i odmah zatim preselio u Beograd da bi studirao francuski jezik i književnost. Za ratne godine to je bio najneobičniji putnički itinerer, kako je na to sumnjičavo ukazivao i njegov partijski dosije iz tog perioda. U Beogradu, Popa je započeo književnu karijeru pišući u nedeljnim književnim novinama i uređujući ih i najzad postao urednik ugledne izdavačke kuće gde će ostati gotovo do kraja života.

Pojava njegove prve zbirke pesama, Kora, 1953, izazvala je buku i pre nego što je objavljena. Kritičari i pesnici preovlađujućih socrealističkih ubeđenja, koji su već videli te pesme po književnim časopisima, napali su Popu. Jedan je postavio tipično pitanje: "Kako je moguće da te tekstove napiše mladi pesnik, a objavi ih poznati književni magazin?" - nagoveštavajući, naravno, da u tim pesmama nema ničeg komunističkog. To doba zahtevalo je peane u čast borbe radničke klase, a umesto toga dobilo je avangardnu poeziju. Drugi su kukali zbog Popinog hermetizma. Na primer, čak je i naslov knjige dvosmilen. Kora na srpskom znači i koru drveta i koricu hleba. Ipak, nekoliko kritičara i pisaca podržalo je Popu, pišući polemičke tekstove koji objašnjavaju tu poeziju, potkopavajući tokom tog procesa estetske principe svojih oponenata. Popa je imao najviše sreće od svih mladih pesnika: od dana kada je počeo da objavljuje, niko nije bio ravnodušan prema njegovoj poeziji.

Pesme u Kori napisane su između 1943. i 1953, i neprestano su revidirane, sve do ponovljenog izdanja 1969. Prvo izdanje sadržalo je i jedan broj pesama u prozi, koje su tokom vremena izbačene. Danas su od toga preostala četiri ciklusa pesama. Oni služe kao vrsta predgovora za glavninu Popinog opusa. U njima su već prisutne mnoge osobenosti njegove poezije. Pesme su kratke, ali složene u sekvencama, dajući pojedinačnim ciklusima kvazinarativni kvalitet. S jedne strane, kako su to i njegovi rani kritičari primetili, te pesme poseduju svest i formalnu strogost koji su gotovo klasični, a s druge strane, u njima se otkriva neobuzdanost metafora ravna svemu o čemu su ikada sanjali romantičari i nadrealisti. Izuzev te prve knjige i poslednje, Popa je obično odsutan iz svojih pesama. Ovde su, međutim, iznete unutrašnje muke zaljubljenog mladića. Jedan od tih ciklusa, "Daleko u nama", predstavlja niz erotskih pesama u tradiciji Bretona i Elijara.

Predmet ciklusa "Opsednuta vedrina" je egzistencijalna drama suočavanja pojedinca sa apsurdom. Kamijev Sizif, sa svojim "univerzumom koji je odsad bez gospodara", pljunuta je slika junaka ovih pesama. Njegova tema je jaz između svog "ja" i sveta. "... Kako živeti nerastrgnut između ta dva beskraja?..." (1) piše Popa u jednoj od nekoliko kratkih beležaka o svojoj poeziji koju je ostavio. Njega zanima dostojanstvo i junačko trpljenje svakog sizifovskog pojedinca koji gura svoj kamen, ili - kako to Sol Štajnberg mudro predstavlja u jednoj svojoj staroj karikaturi - dok gura uzbrdo ogroman, veliki znak pitanja što liči na kamen. Pesme koje su izazvale najveću kontroverzu kada je knjiga izašla nalaze se u ciklusima "Predeli" i "Spisak". Evo jedne od njih:

Na stolu
Stolnjak se širi
u nedogled
Sablasna
Senka čačkalice sledi
Krvave tragove čaša
Sunce oblači koske
U novo zlatno meso
Pegava
Sitost vere se
Uz vratolomne mrve
Krunice dremeža
Belu su koru probile (2)

Nadrealistička glupost, rekli su kritičari. Tu su se našle pesme o tanjiru, stolici, krompiru, pepeljari, čiviluku i drugim tako nepoetičnim stvarima. Ti kritičari su bili u pravu kada su za to okrivili Francuze. Nadrealisti su otkrili neživi predmet, pun misterije, usred naše uobičajene stvarnosti. Ipak, tamo gde su Breton, Elijar i Pere težili da kod čitaoca stvore stanje uzvišenog lirizma bombardujući ga nepovezanim i čudnim slikama, Popa, uprkos svom uzletu fantazije, ostaje usredsređen na predmet. Zagonetalice u njegovom "Spisku" su u osnovi opisi. On je jedan od najintelektualnijih, najsamosvesnijih pesnika. Njega prvenstveno interesuje fenomenologija imaginacije, način na koji ona obuhvata svet.

