Carevo i Božije

Ukoliko oni na vlasti smatraju da osećaju Božju ruku na ramenu, da li treba da budemo smireni, inspirisani ili uplašeni? I šta treba da mislimo ako oni sa crkvenih prestola pokušavaju da uređuju svet politike?

Slavni francuski mislilac Andre Malro govorio je da će 21. vek biti vek religija i čini se da je u pravu – sudeći po burnoj ovdašnjoj debati koja je, preteći da razbije jaja iz uskršnje košarice, pratila usvajanje Zakona o crkvama i verskim zajednicama.

Zakonski predlog koji je menjan više nego ijedan drugi – šest puta – usvojen je uprkos mnogim zamerkama domaće javnosti. Ostrašćeni kritičari tvrde da smo na putu da postanemo pravoslavni talibani. Radikali su, vođeni svojim razlozima, gle ironije, ispali najveći branitelji sekularizma u Srba.

Tako smo, dok pogledujemo ka Evropi, dospeli u situaciju da nas Venecijanska komisija, organ Saveta Evrope, upozorava da je rečeni zakon u suprotnosti sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Da li je moguće da izglasavamo anahrona normativna akta, ona koja ćemo sutra ponovo morati da menjamo?

Sve me podseća na svojevremeni zahtev Vladana Batića da se vrati smrtna kazna u vreme kada smo jedva čekali da uđemo u Savet Evrope – gde su vrata zatvorena državama koje smrtnu kaznu nisu ukinule. Da se ne vraćam na famozne predloge o ukidanju Darvina, učenja stranih jezika ili računara.

Ispada da su političari – i oni kojima to priliči i onima kojima se religija ne uklapa u programsku šemu – rešeni da celivaju ruku u mantiji. Valjda da se ne bi zamerili biračima-vernicima. A njih je, za samo šest godina Malroovog veka, u Srbiji već 94 odsto!

Podatak mi je nekako problematičan iako sam svestan poprilično agresivnog povratka religije u politički i društveni život država u tranziciji koje su, poput ove, dugo živele u komandnom ateizmu.

Obavešteniji tvrde da je vernika manje, ali da je takav natapirani procenat bio neophodan da bi se lakše obrazložila budžetska podela novca verskim zajednicama. Što znači da zbog budžetskih kalkulacija pristajemo da budemo manje sekularni od većine evropskih država kojima nominalno težimo.

Tamo, u Evropi, država i crkva odavno su se odvojile. Ovde, tvrdi predsednica Odbora za evropske integracije Ksenija Milivojević, kad čitate novi zakon „u nekim segmentima stičete utisak da je kanonsko pravo iznad državnog, što je u državi koja nije verska država, kao što je Srbija, apsolutno neprihvatljivo”.

Po kom osnovu je crkva oslobođena poreza a osiromašene naučne ili socijalne ustanove nisu? Zar hrišćani nisu dobili poruku? Podajte dakle svakom šta ste dužni: kome dakle porezu, porezu; a kome carinu, carinu… piše Rimljanima poslanica apostola Pavla. Zašto bi se crkva ogrešila o Bibliju u vreme kada, čini mi se, popovima i ne ide tako loše?

Da li to znači da smo postali verska država? Ne mogu da tvrdim, ali pripadam onima koje je teško razuveriti da crkva ovde već nije dobrano zašla u atare politike kao sekularne discipline. Tokom blagoslova „Škorpionima”. Pre i posle onog govora na sahrani Zorana Đinđića. Pozivima na bojkot izbora na Kosmetu.

Pokušavajući da što je moguće brže poravnaju račune i povrate ulogu koju im je komunizam oduzeo, religije svoje polje dejstva izjednačavaju sa političkim. U zamagljenom ambijentu gubi se granica gde jedno završava a drugo počinje.

Svestan sam, naravno, da mnogi ne dele moje mišljenje. Zato bih pledirao na dobijanje imuniteta. Ako ministar vera smatra da Racio legis treba da važi za sveštenike koji uživaju imunitet za ono što kažu tokom obreda i tokom obavljanja dužnosti, zašto onda ministar kulture – pod čijom je nadležnošću moja profesija – ne bi isto tražio i za novinare. Da lepo dobijemo imunitet za izneto tokom „obreda pisanja”. Valjda je i jedno i drugo odgovorno.

