Srbi su podeljeni i politički slepi

Desimir Tošić je potpredsednik Demokratskog centra i predsednik prve Evropske kuće u Srbiji. Publicista, politički radnik. Dugogodišnji politički emigrant koji je, pošto se nije slagao s Brozovim režimom, sve do 1990. živeo u Austriji, Francuskoj, Americi, Engleskoj. U emigraciji je sve vreme bio politički aktivan. U Londonu je uređivao časopis Naša reč koji je u SFRJ stizao tajno. Vodio je političku borbu sa komunističkim aparatom, Udbom, nacionalističkim ekstremistima na srpskoj i hrvatskoj strani... Bio je srpski predstavnik demokratske opcije u vremenima kada je takvo određenje bilo "skupo“. Danas, kada su mnoge stvari drugačije, a demokratija u Srbiji postala jevtina reč, razgovaramo sa Tošićem o problemima kontinuiteta demokratske ideje u Srbiji.

Tošić: “Mi se stalno menjamo, već od 1918. godine, jer su tad nastali prvi nesavladivi problemi. Nije reč samo o tome da li će biti Jugoslavije ili ne. To je bilo nacionalno i političko pitanje, ali je nastalo i civilizacijsko pitanje", tvrdi naš sagovornik i upozorava da se Srbija tada, 1918, prvi put susreće s nekim fenomenima zapadne civilizacije, ne samo zbog Slovenije i Hrvatske, nego i Vojvodine. Međutim, s 1945. godinom, nastaje novo pitanje: socijalna revolucija, promena socijalne strukture. “To su nove duboke promene. Dakle, naše društvo od 1990. ili 2002. godine nema blage veze s društvom od 1918. ili 1945. godine. Međutim, neke karakteristike društva ostale su iste. I tada većina građana nije htela da se uhvati u koštac sa ozbiljnim problemima ili zbog toga što ih ne vidi, ili zato što ih ne primećuje", kaže gospodin Tošić.

REPORTER: Koje je to pitanje 1990. bilo najznačajnije?
Godine 1918. Srbija nije prihvatila Jugoslaviju kao novu državu. Godine 1990. nismo prihvatili da naši problemi ne mogu da se vrte samo oko komunizma i Miloševića. Naš osnovni problem je bio i ostao: izgradnja građanskog društva. Mi smo imali neke začetke građanskog društva u Vojvodini. Tamo nije bilo borbe seljaka protiv grada. U Srbiji je to nešto drugojačije; seljaštvo vodi borbu u XIX veku protiv birokratije, a to znači i borbu protiv građana koji počinju da se obrazuju već u XIX veku. U osnovi mi smo seljačka zemlja, a to znači civilizacijski relativno retrogradno i stagnirano društvo, ali s druge strane, socio-psihološki, to je stabilno društvo. Posle 1945. nestaje seljaštvo, počinje razvijanje nekakavog besklasnog društva, a to u našem slučaju znači vladavina prigradskog društva. To prigradsko društvo, koje je politički, u neku ruku naše političko podzemlje, izgleda da je još dalje od građanskog društva iz 1918. a koje nam je potrebno za demokratiju.

Šta znači nedostatak građanskog društva u ovom trenutku?
Znači da se značajno ne možemo približiti demokratiji. Pošto više nemamo jednu partiju koja nas "rukovodi", treba sami da rešavamo probleme. A to možemo rešavati demokratskim putem, debatom, dijalogom, poštenim izborima. U građanskom društvu nema takve pohlepe za vlašću, kao kod nas. Ovde postoji opsesija i ogromna želja za vlašću. Ljudi na Zapadu beže iz politike da bi se posvetili profesiji ili porodici ili boljoj zaradi. Kod nas je borba za vlast u ovom trenutku najsnažnija, jer predstavlja ne samo moć u najgrubljem smislu reči nego i izvor bogaćenja. Imate političke stranke sastavljene od sve samih biznismena. Da ne govorim o onom vidljivom liku naše politike: pljuvanje, lična vređanja, insinuacije, klevete, opšta prizemnost u odnosima. A onda imate taj strah da sve zavisi od vlasti i sklonosti da se vlast i moć iskazuju svuda. S jedne strane smo mučenički narod, ali u isto vreme volimo i da mučimo. Dok nismo vlast mi trpimo, a kad postanemo vlast onda mučimo.

Vidite li u rešavanju tih problema uspostavljanju stabilnog društva i države sadašnje političare, dakle i one koji su neke probleme stvorili. Da li će možda neki mlađi stasati?
Sav politički rad proveo sam u omladini. I branim je. Sad sam došao do nekih rezervi. Svuda u demokratijama omladina je radikalnija "na levo". Već 1990. sam se iznenadio kada sam u omladini Demokratske stranke sreo neke profašistoidne pojedince. Bilo je, naravno, naprednijih, a među njima, nećete verovati, i Goran Vesić. Sada imamo dosta mladih i u vlasti i na javnoj sceni, ali nemam utisak da su bolji od starijih. Verovatno će nove generacije to izmeniti. Ono što čini krizu mladih jeste činjenica da su mnogi brzo i lako proizvedeni u generale. Mnogi lideri postupaju kao Napoleoni i stvaraju veliki broj maršala od običnih vojnika... Došli su neki mlađi ljudi koji misle da mogu sve. U politici je najopasniji stav verovanje da možete učiniti šta god želite.

Kakve probleme stvara ovo stanje?
Mislim da sadašnji mladi na vlasti bilo da su eksperti, bilo da su promovisani kao političari udaljeni su od svakog legalizma, jure ka uspesima bez skrupula. To je pokazao slučaj oduzimanja mandata DSS-u. Poznato je da sam ja lično najudaljeniji politički od DSS, ali ne prihvatam ni po koju cenu ovakvo poništavanje parlamentarizma. Kako možemo da idemo ka Evropi koja ima nekih 80 hiljada zakonskih propisa, kad ne poštujemo minimalno i osnovno pravo građana da budu predstavljeni od ljudi koje su izabrali.