Pretpostavljam da postoje tri tipa pesnika: oni koji pišu bez razmišljanja, oni koji misle dok pišu i oni koji su sve smislili pre nego što sednu da pišu. Prva grupa je najveća, a poslednja najmanja. Kao mlad pesnik, kada sam 1970. sreo Popu, poeziju sam još uvek shvatao kao prilično spontano davanje oduška nekom unutrašnjem nemiru. Poezija je vizionarska aktivnost, uveravali su me moji romantičarski i simbolistički majstori. U trenutku inspiracije, neko bi se nekako spotakao o neobične slike i metafore - i to je bilo to. Ove moje primedbe su koliko zabavljale Popu toliko mu i smetale. Nije verovao u slučaj. Poredio je pesnika sa rudarom, lovcem na bisere, čuvarem svetionika, ili nekim ko sklapa ručni sat. Za njega je pesma bila čin vrhunske kritičke inteligencije. Postoje stroga pravila o tome šta je dozvoljeno a šta ne. Pesnik radi unutar ograničenja duge tradicije poezije i unutar idiosinkrazija jezika u kome on ili ona piše. Pesnik je i sapet i slobodan. Dobru poeziju ne prave zaljubljeni tinejdžeri, već prevejani stari lisci. Sam Popa već je tada bio smislio sve što je nameravao da napiše do kraja života. Kasno jedne noći, posle dosta ispijenog vina, opisao mi je u opširnim detaljima svoje buduće pesme. Pretpostavio sam da to vino govori iz njega, ali nije bilo tako. U godinama koje su usledile, imao sam prilike da vidim njegove novoobjavljene pesme i sve su bile prilično nalik na one koje mi je opisao te noći.

Njegova druga knjiga poezije, Nepočin-polje, koja je objavljena 1956, ponovo je imala četiri ciklusa pesama. Ovog puta, međutim, pesme su bile nepogrešivo originalne. Bilo je zabavno čitati ih, uprkos činjenici da nije uvek bilo lako isterati na videlo njihovo značenje. Zapažanje Volasa Stivensa da se često dugo divimo nečemu pre no što ga shvatimo odnosi se i na ovo. Ciklus pod imenom "Igre" najčuveniji je od njih. Neke od igara koje je Popa igrao su poznate, a neke su njegov vlastiti pronalazak, kao što su igre Klina, Zavodnika, Svadbe, Ružokradice, Semena, Trule kobile, Lovca, Pepela.

Pesma pod imenom "Žmure" glasi ovako:
Neko se sakrije od nekoga
Sakrije mu se pod jezik
Ovaj ga traži pod zemljom
Sakrije mu se na čelo
Ovaj ga traži na nebu
Sakrije mu se u zaborav
Ovaj ga traži u travi
Traži ga traži
Gde ga sve ne traži
I tražeći njega izgubi sebe (3)

Igru obično asociramo sa detinjstvom i nevinošću, ali ovde nije tako. Popini igrači su tipovi: njihove uloge su fiksirane. Igre koje igraju su snažne i sveprožimajuće, ali je njihov cilj da zamagle stvari. U tim sumornim dečjim pesmicama, bol i patnja su realni. Tvorac igara, onaj ko nas je prvi put naveo da ih igramo, odsutan je. To su kružne igre pakla koje se igraju sa polomljenim igračkama, kako to reče Ivan Lalić. One su očito simboličke za naše živote. Nastavljamo da ih igramo u nadi da imaju smisla, uprkos našim sumnjama da je sve oprečno. Za Popu, najveća šala je to što nema džokera u špilu.

Ciklus "Vrati mi moje krpice" personifikuje tog nepoznatog šaljivdžiju i pokušaje da istera svoju moć. Nepoznati govornik u pesmi buni se i odbija da igra tu igru:

Koren ti i krv i krunu
i sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I žar okca na vrhovima prstiju
I svaku svoju stopu
U tri kotla namćor-vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu. (4)

Ovde prevod ne odražava verno duh originala, a i kako bi? Fraza "vrati mi moje krpice" dolazi iz igara siromašne dece i ima brojne konotacije. Devojčice se igraju ostacima starog štofa, trampeći ih i zamišljajući da je to odeća za njihove lutkice, dok se ne posvađaju i zatraže ih natrag. Čitav ciklus je ta vrsta igre pretvaranja, sazdan od idioma i prikrivenih i višestrukih značenja koja izviruju iz njih.

