PREMIJERE: Robot Voli

Wall- E, kao “film za decu”, tokom dobre dve trećine deluje skoro idealno (naročito ako su deca na Teletubbies uzrastu), jer dijaloga praktično i da nema. Fantastična animacija, duhoviti i nežni detalji učiniće da deca ne ni ne primete kako im je Wall-E postao uzor iako se radi o pravom, malom štreberu. Kulise od đubreta kao post-apokalipštična početna stanica filma, odlazak u daleki svemir, važnost krhke, zelene biljčice i povratak na zemlju tražiće dodatna pojašnjenja od roditelja, ali nikada nije dovoljno rano da naučite decu da je naša planeta, za sada, jedina koju imamo.

Wall-E, kao “film za odrasle”, isprva će delovati malo naporno za oči nenavikle na odsustvo dijaloga, dok radnja ne izađe na već prepoznatljivi Pixarov put mešavine mašte, satire i sentimentalnosti (poslednja dva termina u afirmativnom smislu), a mi ne stignemo na brod kojim preživela ljudska vrsta krstari svemirom već sedamsto godina. Reditelj Andrew Stanton je Wall-E-ija modelovao kao metalnog kućnog ljubimca na pola puta između E.T.-ija i Johnny 5-a, dok o referencama na Spielbergov film kasnije ne svedoči samo dragocena biljčica, već i Stantonovo problematizovanje usamljenosti odn. duboko ljudske potrebe da se to stanje prevaziđe. Ljubavlju ili strujanjem elektrona, svejedno.

Pored tog unutrašnjeg, egzistencijalnog nivoa koji Wall-E donosi samom činjenicom da je, na početku filma, sam na svetu i da mu društvo pravi samo jedna bubašvaba, film nas vrlo duhovito suočava i sa konačnim ishodom našeg bahatog ponašanja na Zemlji. Ako budemo imali sreće, zapalićemo sa nje na džinovskom svemirskom brodu ostavljajući stotine vrednih robota da recikliraju i prepakuju brda đubreta u kule veličine i oblika nebodera. Besmislenost Zemljana bez Zemlje urnebesno je dočarana kruzing-utopijom u kojoj su ljudi svojom neaktivnoću debilizovani do nivoa preko svake mere nagojenih beba. Jeff Garlin (Larryjev menadžer iz Curb Your Enthusiasm), koji je ozvučio Kapetana broda, svojski se potrudio da nam dočara šta znači ostati bez znatiželje za smislom.

Međutim, Wall- E, kao “film za sve stanovnike planete Zemlje”, jeste dirljiva i optimistična ljubavna priča o dva robota koja naoko ni ne mogu da se zavole, ako ništa, zato što su roboti različitih namena. Ljubav, kao mistična snaga, (treba da) ruši sve (fizičk-E) prepreke, dok na simboličnom nivou veza Wall-E-ija (mini-reciklatora đubreta) i EVE (superiornog istraživača života na zemlji) otvara pitanje smislenosti bilo kakvih, pa i društvenih, normi koje koče potrebu dva bića da se vole i da budu zajedno.

Scena u kojoj Wall-E i EVE lebde u igri u kosmosu, a Wall-E koristi mlaz aparata za gašenje požara za kretanje, čak i u slučaju da sopstveno srce tretirate kao ugašeni vulkan, trebalo bi da vas ostavi bez daha. Filmska slika nije često bila u prilici da tako uspešno dočara šta znači “imati nekoga” u tako ogromnom prostranstvu kosmosa. Ili, što bi rekao Mike Skinner u novom singlu The Streets, Everything Is Borrowed – I came to this world with nothing/ And I leave with nothing but love/ Everything else is just borrowed… Niste to valjda smetnuli sa uma.

Konačno, čast treba ukazati i samom Stantonu. Nakon fenomenalnog uspeha (meni najzabavnijeg Pixarovog filma) Finding Nemo, on nije zapao u samošrekizaciju, već je napravio ozbiljank iskorak i od Pixarove (o Disneyu i drugim studijima i da ne govorimo) tradicije pravljenja visokobudžetnog, animiranog, dečijeg filma. Wall-E uspeva da otuđi tretman teme od uobičajneog seta porodičnih motiva kao i da po svaku cenu bude što zajedničkije polje za decu i odrasle. Stanton je napravio umetničko delo u pravom smislu te reči koje bez obzira na uzrast zadivljuje i izaziva ono “nešto”.

Ako tokom druženja sa Wall-E-ijem niste “to” niste osetili možda je vreme da se zapitate u kakvom stanju je vaše src -E.