Šta nedostaje našim strankama?
Mnogo toga. Naša tradicija političkih stranka je slaba, iako smo u Vojvodini imali prvu srpsku stranku, Liberalnu, slobodoumnu, koja je vodila i borbu protiv vojvođanskog pravoslavnog klerikarizma, najveći broj naših stranka su bile dinastičke - obrenovićevske, karađorđevićevske i petrovićevske u Crnoj Gori. Sada su naše stranke uglavnom liderske što znači nedemokratske u svojoj strukturi i bez programskih uverenja. Ne samo bez ideologije, nego i bez vizije o društvu i njegovim problemima. Komunistička stranka, međutim, bila je ozbiljna i jaka stranka, sa ideologijom i sa vojničkom organizacijom. Sa pogrešnom, utopističkom ideologijom i sa nedemokratskom organizacijom. Sada su naše stranke, većinom potpuno suprotne od komunističke, i politički ljudi misle da je to dovoljno. Demokratije, bar u Evropi, ne mogu postojati bez političkih stranaka. Stranke su društveni temelj demokratije, kao što je parlament temelj demokratske države.

Našu istoriju pratile su podele u politici i to žestoke podele, i danas je tako. Koštunica ili Đinđić?
Mi smo fragmentarno razbijeno društvo, u osnovi depolitizovano. Nemamo smisla ni za timski rad ni za pluralizam. Recimo, želimo svi nekakvu modernizaciju, ali je očigledno da je neko želi putem nasilja i bestidne manipulacije. S druge strane, mi ne razumemo da je pluralizam u stvari stalna politička borba. DSS nije smela da napusti ni parlament ni DOS. Istorijski velika je šteta što se DOS rastura. Nalazimo se u dramatičnom položaju: ili modernizacija tako kako se sprovodi, ili legalizam koji ne može da se navikne na pluralizam, na timski rad. Nezavisno od "uže Srbije" mi imamo probleme i u Bosni i na Kosovu. Srbi u Bosni ne mogu da se pomire da žive u Bosni zajedno s Muslimanima još od 1933. kad je Davidović predlagao Bosnu kao jedinstvenu ali četvrtu federalnu jedinicu. Srbi na Kosovu, bar veliki broj, ne može da uvidi da se njihova pozicija iz 1912, iz 1918, iz 1945, ili iz 1999. nikad više ne može da se vrati.
Kao što vidite pored podela, kod nas vlada političko slepilo u svim srpskim sredinama. Što bih ja ponovio ovde, kao da je Srbima poslednjih pedesetak godina politički mozak, ne "opran", nego iscurio... Taj naš problem je vrlo ozbiljan i veliki i on je pitanje građana, ne samo političkih partija i vlasti. A istovremeno nam je potrebna moralna regeneracija, novi način razmišljanja o nama samima, našim odnosima sa susedima...

Dakle, moral nije rezervisan samo za crkvene činioce?
Ne, nikako. Religija treba da igra veliku ulogu u podizanju morala, ali to nije niti može da bude i nikad nije bilo - monopol crkve ili religije! Morala mora da bude u politici iako politika nije moralistička kategorija. Politika bez morala može da dela, ali je jasno, to je istorija pokazala - kraj mora biti tragičan.

Jugoslovenske političke emigracije više nema, sad je glavna dijaspora. Naša reč ne izlazi već dvanaest godina, a Oslobođenje ste Vaši drugovi i Vi raspustili. Ali ideje i planovi koje ste imali i na kojima ste godinama izgrađivali svoju politiku - nisu se ostvarili, i pored izuzetnog zalaganja Vaših drugova i Vas lično. Kakva su Vaša osećanja danas? Ima li možda pomalo frustriracije?
Da, ima frustracije. Mi smo bili jedna nesrećna generacija u isto tako nesrećnom narodu. Mi smo već od 1948. tražili da se ne sanja povratak na stari poredak pre 1941, jer je on bio nedemokratski, društvo je bilo u stagnaciji. Potom smo bili žestoki protivnici produžetka građanskog rata iz 1941 - 1946, da "krvi više nikad ne bude". U vezi s tom politikom inaugurisali smo projekat "Demokratske evolucije" 1976, bila je to "Demokratska alternativa", jer smo znali da se komunistički režim ne može održati bez Josipa Broza Tita. Dakle, kako da se organizuje prelazno stanje od jedne partijske, policijske diktature u demokratiju. Zatim smo znali da je Jugoslavija bila trošna država i 1918. i 1941. i 1980. Kako da se jugoslovenska država sačuva s tim da se poštuje pravo na samoopredeljenje, ali naroda, ne republika, i putem procedure koja će biti predviđena.

Niste naišli na odgovor?
Naša sredina nije nikad na vreme mislila, a s obzirom na to da se depolitizacija obavljala uspešno, posle 1945 - još manje je mislila 1990. godine. Ništa nije ozbiljno uzimala u razmišljanje i raspravu. Samo zabluda, dezinformacije, nacionalističko divljanje, ksenofobija. Svi su krivi osim nas jer smo "božji narod". Udružili su se naši pesnici propagandisti sa izvesnim sveštenicima politikantima. I došli smo tu gde smo danas. Teško se krećemo napred. Ogoleli smo, osiromašili, u međunarodnoj javnosti još lebdi sumnja prema jednom narodu koji je u prošlosti imao priznatih zaluga i u politici i kulturi.