Da li sunce još uvek sija u Dubaiju? (2)

“Peščani nasipi načičkani vilama, koje čekaju ruske oligarhe ili fudbalere engleske premijer lige,” napisao je pre godinu dana Ben Ross u Independentu. Mnoge vile i dalje čekaju. Palm izgleda zadivljujuće iz vazduha, ali kad se nađete dole bićete okruženi visokim kapijama i oblakoderima da nećete videti mnogo od mora – bolje sedite u monorail koji je početkom ove 2009. otvoren bez mnogo pompe. Gargantuanski hotel Atlantis koji se izdiže iznad spoljašnjeg ostrvskog šetališta jedina je održiva destinacija, i jedini hotel koji je do sada otvoren. Njegovi restorani i koktel barovi su preskupi, ali dekor u stilu podmorja svakako zaslužuje da ga vidite, a akva park koji se nalazi odmah pored otvoren je za sve, a ne samo za goste hotela.

A za hotel u obliku jedra, Burj Al Arab, potrebna je rezervacija samo da biste privirili u lobi sa velikim zidnim akvarijumima i pozlaćenim stubovima. Najjeftiniji način da to vidite je da rezervišete sto u Skyview Baru, cevastoj strukturi koja podseća na smotuljak pergamenta zakucan ispod heliodroma. Kad na kraju uđete u hotel, zaslepiće vas kakofonija boja. Arhitekta hotela Burj, Tom Wright koji živi u Londonu, želeo je da lobi bude jednostavan, čist i beo. Ali Šeik Mohamend je imao druge ideje. Angažovao je britansko-kineskog dizajnera enterijera Khuan Chewa da oživi iskonsku belinu arhitekte Wrighta.

A kad dignete pogled, od atrijuma će vam se zavrteti u glavi, gotovo da će vam pozliti – balkoni se nižu sa sprata na sprat, a visina je tolika da unutra može da stane ceo Ajfelov toranj, makar bez svojih radio antena. Kad s vrha pogledate dole, dobićete isto tako jaku vrtoglavicu. Pod je pokriven gigantskim keramičkim pločama boje senfa, ukrašenim arabeskama zlatnih, plavih i crvenih mozaika. I taman kad pomislite da je bezbedno da se opustite, fontana u lobiju eksplodira kao bomba na raketni pogon, a mlaz vode dostigne 14. sprat.

Photo: Chrissy Olson / Flickr

Nekoliko kilometara dalje, pri kraju su radovi još jednog burdža, Burj Dubai. Za njega nije dovoljno reći da je reč o najvišoj zgradi na svetu. Ovaj uski toranj je toliko visok da ga jednostavno ne možete slikati odjednom, ne možete uopšte da ga sagledate kako treba. Moj najbolji snimak je u stvari montaža tri snimka. Burj Dubai nije za goste s tankim budžetom. A među takvima su i ljudi koji su ga gradili, azijski zidari kojima treba cela jedna mesečna zarada za samo jedan koktel u ovom hotelu. I to, ako bi ih vratari pustili unutra.

Da biste videli kako ti ljudi žive, uzmite taksi do Sonapura – grada zlata na jeziku hindi. Sonapur je najsiromašniji kvart Dubajia, ali da ironija bude veća, on je i Dubajiev najvažniji kvart. Oko 100.000 stanovnika Sonapura živi u izanđalim spavaonicama iz kojih načičkani štrče klima uređaji. To su ljudi koji održavaju Dubai u pokretu: građevinski radnici, kuvari i čistači, majstori za klima uređaje i liftove, mesari, pa čak i radnici obezbeđenja. Kada bi Sonapur iz nekog razloga bio zatvoren – ako bi njegovi stanovnici stupili u štrajk ili ako bi ga zadesila neka kataklizma – Dubai bi prestao da funkcioniše.

Dubai danas poboljšava uslove u radničkim kvartovima, ali i pored toga ćete moći da vidite – ili omirišete – da tu postoji jedan ozbiljan problem.

Prašnjave sokake Sonapura zanimljivo je posetiti na putu do susednog Emirata Sharjah (Šardžah), gde ćete, na koncu, naći i Bliski Istok.

Najveća atrakcija Šardžaha je Plavi suk, ili Souk a-Markazi, savremeni bazar u istanbulskoj tradiciji, sa tezgama na kojima su izloženi tepisi, srebrnina i razna bižuterija.

Da bi izlet u Šardžah bio potpun, morate probati kari, jedan od najboljih na svetu, u restoranu Karachi Dabar u centru grada. Porodični odeljak uglavnom posećuju zapadnjaci, a samački deo je obično pun Pakistanaca koji umaču ćapati u zdele sa dalom. Meni je ekstremno raznovrstan, a jela su fenomenalna, naročito kašmirska i peševarska ovčetina. Cela porodica može da ruča za 15 €.

Ali da biste pronašli pravu Arabiju morate se udaljiti od gradova na obali, i uputiti se ka pustinji koja se prostire hiljadama kilometara. U svakom hotelu možete organizovati pustinjski safari, vožnju džipom po dinama, i na kraju trbušni ples i večernje koktele oko logorske vatre.

Upravo to su beduini radili svake večeri do pre nekoliko decenija, a tradicija se i dalje neguje. U pustinji i planinama Ujedinjenih arapskih emirata i Omana možete besplatno kampovati gde god poželite.

Lokalni operateri imaju više ruta na raspolaganju, ali najjednostavnije je da se odvezete autoputem 44 ka mestu Hatta, planinskoj enklavi Dubajia, a zatim skrenite na neki od sporednih puteva ka planinama. Tamo ćete naići na otvorenu divljinu. Ali nemojte brati krhko pustinjsko bilje, bolje skupite malo drva za potpalu sa nekog napuštenog gradilišta. Toga bar ima na pretek.

Jim Crane (Džim Krejn) je autor knjige Dubai: The Story of the World's Fastest City (Dubai: Priča o najbržem gradu na svetu) – Atlantic Books