"Tužno je kad pred vama sedi mašinski inženjer, a koji zbog alkoholizma ne zna koliko godina ima"

Ovo je najekstremniji slučaj sa kojim se doktorka Đurić srela tokom godina rada sa zavisnicima od alkoholizma i droga u Specijalnoj bolnici za bolesti zavisnosti u Gornjačkoj ulici u Beogradu, gde je načelnica i gde nas je i dočekala.

Osim posledica po psihičko, alkohol ostavlja posledice i po fizičko zdravlje, zbog čega njeni pacijenti neretko imaju trajna oštećenja, jetre, srca, probleme sa mokrenjem. Kaže da je štošta videla tokom godina rada, ali da je još uvek iznenade pojedinci.

"Jedna majka, inače, javni prvobranilac opštine, lomila je sve pred sobom, prozore, staklo, razvela se i od muža, a došla je na lečenje nakon što joj je ispala pljoska votke u sudnici dok je nekog zastupala. Sećam se, tako je sve o alkoholizmu naučila napamet u cilju odbrane da sam joj rekla: 'Pazite samo da vam se sve ovo ne okrene protiv vas' i bila sam u pravu."

Dnevnu bolnicu koju dr Đurić vodi i u koju na rehabilitaciju u najvećem broju dolaze pacijenti koji su ležali u Specijalnoj bolnici za bolesti zavisnosti u Drajzerovoj, trenutno posećuje njih 150, od čega polovinu čine pacijenti, a drugu polovinu saradnici. Oni su neophodni u lečenju pošto alkoholizam "nije bolest pojedinca, već porodice jer utiče na sve ostale - jedan pije, a bar troje pati". Najčeše su saradnici partneri, roditelji ili deca zavisnika.

"I saradnici su bitni kao i pacijent jer je i njihova promena potrebna, a to je posebno važno za parove koji su zajedno učestvovali u nastajanju alkoholizma. Žene su češće i bolji saradnici, nego muževi svojim ženama koje se leče od alholizma, one najčešće budu ostavljene. Za samce uglavnom dolaze majke."

Kaže da njih 80 odsto uspešno završi rehabilitaciju, a da onoj manjini obično manjka motivacije i to najčešće u periodu posle lečenja u Drajzerovoj, kada treba da se jave u dnevnu bolnicu.

Sve je, kaže, lakše dok neko duboko ne "zagazi", a na to ukazuju znaci zavisnosti od alkohola: 1. fenomen prve čaše ili gubitak kontrole, 2. nemogućnost apstinencije, 3. alkoholna amnezija ili "prekid filma", 4. pad tolerancije. Dovoljan je samo jedan znak da bi se reklo da je osoba zavisnik od alkohola.

Foto: B92.net

Slavko Šećerov: Nekih dana se ne sećate uopšte, godine su vam izmešane...

Jedan od onih koji je uspeo da uspešno prođe program, kako onaj dvomesečni u Drajzerovoj, tako i u Gornjačkoj, i već četiri godine uspešno apstinira jeste Slavko Šećerov (43), elektrotehničar iz Beograda.

Prvi put se javio maja 2017. godine zbog uzimanja sedativa i alkohola i nakon stacionara u bolnici, gde mu je bilo, kaže, najteže.

"Primljen sam u veoma teškom stanju, u alkoholizmu sam bio jako dugo, kombinovao sam to sa sedativima. Tremore, paniku i sve što me je snalazilo, morao sam da rešavam alkoholom, tako da su me namirisali odmah, ja sam pijan i došao na lečenje. Tada su mi dali neke lekove da uzimam, nisu mogli odmah da me ostave tamo takvog da ne nadražim ostale pacijete. Morao sam kući da se istreznim 7-8 dana, posle čega je usledio prijem koji mi je bio jako stresan, bilo je jako toplo leto kao ovo sad - užasno teško", priseća se Slavko.

"Upao sam unutra jedva istrežnjen, jedva živ. Prvih dana nisam znao kako da preživim, ali sam imao odluku da istrajem. U periodu pre toga sam toliko povredio sebe, porodicu i okolinu, samo sam išao i izvinjavao se ljudima oko sebe. Život mi je bio direktno ugrožen i to sam osetio na svojoj koži. Pregojio sam se, nalazi na jetri su bili jako loši, imao sam bolove sa desne strane, pogoršalo mi se disanje, jer sam već imao nerazjašnjenu kliničku sliku povezanu sa astmom, nisam ni brinuo u stvari o tome, zubi su mi bili pokvareni, bio sam potpuno zapušten i nezainteresovan za bilo šta."

Priznaje da ga je obuzeo potpuni strah šta će pokazati rezultati krvi, pogotovo što je primljen sa 107 kilograma.