Svaki od Popinih ciklusa je samostalan univerzum u kome je kraj ujedno početak. Taj model je cikličan, sveti kalendar mita. Ideja je da se točak metafora i slika zavrti dok varnice asocijacija ne počnu da lete ka čitaocu. Poezija shvaćena na taj način je vrsta alhemije, jer joj je cilj da pretvori materiju u duh.

"Pisanje je prvenstveno iskustvo jezika", rekao je Robert Krili za sebe, a isto važi i za Popu. On seže unazad do folklorne tradicije zagonetki, čini, poslovica, dečjih pesmica i egzorcizma tajanstvenih šifara, poput one o tome kako se prave pesme. Ono za čim Popa traga jesu oči i uši anonimnog narodnog pesnika koji je mogao da čuje kako drveće raste, kako kokoška leže jaja, kako se umnožavaju zvezde, a sunce govori ljudskim glasom. Očev srp preko majčine crne kecelje, tako srpska zagonetka opisuje mlad mesec. Šta to juri, a ne hoda - jeste reka. Da nema vetra, pauci bi nebo premrežili - kaže druga izreka.

"Metafora je uspomena na Zlatno doba kada su svi bili sve", kaže Andrej Sinjavski negde u svojim dnevnicima. Popa je tragao za korenima mita u izvesnim kolokvijalnim obrtima fraza i potražio ih je u usmenoj književnosti. Pišući o pesniku s početka dvadesetog veka, Momčilu Nastasijeviću, koji je najviše uticao na njega i koji je imao slične ideje o korišćenju pripovedačke tradicije, on hvali te pesme govoreći da je svaka od njih verbalna ikona našeg bezgrešnog maternjeg jezika. Zadatak poezije je da pamti arhetipove, da ponovo otkriva simbole, da pronalazi zakone njihovog preobražaja, ne izučavanjem mitologije ili rečnika simbola, već slušajući, kao da je to prvi put, jezik koj dopire iz naših usta:

Govoriš zidu. Govoriš mraku, govoriš u mrak. Govoriš
vatruštini. Govoriš rugobama iz svojih ružnih snova.
Govoriš svojoj smrti. Govoriš Njenoj smrti, govoriš smrti.
Govoriš vodurini. Govoriš praznini, govoriš u prazno.

U ovoj kratkoj belešci o poeziji, Popa se pita šta je autentičan jezik. Tišti ga pitanje kojim rečima se danas može verovati. Koje reči su koristili naši preci? Postoje ključne reči, veruje on, reči koje otvaraju svetove, reči koje su već pesma. Kako pronaći te reči? Njegov odgovor je: "Polaziš im u susret i nosiš im svoje jedine darove koje imaš: bdenje i ćutanje." Ukoliko pesme ne bi izazvale baš takvo dejstvo, to bi onda bilo samo teško shvatljivo, pseudomistično brbljanje. "Platon je smestio čovekovu dušu u čovekovu glavu, Hrist ju je smestio u čovekovo srce", rekao je sveti Jeronim, a Popa ju je našao u samom jeziku kojim govorimo.

U skladu s tim, i ono što su njegovi prevodioci prisiljeni da čine na kraju postaje neka vrsta magijskog zahvata. Neko izvlači engleske idiome iz šešira, takoreći, i zadržava one koji nagoveštavaju bujnost originala. Pošto sam i ja Popin prevodilac, jemčim da je to vrlo varljiv poduhvat. En Penington mudro primećuje: "Engleski književni jezik je isuviše udaljen od naše folklorne tradicije da bi se srećno mešao s njom: književni srpsko-hrvatski je nastao tek početkom devetnaestog veka i čvrsto je utemeljen u usmenom govoru i narodnoj kulturi." Na nesreću, u slučaju ciklusa "Vrati mi moje krpice", ono što takođe nedostaje njenom prevodu jeste zadirkujući ton originala i akumulativno dejstvo tog glasa.

U Popinoj poeziji postoji još jedan važan sastojak, a to je humor. On u potpunosti dolazi do izražaja u njegovoj trećoj knjizi, Sporedno nebo (1968). Pišući o humoru u uvodu antologije srpskog pesničkog humora, koju je sam sastavio, on govori o tom humoru kao o nečemu krajnje grešnom, kao o nekakvom obešenjaku koji meša sveto i profano i čini da zemlja i nebo zamenjuju mesta. Takav humor dozvoljava nam da vidimo kako bi sve izgledalo kad bi bilo drugačije, dok nam u isto vreme ne dozvoljava da se tamo skrasimo. Drugim rečima, taj humor je nepokoran kao poezija i opasan kao istina.

