Milorad Čavić za B92: Žal za Londonom

Uprkos teškoj povredi leđa i operaciji, Čavić je pre godinu i po dana uspeo da se vrati u bazen, a po njegovim rečima tada se sve promenilo.

„Posle operacije kičme sam nekako gledao ceo svet i svoju karijeru mnogo drugačije nego što je bio slučaj kada sam bio mnogo mlađi. Ali, tako je to u životu, čovek ne zna šta ima u životu dok to ne izgubi. Taj period, tih pola godine, koji je usledio posle operacije sigurno mi je bio najteži u životu. Zadnjih godinu i po dana, od kada sam se vratio treninzima, trenirao sam sa nekom novom energijom i poštovanjem prema sportu. Oduvek sam voleo da plivam, ali ne baš kao što volim danas“.

Karijeru je završio u Londonu i ističe da je miran zbog toga što zna da je tokom 19 godina karijere dao sve od sebe.

oks.org.rs

„Kada sam završio trku u Londonu, imao sam mir da sam zaista dao sve od sebe i da sam uradio sve onako kako je trebalo. Ali, opet, pravi sportista i šampion uvek želi medalju. Nije uvek bila stvar u osvajanju zlatne medalje, jer najbolji ne pobeđuju uvek, i za mene je bio veliki uspeh samo doći do tog finala. Patim nekako i dalje što nisam osvojio medalju, ali cilj mog povratka posle operacije kičme jeste bilo da se za pet, deset, 15, 20 godina ne kajem što nisam makar probao. Govorio sam i ranije da mogu da prihvatim poraz, ali da ne probam, to je jednostavno bilo jače od mene i nisam mogao to da prihvatim. Pokušao sam sve što sam mogao, dao sam sve što sam imao, još uvek mi je sve sveže, i bolje bi bilo da mi ovo pitanje neko postavi za mesec dana, pola godine, ali za sada se lepo osećam. Voleo bih da mogu da nastavim, ali ne bi bilo preporučljivo zbog stanja u kakvom se nalazim i zbog povrede“.

Ipak, Čavić London svrstava u najtužniji trenutak karijeri, dok mu je najsrećniji osvajanje srebrne medalje na Igrama u Pekingu.

oks.org.rs

„Najsrećniji trenutak mi je bila prva svetska medalja u Pekingu, a najtužniji olimpijsko finale u Londonu. Kada sam završio trku osećao sam neku prazninu, nešto mi je falilo, i verovatno je to bio strah i šok da sutra više ne moram na trening. Još uvek sam tužan zbog toga, i opet želim da se vratim, ali živim sa tim bolom sa kojim živim već dve godine. To nije onaj isti bol koji sam osećao pre operacije, ali se i dalje mučim i pijem tablete protiv bolova, što nije zdravo. Trebalo bi da prestanem, s druge strane me srce zove da nastavim, ali bi bilo pametno saslušati doktore i prijatelje, nego svoje srce u ovom slučaju“.

Ta trka u Pekingu, na 100 metara delfin, i dalje je predmet oštrih polemika jer se na snimku vidi da je Čavić pobedio Majkla Felpsa, ali je zlato, ipak, otišlo u ruke Amerikanca. Od tada pa do danas, srpski plivač je bio pravi džentlmen i dopustio je da ono što radi u bazenu bude priča za sebe.

„Ono što mi je oduvek bilo najbitnije u životu je poštovanje prema drugim ljudima. Nikada nisam gajio loša osećanja prema Majklu Felpsu, to je zaista jedan momak koji je radio sve što sam i ja radio. Ako je nečega tu bilo, nije bilo do njega. Ali, jeste, trudim se da uvek džentlmenski izađem na kraju, jer je to ono poštovanje koje fali većini sportista. Volim kada pogledam konkurente u oči ili bilo koju drugu osobu da me nije sramota. Da sam rekao i protestovao kao neki drugi ljudi, moj obraz i poštovanje prema sebi bi bilo na daleko nižem nivou. Znam šta sam uradio, ljudi koji su baš u mom sportu poštuju sportistu kakav jesam“.

Na pitanje šta ga čeka dalje, Čavić je rekao:

„To je ono pitanje od milion evra. Još uvek ne znam, imam nekoliko ideja, ali mi je za sada najbitnije da se dobro odmorim“.

U njegovim planovima je i otvaranje Akademije, koja bi trebalo prvo da bude otvorena u Beogradu 1. januara 2013. godine, a potom bi se proširila i na ostale veće gradove u Srbiji.

„Najbitnije je da sastavim neki sistem kako bi to funkcionisalo, da nekako svoju filozofiju stavim na papir i da napravim plan kako bi se to razvijalo. Sa druge strane, ono što je veliki problem u ovoj zemlji su uslovi. Imamo bazene, ali kako sada jedan čovek koji hoće da ode u školu za plivanje može da da 17.000 dinara na sat za jednu stazu. Sve bih to uradio za džabe, ali ne mogu da otvorim Akademiju, ako ne mogu makar da izvučem nešto od toga da bih na kraju izašao sa nulom. Videćemo, moram da porazgovaram sa nekim ljudima, i opet mogu da imam savršen plan, ako ne budemo mogli da se dogovorimo da se to pokrene na pravi način, i da to može da radi dve godine, a da ja ne budem u velikim dugovima“.

oks.org.rs

Za Čavićevog naslednika mnogi smatraju Velimira Stjepanovića, koji je u Londonu bio fantastičan, ali najbolji srpski plivač ističe da će morati nešto da promeni ako misli da nastavi istim tempom.

„Velja je neverovatno talentovan plivač. Znam samo kako radi, kako trenira i plašim se da će se povrediti ako nastavi tim tempom. To je ruska škola plivanja, što mi se ne dopada i nema tu mnogo nauke. Doduše, ima taj neki specifičan odnos sa svojim trenerom, njemu je tamo super, samo se plašim za njega, da neće moći da nastavi četiri godine ovako, ako ne bude promenio neke stvari. Rekao sam i njemu i njegovom treneru da sam spreman da odem u Dubai, da im pomognem na nedelju, dve, kako bi on popravio svoju tehniku. Ali, opet, način rada je nešto na šta ja ne mogu da utičem, jer ne znam u potpunosti kako on trenira i moj jedini savet njemu je da se čuva, jer su se mnogi povredili tim istim načinom plivanja i nisu postigli ono što su zaista mogli“, rekao je Milorad Čavić za B92.