"Zbog dugogodišnje upotrebe sedativa, bio sam preosetljiv na spoljašnju temperaturu, vrućinu i hladnoću, dolazio sam u paniku, stajao na rešetkama i zverao kad će da naiđe neki oblak i padne kiša. Treću noć od dolaska tamo, naišao je neki oblačak, dunuo je hladan vazduh i živnuo sam. Apstinencija od alkohola mi je bila lakša od problema sa lekovima. To smanjivanje doze lekova je bilo jako dramatično za mene. Kad mi donesu posudu sa lekovima i kad vidim da je smanjen na pola, momentalno ulazim u paniku iako ja pijem taj lek za smirenje, ali brinem što nije dovoljna doza da bih ja bio spokojan. Tamo negde deseti dan treba da se osećam bolje, a tableta mi je opet prepolovljena, taman sam malo došao do života, kad ono... Nema relaksacije, nema trenutaka spokoja. Imali smo razne obaveze u bolnici da ne bi bilo praznog hoda, od samog jutra se sprema, čisti, uzima terapija, idu predavanja, bavimo smo se sportom..."

Pre nego što se odao porocima, Slavko se rekreativno bavio trčanjem maratona i bio je veoma aktivan, a tamo, priseća se, posle jedne partije stonog tenisa nije bio u stanju ni za šta više.

Posle, kako sam kaže, "najstresnijeg" dela u Drajzerovoj, dolazi na lečenje u Gornjačku, u jednu grupnu varijantu.

"U početku je bio neprijatan odnos sa terapeutima iz opravdanih razloga, bilo je teških situacija, stresno je i uklapanje je teško. Vremenom shvatite da je sve za vašu korist jer iz vas na početku govori bolest, a skoro svi dolazimo sa teškim depresijama."

Foto: B92.net

Šećerov sada ima 74 kilograma i već dva maratona je istrčao ove godine, a prijavio se za još tri.

"Nema ovde kraja lečenja, vi ste ovde zalečeni pacijent koji mora da se brine o sebi zauvek. Možete da skliznete začas i za nekoliko dana budete tamo gde ste bili 2017. godine, a sigurno ne biste želeli da se pored svega ostalog, na primer, nekih dana na poslu ne sećate kako su prošli, nekih se sećate parcijalno, neke godine su vam izmešane, otuđeni ste od svih i nemate više nikakav kontakt ni sa podicom, ni sa kim."

"Neretko u porodicama zavisnika bude žrtava incesta"

Psihoterapeutkinja Mirjana Martić Pantić 20 godina radi ovaj posao i bavi se sistemskom porodičnom terapijom, iz iskustva tvrdi da je glavni kriterijum kada neko treba da se javi na lečenje onda kada mu je narušena funkcionalnost.

"Lično volim i držim se definicije 'Svako ponovljeno pijenje, bez obzira koja je količina alkohola popijena i koliko je to često, ako čovek napravi problem sa tom količinom, to je nešto što zahteva stručnu pomoć'. Postoje ljudi koji ne piju često, a kad popiju naprave čudo u smislu saobraćajnog udesa, pretuku suprugu, naprave neki incident... Oni nisu fizički zavisni od alkohola, ali takvo njihovo pijenje dovodi do posledica da zahteva stručnu pomoć. Ono što kao psiholog mogu da kažem je to da čovek koji pije umereno, njemu alkohol u sistemu vrednosti ne postoji", navodi Mirjana Martić Pantić.

Foto: B92.net

Alkoholizam dugo traje, niko nije postao alkoholičar preko noći. Kao što je razvoj alkoholizma proces, tako je, tvrdi naša sagovornica, i lečenje proces. Za one koji se kasnije jave, taj proces je duži i teži.

"Rastužuje nas to što nam se javljaju u fazi kada vide da nema izlaza, da su saterani u ćoše ili da su upali u neko lično blato i jedino što im preostaje je da se okrenu lečenju. Idealno bi bilo da dolaze u trening fazi kada češće odlaze na neke žurke, zabave, kada češće i više piju, kako ne bi došlo do razvoja bolesti."

Suština bolničkog lečenja je, kako su istakle doktorka Đurić i Mirjana Martić Pantić, u promeni ponašanja. Kada se to uspostavi, onda počinje rehabilitacija jednom nedeljno. Na individualnim i grupnim terapijama raspravljaju o tome kako da prebrode stresove na zdrav i konstruktivan način. Mnogi nastave da dolaze jednom nedeljno i nakon dve godine, koliko je predviđeno po programu.

"Na našim grupama se odvija jedan psihološki rast. Uvek je bolja grupna terapija ako postoje preduslovi za to zbog poznatog 'fenomena ogledala'. Oni pogledaju jedni u druge, čuju jedni od drugih priče i prihvate da nisu jedini, kao i to da su problemi rešivi", dodaje psihoterapeut.

Svako od tih iskustava je teško na svoj način. Neka su manje bolna, neka više.

Zorka Poznanoviæ, dr Tatjana Ðuriæ i Mirjana Martiæ Pantiæ Foto: B92.net

"Najteže mi pada kada deca izgovore krajnje sirovo, subjektivno to što izgovore, to njihovo iskustvo, to zanemi čitava grupa, uključujući mene kao terapeuta. To je jako bolno, deca nisu izabrala takve roditelje gde ne zanju kakav će doći otac ili majka, da li će biti svađa, da li će biti zlostavljano, da li zanemareno. Oni žive u takvoj porodici od nade do razočarenja. Oni ne znaju šta je pravilno, nagađaju šta je normalno, šta je u redu, šta nije, jer ono što takva porodica jedan dan postavi da je u redu, drugi dan već nije. Zbunjeni su, ta deca mnogo pate i imaju kroz život posledice. Prate ih kasnije od poremećaja ishrane do problema da uspostave bliski kontakti sa ljudima, posebno u toj heterosekusalnoj sferi, vlada nepoverenje, mnogi se udaju za zavisnika ako su gledali oca koji pije, depresivni su, anksiozni...", konstatuje Mirjana Martić Pantić.

"Njihove priče me najviše potresaju, koliko god da sam terapeut, dešavalo mi se da budem na ivici suza kad njih slušam. Teško mi bude i kada dođe jedna mlada ženska osoba, pokloni mi poverenje i kaže da je žrtva incesta. Takvih slučajeva nažalost ima dosta i vrlo je teško pomoći takvim osobama jer postoji traumatska vezanost za zlostavljača. Nju otac zlostavlja od njene 12. godine, ona sad ima 48 godina i dovodi ga na lečenje, ona mu je saradnik. Pomaže mu iako je emocionalno osakatio. U braku je dve godine, ali i dalje iznalazi načine kako da pomaže majci i ocu kako bi stalno bila blizu njih."

Pogađaju je i oni koji se, posle recimo 20 godina apstinencije, vrate alkoholu, a nije da ih nema. Zato je jako važno da se prate njihovi pacijenti i mnogo godina posle.

"Nikada ne žmurite pred problemom, bez obzira koje je vrste, jer ćete pod teretom tog problema pasti i nećete moći da ustanete", poručuje.

Foto: B92.net

"Mama je l' tata umro?"

Ko god da pomisli da ovo može sam, ne može. Alkoholizam je podmukla bolest, svi ti ljudi su samostalno pokušali da održe apstinenciju, to naprosto ne uspeva, može samo na neko vreme.

I ajtijevac star 45 godina koji je želeo da ostane anoniman je pio 25 godina i više puta je pokušao sam da ostavi ovaj porok.

"Nisam pio svaki dan. Mogao sam dosta dugo bez alkohola, ali kada odem negde sa društvom, bio sam od onih social drinkera, to je do kraja, išla je i po gajba piva do 'crnih rupa'. Postao sam manje odgovoran, lošiji na poslu, lošiji muž i otac. Naravno da mamuran sa glavoboljom nisam mogao da svoju decu, kada to traže od mene, vodim u park. Jednog jutra je supruga toliko dugo pokušavala da me probudi da ju je dete pitalo: 'Mama, je l' tata umro?', priseća se ovaj pacijent.

Nakon svega 2016. je odlučio da ode na lečenje i danas, pet godina kasnije, ne pije.

"Iz mog iskustva niko nije došao dobrovoljno, svi su došli pod prisilom, ili ih čeka neka zatvorska kazna, napravili su neki saobraćajni prekršaj, postoji pretnja razvodom ili imaju neki od zdravstvenih problema. Ja sam se javio pre pet godina i žena i ja smo imali već dvoje dece, ovo drugo je baš bilo malo, imalo je godinu i po dana. Hteo sam već 300 puta da se razvedem, nego nisam mogao da podnesem da ne viđam decu svaki dan. Doktor u Palmotićevoj mi je rekao da moram da se lečim, a ja sam tražio izgovore kako to ne može zbog posla, na šta mi je rekao: 'Vi ćete se vratiti'. I tako je i bilo."

"Taj dolazak ovde je bila moja borba da ne odustanem od sebe i od moje dece. Najteže mi je bilo to šta me pitaju terapeuti i što sam izgubio način da izrazim svoje emocije. Ovde nas uče da je važno da imamo plan jer kada smo bolesni, ne odgovara nam da imamo plan. Time sebi ostavljamo mogućnost da negde šmugnemo sa strane, da idemo da pijemo i pobegnemo od odgovornosti, porodice, posla.. Pritiskala me i grupa i terapeuti u isto vreme, oni su me u stvari izvlačili, a ja se nisam dao. Branio sam moje društvo i samo društvo, ali i plašio se da ću da ostanem bez posla."

IT stručnjak je, u međuvremenu, napredovao na poslu, i dobio povećanje plate, a on i supruga su i danas zajedno. Sad su u grupi za bračnu terapiju i odavno ne pričaju o alkoholizmu. Dolaze jednom nedeljno, a o svemu razgovaraju sa decom, koja sada već imaju sedam i 11 godina.

"Ovo je moja mirna luka, čak i kad se posvađamo, žena i ja dođemo ovde i razrešimo. Smatram da mi je ova institucija spasila život, ne samo fizički."