Kakva bi bila Rusija da nije bilo Staljina?

Rusi danas imaju podeljeno mišljenje o Staljinovoj ulozi, koji je inače poreklom Gruzin.

“Petog marta u 21.50 posle teške bolesti, umro je predsedavajući Saveta ministara SSSR i sekretar Centralnog komiteta KP, Josif Visarionovič Staljin”, pročitao je spiker na državnom radiju.

Staljin je preminuo od izliva krvi u mozak u 74. godini. Spekulisalo se da su ga otrovali najbliži saradnici, jer je mašinerija čistki koja je poslala u smrt milione ljudi radila do njegovih poslednjih dana.

Kada je umro, stanovništvo Sovjetskog Saveza je plakalo. Međutim, ubrzo je njegov naslednik Hruščov otpočeo "destaljinizaciju", otkrivanjem mračne strane njegove dugogodišnje vlasti i ukidanjem prisilnog rada po gulazima. U tajnom referatu na 20. kongresu Komunističke partije SSSR 1956, Hruščov je ukazao na mnoge zloupotrebe iz Staljinove epohe.

Vrhunac ovog procesa bilo je izmeštanje Staljinovog tela iz Lenjinovog mauzoleja 1961. godine i samo nekoliko meseci kasnije - promena naziva "grada heroja" Staljingrada - poprišta bitke koja je označila prekretnicu u Drugom svetskom ratu, u Volgograd.

Njegovim dolaskom na vlast nakon smrti Lenjina 1924. Sovjetski Savez je nastavio ubrzanu industrijalizaciju u kojoj je zemlja otimana od seljaka, pa je od gladi tokom 1920-ih i 1930-ih umrlo oko 10 miliona ljudi.

Na velikim infrastrukturnim projektima su radili zatvorenici Staljinove zloglasne mreže logora Gulag, u kojem su stradali milioni. U čistkama tokom 1930-ih ubijeni su mnogi visoki funkcioneri Komunističke partije poput Trockog, a likvidirani su i vodeći oficiri, uključujući i načelnika generalštaba Tuhačevskog, što je imalo katastrofalne posledice tokom Drugog svetskog rata, u kojem je ubijeno vise od 20 miliona sovjetskh građana.

Nakon Drugog svetskog rata Staljin je nastavio čistke, a 1948. dolazi do razlaza sa Titovom Jugoslavijom.

Staljin je danas uglavnom poznat kao tiranin, mada stanovnici postsovjetske Rusije gaje ambivalentan stav prema njemu.

Oko 48 posto Rusa smatra da je Staljin imao pozitivnu ulogu, a samo 22 posto njih ga smatra „izrazito negativnom ličnošću“, kako se navodi u istraživanju nezavisnog centra Levada 2012. godine.

Aleksej Levinson, direktor ove institucije kaze za Radio Slobodna Evropa da je podrška Staljinu u delovima ruskog društva povezana sa rasprostranjenom antizapadnom retorikom.

“Stoga nije teško u takvom ambijentu uključiti i ideju da Zapad nastoji da nas liši naše slavne prošlosti, da minimizira našu ulogu u pobedi nad Nemačkom”.

Aktuelni ruski lider Vladmir Putin je nazvao Staljina “uspešnim menadžerom”, što En Aplbaum, autorka knjige o Staljinu, ocenjuje za RSE kao neosnovan stav.

“Ne, ja takve tvrdnje osporavam. Treba videti kakva bi Rusija danas bila da se razvijala na drugačiji način. Milioni ljudi su likvidirani, uništeni stvaralački talenti, zakinut obrazovani sistem, rad je bio zasnovan na robovlasničkom iskorištavanju. Brojni naučnici su poslati da iskopavaju ugalj po gulazima umesto da se bave znaukom u interesu napretka i boljeg života svih. Rekla bih da je najveći trijumf Staljina u tome što je Ruse uverio da se drugačije ne bi mogli razvijati.
Staljin je čak i započeo rat. On i Hitler su međusobno podelili Evropu 1939, sporazumom Molotov-Ribbentrop. Zajednički su napali Poljsku i baltičke države. Staljinova odluka je bila da Hitleru pruži dve godine kako bi pokorio zapadnu Evropu. Ali cenu je tada platio Sovjetski Savez i ruski narod. Napad Hitlera dočekali su nespremni. Mnogo milijuna ljudi je poginulo, umrli su nepotrebno. Da Staljin nije paktirao s Hitlerom na početku, mnogi ljudi bi preživeli rat.”

