U Srbiji vlada abortusna kultura

Od devedesetih godina prošlog veka postoji izražen problem vezan za prikupljanje podataka o namernom prekidu trudnoće u Srbiji, mada je prijava svake fetalne smrti zakonska obaveza, objašnjava prof. dr Mirjana Rašević, direktorka Instituta društvenih nauka Univerziteta u Beogradu.

Ona ukazuje da je stopa ukupnih abortusa u Srbiji veoma visoka, čak dva puta viša od stope ukupnog fertiliteta i među najvišima u Evropi i svetu.

Međutim, nema pravih podataka o tome koliko abortusa se ilegalno obavi. Uglavnom je reč o privatnim klinikama koje prikrivaju informacije o pacijentkinama koje kod njih dolaze radi prekida trudnoće.

Prema važećem zakonu, abortus se dozvoljava na zahtev trudne žene do navršene 10. nedelje trudnoće, osim kada je to štetno za njeno zdravlje. U slučaju kada je trudnica mlađa od 16 godina, odnosno potpuno lišena poslovne sposobnosti, potrebna je i pismena saglasnost roditelja, odnosno staralaca.

„Prekid trudnoće čije trajanje prelazi deset nedelja može se izvršiti samo na osnovu medicinskih indikacija (trudnoća predstavlja opasnost za život žene ili može teško narušiti zdravlje žene za vreme trudnoće, porođaja odnosno nakon porođaja), moralno-pravnih razloga (začeće nastalo usled krivičnog dela), kao i saznanja o mogućnosti rođenja deteta s teškim telesnim ili duševnim nedostacima“, objašnjava dr Rašević.

Otkud toliko abortusa?

prof. dr Mirjana Raševiæ

Jedni će reći da je za to kriv nedostatak informacija o kontraceptivnim sredstvima, drugi da je po sredi siromaštvo i neposedovanje osnovnih sredstava za život, a kamoli za sredstva za sprečavanje začeća.

Situacija je međutim mnogo složenija.

„Uzroci endemije abortusa u Srbiji su mnogo dublji od nedostatka novca za kupovinu kontraceptivnih sredstava.

Kao najvažniji faktori dugog trajanja abortusnog problema Srbiji su laka dostupnost namernog prekida trudnoće kombinovana sa jasnim teškoćama vezanim za efikasnu upotrebu kontracepcije; nedovoljno znanje o modernoj kontracepciji ne samo među ženama i muškarcima koji imaju potrebu za prevencijom začeća već i među zdravstvenim radnicima, uključujući i ginekologe.

Tu je, zatim, čvrsta socijalna baza za tradicionalni model kontrole rađanja; psihološki otpor prema kombinovanoj hormonskoj kontracepciji i intrauterinom ulošku; i ograničeno sprovođenje programa za planiranje porodice“, objašnjava dr Rašević.

Ona smatra da svi izdvojeni mikro i makro faktori velikog broja namernih prekida trudnoće ukazuju na postojanje abortusne kulture u našoj sredini i to na svim nivoima u Srbiji - političkom, obrazovnom, zdravstvenom i individualnom.

„U osnovi savremenog reproduktivnog ponašanja nalaze se neki od bitnih faktora koji su deo naše civilizacije, bilo da predstavljaju njena pozitivna dostignuća ili njene izrazite slabosti.

Tako su, između ostalog, na jednoj strani emancipacija i individualizam, nuklearna porodica i izmenjen položaj žene i dece u njoj, insistiranje na kvalitetu sopstvenog života i kvalitetu života deteta, liberalan zakon o abortusu i dostupnost efikasne kontracepcije, a na drugoj materijalistička svest sa potrošačkim mentalitetom i lični život, razuđeniji nego ikada ranije.

U novom sistemu vrednosti roditeljstvo je zadržalo visoko mesto. No, izmenila se njegova suština“, smatra dr Rašević.

Porodica je u poslednjih dvadeset godina pretrpela brojne promene – od drastičnog pada životnog standarda, do preslikavanja slike opšteg beznađa na pojedince.

Sve je teže odlučiti se na potomstvo, prvenstveno iz materijalnih razloga, ali odmah zatim i ličnih.

Naime, sve i da detetu možete pružiti neophodna materijalna sredstva za celi tok odrastanja, postavlja se pitanje da li je biti roditelj zaista tako važna uloga?

Kulturološki posmatrano, približavamo se savremenom modelu životnog toka (ako tako nešto uopšte postoji) u kom su „tridesete nove dvadesete“, a zatim „četrdesete nove tridesete“. Za decu – „ima vremena“.

Da li su abortusi uzrok „bele kuge“?

Protivnici abortusa uglavnom kao posledicu namernih prekida trudnoće vide pojavu „bele kuge“.

Međutim, oni svakako nisu jedini, a ni najveći krivac za tu pojavu.

„Endemija abortusa nije vađan faktor bele kuge u Srbiji. Indirektan dokaz ove tvrdnje je i nedovoljna demografska efikasnost restriktivnih zakonskih rešenja vezanih za namerni prekid trudnoće i kontracepciju.

To su pokazala iskustva više zemalja. Naime, u nastojanju da podignu stopu nataliteta Rumunija u periodu od 23 godine, Bugarska, Čehoslovačka i u više navrata Mađarska, odlučile su se na manje ili više restriktivnu politiku prema namernom prekidu trudnoće. Kratkotrajni efekat povećanja nataliteta stanovništva je zabeležen u svim ovim sredinama. Međutim, očekivani dugotrajni efekti u smislu povećanja nivoa rađanja nisu ostvareni“, objašnajva dr Rašević.

Ipak, to ne znači da natalitet u Srbiji ne opada. Rezultati Popisa iz 2002. godine pokazuju da svaka deseta žena u Srbiji, odnosno 9,6 odsto žena u centralnoj Srbiji i 10,2 odsto žena u Vojvodini, nije rodilo nijedno živo dete, a u momentu sprovođena popisa stanovništva je imala 50 i više godina.

Popis stanovništva koji je upravo sproveden će pokazati da li je došlo do promena po ovom pitanju.

Kako smanjiti broj prekida trudnoće?

U skladu sa složenošću uzroka pojave velikog broja abortusa, ni rešenje za taj problem ne može biti samo popularizacija kontracepcije, niti samo edukacija o posledicama takvih zahteva.

Dr Rašević smatra da bi u rešavanje problema abortusa uključiti sve – školu, nevladine sektore, lekare, roditelje i mlade.

„Najvažnija rešenja za ublažavanje abortusnog problema u Srbiji su uključivanje seksualne edukacije u nastavne programe osnovnih i srednjih škola; razvijenost mreže savetovališta za reproduktivno zdravlje mladih; uvođenje principa za kontraceptivno savetovanje u sva relevantna dokumenta politike zdravstvene zaštite; i unapređenje znanja i veština zdravstvenih radnika koji daju kontraceptivni savet.

Pored ginekologa, neophodno je uključiti i lekare opšte prakse, kao i babice i patronažne sestre u pružanje saveta o izboru vida kontrole rađanja.

Bitno je da poruke koje stižu do žena i muškaraca budu neosuđujuće i da podstiču nezavisnu odluku parova o modelu kontrole rađanja zasnovanu na znanju.

Sve ove aktivnosti podrazumevaju spremnost države, vlade i niza njenih institucija, da rešavaju abortusni problem i menjaju abortusnu klimu ka atmosferi koja je podržavajuća za upotrebu efikasne kontracepcije.

Prvi korak je prihvatanje abortusnog pitanja kao ozbiljnog socio-medicinskog problema“.