Ako je za utehu, nismo usamljeni u ovoj vrsti debate. U Turskoj su se na istu temu ovih dana sukobili šef države i vlada. Predsednik je u oštroj formi upozorio da islamski fundamentalizam „alarmantno” preti sekularnom karakteru države uspostavljenom još u vreme Kemala Ataturka.

Predsednik nije pominjao vladajuću Partiju pravde i razvoja čiji su koreni u političkom islamu mada njeni lideri kategorično demantuje podsticanje islamske agende tvrdeći da su odani demokratiji i reformama u pravcu ulaska Turske u EU.

Kakva sličnost. I ovde je nedavno predstavnik centra za razvoj civilnog društva izjavio da u izvršnoj vlasti postoje „određeni centri” kojima nije u interesu da se reguliše stanje u ovoj osetljivoj oblasti odnosa države i verskih zajednica. Ne znam koji centri, ali potpisujem da se radi o onima koji, takođe, propovedaju reforme i ulazak u EU.

A kako tamo izgleda? Objedinjavanje savremene Evrope ima i svoju spiritualnu dimenziju, ali ne teži se ujedinjenoj spiritualnosti već jedinstvu različitih duhovnih prostora. Jedinstvu razlika, uključujući i verskih.

Sa političkim životom to ne bi trebalo da ima veze. Moderna demokratska država davno je odgovorila na pitanje šta je carevo a šta Božije. Postala je sekularna: garantuje slobodu savesti, štiti slobodu da se veruje ili ne veruje. Nudi prostor za sva ubeđenja – bila religiozna ili ne.

Liberalna država koja uvažava ljudska prava je neutralna. Ona garantuje slobodu ali ni religijsko ni nereligijsko verovanje nema prioritet. Samo slobodan čovek može da odabere da li je za ili protiv nečega. Stabilnosti nema ukoliko sistem asimilira versko, ali je nema i ukoliko religija uđe u nezavisni svet politike. Što ne znači da prostor između ova dva principa često nije ispunjen tenzijom.

Crkva je aktivni deo javnog prostora – u domenu koji nije ni država ni politika. Mogu da postoje stranke bliske hrišćanskom učenju, ali crkva je svet za sebe. Lavirintska i komplikovana organizacija koja spolja izgleda monolitna a iznutra je često antanta frakcija koje se, vaspitano i gotovo neprimetno, bore za veću slavu Božiju.

Kao takva, ima svoje važno mesto u onome što se zove civilno društvo u kome versko nije podvrgnuto vladajućem političkom sistemu. Uloga religije u demokratskim društvima je da ističe dimenzije moralnog bez nametanja svojih zakona ili odluka, posebno ne u sferi politike ili obrazovanja. Upravo zato, da bi mogla da u svom domenu bude kritička, crkva mora da bude nezavisna, autonomna i – odvojena od države.

Danas su na tu temu religiozni liberali i branitelji sekularizma na istoj strani. Da citiram jedan nedavni tekst iz „Gardijana”. „Većina svetskih religija danas podržava radikalno ili fundamentalističko krilo – što je manje refleksija predodređenog instinkta ka netoleranciji, a više reakcija straha prema 21. veku, kulturnoj globalizaciji i komercijalnom imperijalizmu koji počiva na vojnoj moći. Tolerisanje netolerantnih, prihvatanje nevezujućeg je najveći izazov s kojim su suočeni branitelji sekularnog društva, onog koje odbacuje ulogu za religiju u državi”.

Evropska unija, kojoj težimo, okuplja se na tim i takvim vrednostima. Primirja su potpisana, konkordati su na snazi, ali međusobna sumnjičavost savremene države i crkve nije prevaziđena. Latentni „konflikt interesa” države i crkve, sekularizma i hrišćanstva, povremeno svuda izbija na površinu.

Biće da je u pravu Nikolaj Berđajev kada tvrdi da se Cezarova i Božija imperija nikada neće pomiriti i da država i crkva nikada neće biti ni konačno ujedinjene ni konačno razdvojene.