Ona ističe da Rusija nije učinila dovoljno u obračunu sa Staljinom i staljinizmom.

“Kremlj ne pokušava da uguši raspravu o Staljinu - ali je vodi prilično selektivno. Dakle, tu je vrlo malo rasprava o gulagu, industrijalizaciji, čak i kolektivizaciji. No, mnogo se govori o Staljinovim pobedama u Drugom svetskom ratu što trenutno rusko vođstvo vidi kao najslavnije trenutke SSSR-a.

Drugim rečima, mnogo od onoga što je krivo u Rusiji danas, ostatak je prošlosti. Još uvek postoje institucije zaostale iz bivših vremena. O tome svedoči način na koji funkcioniše zatvorski i pravosudni sistem, ili tajna policija. To se gotovo nije promenilo u poslednjih 30-40 godina. Rusi na njih nisu više toliko osetljivi i ne žele ih reformisati.

Jedan od razloga je što nisu naučili lekciju iz sovjetske prošlosti, ali i to što promene nisu u interesu aktuelnog vođstva. Vlast nastoji ugušiti svaku kritičku raspravu i zadržati je isključivo na pozitivnim aspektima prošlosti”.

Zašto su ljudi odano voleli vođu?

Foto: Beta, AP

Povodom Staljinove smrti, rukovodilac laboratorije za politička istraživanja ugledne ruske Više ekonomske škole Valerija Kasamara je objasnila zašto u epohi "velikog terora" ljudi nisu verovali da je nalogodavac tih brutalnih čistki bio upravo Staljin i zašto su posle njegove smrti iskreno plakali.

Ljudi su za vreme Staljina odano voleli vođu, mada je u gotovo svakoj porodici bilo ozbiljnih povoda da ga mrze. Stalni strah je, međutim, izrodio različite mehanizme psihe ljudi kod kojih je aktiviran instikt samoodržanja, objasnila je Kasamara čija laboratorija sprovodi projekat o izučavanju lika idealnog političkog vođe.

Ljudi su pokušavali da zaštite sebe - iskreno su voleli vođu i masovno su tražili "narodne neprijatelje", potkazivali druge kako bi spasli sebe i svoju porodicu, ali nisu računali na to da od tog mača niko nije zaštićen: danas se to desilo tvojim susedima, a sutra će tebi. Strah je kod ljudi ubijao moć spoznaje šta je dobro, a šta loše. Svet se delio na crno i belo, sistem je u čoveku budio najgrublje instikte, negativne emocije koje je najlakše mobilisati. U porodicama, u kojima je neko stradao ili koje su prošle kroz represije i logore, pojavljivao se takozvani stokholmski sindrom, odnosno simpatija žrtve prema njenom tlačitelju. Javljala se nesvesna ljubav prema vođi, partiji, sistemu. Sjedinjavanje s tiraninom bio je zaštitni mehanizam kako ne bi sišli s uma, objasnila je Kasamara za Moskovske novosti.

Druga pojava u tom periodu je snažan autoritativni sindrom čija je suština u tome da je čoveku potrebno da se pred nekim klanja, da se potčinjava nekome i istovremeno druge potčinjava sebi. Na poslu se nekoga bojimo, kad dođemo kući moramo na nekom da se istresemo.