Evo, na primer, Popine komične verzije nastanka sveta iz ciklusa "Zev nad zevovima" u istom tomu:

Zaboravan broj
Bio jednom jedan broj
Čist i okrugao kao sunce
Ali sam mnogo sam
Počeo je da računa sa sobom
Delio se množio
Oduzimao se sabirao
I uvek ostajao sam
Prestao je da računa sa sobom
I zaključao se u svoju okruglu
I sunčanu čistotu
Napolju su ostali usijani
Tragovi njegovog računanja
Počeli su da se jure po mraku

Da se dele da se množe
Da se oduzimaju kad se sabiraju
Onako kako se to u mraku već radi
I nije bilo nikog da ga zamoli
Da tragove zaustavi
I da ih izbriše (5)

U drugoj pesmi istog ciklusa, "Ohola greška", on zamišlja stvaranje sveta kao slučajnost: kao malu, smešnu grešku koja je izmislila prostor i vreme, jer nije mogla da podnese da ostane sama sa sobom. Sporedno nebo je knjiga mnogih sličnih spekulacija. Te pesme se čitaju kao mitovi o stvaranju koji potiču od nekog izgubljenog plemena. Čitava knjiga satkana je od razigranih pretpostavki o različitim načinima na koje se kosmologije izmišljaju i odražavaju naše ljudske slabosti. Kako gore, tako dole, njihov je aksiom. Naša inteligencija i naša glupost uzajamno se uslovljavaju.

Sledeća dva njegova toma pesama vrlo su različito zamišljena. Pesme u Uspravnoj zemlji (1972) posvećene su posebnim događajima, istorijskim spomenicima i junacima i simbolima srpske tradicije. Ovde se nalaze ciklusi o svetom Savi, narodnom svecu-zaštitniku, i opisi hodočašća raznim manastirima: tu je i Kosovski boj, kao i Prvi ustanak protiv Turaka. Pošto je Popa verovao da je pesnička imaginacija veoma čvrsto utkana u jezik i msto odakle potiče, ovo nije bio neočekivan razvoj. Mogu ga optuživati da je bio kulturni nacionalista, ali ne i politički. Nema ničeg fanatičnog niti isključivog u njegovom pogledu na srpsku istoriju i kulturu.

Vučja so, objavljena 1975, sačinjena je od sedam ciklusa o hromom vuku, starom prehrišćanskom srpskom plemenskom bogu, čija uspomena nastavlja da živi u pričama, kultovima, legendama i ritualima. Ove pesme su omaž toj dvosmislenoj figuri dobra i zla, života i smrti, izumiranja i opstanka, tom predačkom duhu njegovog naroda. Ted Hjuz, u svom uvodu za Popine Sabrane pesme, poredi ih sa psalmima. To je tačno. Te pesme slave figuru hromog vuka, ali joj se i mole, ne bi li otkrile tajnu pretvaranja kamena u oblak, oblaka u jelena sa zlatnim rogovima, jelena u beli cvet bosiljka, i tako dalje, zauvek. Iznad svega, to su psalmi poetske metamorfoze.

Posle pojave ove knjie, neki su Vučju so pročitali kao nacionalističko delo. Popa je hvaljen u Srbiji, dok su mu drugde u Jugoslaviji zamerali. To je nepravda. Koliko znam, nijedan nacionalista u Srbiji nikada nije ni spomenuo te pesme. Popa je bio isuviše suptilan mislilac da bi se mogao optuživati za šovinizam. Poslednji put kad sam ga video, 1989. u Njujorku, bio je krajnje zabrinut šta će nacionalističko ludilo i oportunisti zakuvati. "Biće skoro krvoprolića", rekao mi je sa potpunim ubeđenjem. Mogao je jasno da vidi da je, zbog svog rumunskog prekla, već sumnjiv u očima superpatriota. To pokazuje kako su takvi ljudi zli i glupi. Nikad nijedan pesnik nije imao tako dubok i nadahnut pristup srpskoj tradiciji kao što ga je on imao.

Živo meso (1975) i Rez (1981), njegove dve poslednje objavljene zbirke pesama, mnogo su ličnije. Ponovo se vraća iskaz u prvom licu. To su autobiografske i prigodne pesme velike neposrednosti i šarma. Zvuče kao kratke anegdote magijskog realizma, nalik na ono što se može naći u Markesovom romanu Sto godina samoće:

Izgubljena crvena čizmica
Pramajka moja Sultana Urošević
U drvenom koritu plovila je nebom
I lovila kišonosne oblake
Pomoću vučje i drugih masti
Činila je još mnoga
Manja i veća čuda
Posle smrti
Nastavila je da se meša
U poslove živih
Iskopali je
Da je nauče redu
I bolje zakopaju
Ležala je rumenih obraza
U hrastovom sanduku
Samo je na jednoj nozi imala
Crvenu čizmicu
Sa svetlim tragovima blata
Onu drugu izgubljenu čizmicu
Tražiću do kraja života (6)

Kao prevodilac ove i mnogih drugih pesama u toj knjizi, prirodno je da sam uzdržan u pogledu izbora pojedinih reči i oduševljenja prema drugima. Popa uključuje mnogo šareniju dikciju nego što to Peningtonova nudi. Ona je daleko formalnija i jednoličnija od Pope, koji je sposoban da zaseni rečima, zbog čega ponekad zvuči kao Pol Maldun. Fransis Džons, koji je detaljno opisao i recenzirao Sabrane pesme, svestan je tog problema. On kaže: "Njegove reči i slike su višeslojne, kombinuju konkretne predstave sa idiomskim, poslovičnim i atavističkim značenjima, da bi oblikovale složene arhetipske znakove koji tumače više slojeva postojanja nego što je to opipljivo u ovom ili nekom drugom univerzuju." Popa, koji je poznavao Paula Celana i divio se njegovoj teškoj poeziji, često je i sam bio nadomak toga da bude nerazumljiv. Uprkos ovom mom cepidlačenju, to što su En Penington u svojim kasnijim prevodima i Fransis Džons postigli ovde istinski je poduhvat i zaslužuje našu zahvalnost.

Popa je umro ne završivši jedan od svojih dugoročnih projekata, knjigu koja je trebalo da nosi naziv Gvozdeni sad. Samo jedan ciklus, "Mala kutija", završen je i objavljen za njegovog života, dok su delovi četiri druga ciklusa i nekoliko samostalnih pesama uključeni u posthumni tom. Mehanizmi njegove magične kutije odgovaraju mehanizmima njegove imaginacije, majke svih mitologija. U Popinoj metafizici stvarnost nije izmišljena pomoću imaginacije, ali njena značenja jesu. Kad malo protresemo tu kutiju, iz nje počnu da iskaču religije i filozofi, sa svojim raznovrsnim bogovima i đavolima. Imaginacija je dvosmislen blagoslov. Istovremeno radi i za nas i protiv nas. Ne možemo se odupreti njenim iskušenjima, a ipak, njena aktivnost ima načina da potkopa sve što znamo. Nije li to ono čemu je poezija oduvek tajno stremila?

Poslednja vest iz male kutije
Mala kutija u kojoj je ceo svet
Zaljubila se u sebe
I začela je u sebi
Još jednu malu kutiju
Mala kutija male kutije
Zaljubila se i ona u sebe
I začela je u sebi
Još jednu malu kutiju
I tako je to u beskraj išlo
Ceo svet iz male kutije
Trebalo i da bude
U poslednjoj kutiji male kutije
Ni jedna od malih kutija
U maloj kutiji zaljubljenoj u sebe
Nije poslednja
Nađite sada svet. (7)

Kada sam jednom pomenuo Popi da mi nijedno od njegovih gledišta ne smeta osim činjenice da je marksista, samo me je očajnički pogledao, kao da nema načina da ja to razumem - a ja ga nisam pritiskao. Ako je iko ikada uspeo da pomiri revolucionarna i religiozna iskušenja našeg doba, on to svakako jeste. Bio je takav pesnik kakav je bio zahvaljujući mnogim protivrečnostima u svom životu. Poezija sa svojim brojnim očaravajućim paradoksima bila mu je spas.

(1) Ovaj i ostali citati u Simićevom eseju o Popi navedeni su prema: Vasko Popa, Sabrane pesme, Društvo Vršac lepa varoš, Vršac, 1997.

(2) Ibid.

(3) Ibid.

(4) Ibid.

(5) Ibid.

(6) Ibid.

(7) Ibid.

Pročitajte ostala poglavlja knjige "I đavo je pesnik"
I đavo je pesnik
Romantika kobasica
Tajna sreće