To je s jedne strane osećaj sopstvene inferiornosti i bespomoćnosti, a sa druge - želja da stavimo slabe u zavisnost od sebe, stalna potraga za neprijatljima. Autoritarni sindrom, sem toga, rađa povećani nivo agresije. Ako se nekoga bojiš, ne možeš to držati u sebi, emocije moraš nekako da izbaciš iz sebe, rekla je Kasamara, a prenela agencija RIA Novosti.

Jednu od prvih koncepcija autoritarne ličnosti u političkoj psihologiji razradio je Erih From koji je tražio psihološke uzroke nacizma u Nemačkoj. Njegovo istraživanje je pokazalo da se Nemačka, koja je pobeđena u Prvom svetskom ratu, osećala poniženom i ranjenom. Situaciju je pogoršala ekonomska kriza, hiperinflacija.

Da bi se podiglo samopouzdanje nacije, neophodne su bile ideje koje bi sjedinile i "zapalile" ljude i tada se pojavio Hitler koji je govorio ono što je većina nacije želela da čuje. Kod ljudi se javila snažna kompenzaciona reakcija - on im je obećao vaskrsnuće zemlje pod znamenjem Trećeg rajha.

Situacija u Sovjetskom Savezu je posle 1917. bila slična. Inteligencija je praktično bila uništena, iz života ljudi je nestala crkva, potkopani su svi osnovni temelji društva, pojavia se ideja koja je počela da daje veru u budućnost. Ideja veličine - ko je bio niko, postaće neko. Ceo patos te ideje se sastojao u tome da nigde na svetu nema tako izvanrednog života kao u ŠSR-u. Svoju ulogu je tu odigrao i efekat gvozdene zavese, jer niko nije znao kako je tamo, iza nje. Oni koji su imali predstavu o tome ili su oterani u logore, ili su uspeli da pobegnu iz zemlje.

Zašto ljudi u tom periodu nisu mogli da povežu tragediju represije sa figurom Staljina? Lik Staljina je odgovarao društvenom zahtevu patrijarhalnog lidera. On je nastupao kao otac nacije - strog, ali pravedan. Misao o tome da Staljin snosi krivicu u represijama nije mogla da se javi u društvenoj svesti. Staljin je igrao ulogu nepogrešivog vođe, a za stvaranje takvog lika je utrošeno ogromno napora. Ceo represivni aparat je bio usmeren na to da se pokaže da su svuda okolo neprijatelji i da se zemlja upravo spasava od njih. Cekolupan sistem kulture radio je za Staljina - radio, novine, kinemtografija, literatura, pozorište, masovni praznici, zaključila je Kasamara.

Staljin odigrao "pozitivnu ulogu"

Foto: Beta, AP

Josif Visarionovič Staljin odigrao je "pozitivnu" ulogu po mišljenju većine Rusa, dok je suprotnog mišljenja trećina stanovnika te zemlje, pokazalo je istraživanje centra Levada urađeno povodom 60. godišnjice smrti sovjetskog diktatora.

Da je Staljin imao "neosporno pozitivnu" ulogu smatra devet odsto učesnika ankete urađene za dnevnik Vedomosti, dok njih 40 odsto misli da je ta uloga bila "većinom pozitivna".

Procenat onih koji su kritički nastrojeni prema Staljinu znatno je manji. Za 10 odsto Rusa, njegova uloga bila je "neosporno negativna", a za 22 odsto "većinom negativna".

"Prošlo je 60 godina, ali se mora priznati da je ta epoha i dalje pukotina u našoj savesti i podsvesti", piše vladin dnevnik Rosiska gazeta.

Stanovnici postsovjetske Rusije gaje ambivalentan stav prema Staljinu, od osude terora i represije do njegove uloge u pobedi u Drugom svetskom ratu nad nacističkom Nemačkom.

Staljinove metode vladavine oterale su u smrt između tri i 20 miliona stanovnika Sovjetskog Saveza, u zavisnosti da li se među žrtve ubrajaju samo oni koji su ubijeni u čistkama ili i oni koji su stradali u gulazima u Sibiru, kao i oni koji su umrli od gladi, tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka.