Veljko, ako dobijete Brazil... "Biće tako"

Novinari sportske redakcije B92, posebno 'prvoborci' koji su napravili sajt još 2001. godine, imali su na svojim počecima i ideju da svojim čitaocima dočaraju svakonedeljne detalje, anegdote i događaje iz prve ruke, iz najjačih evropskih liga. Serijal 'Fudbalski dnevnici' je imao ogroman uspeh: Goran Bunjevčević (Engleska), Mateja Kežman (Holandija), Dejan Stanković (Italija)... U Španiji je izbor pao na Veljka Paunovića, fudbalera Atletika, pa kasnije Majorke...

Pun pogodak! Već tada videlo se da neke stvari radi studiozno, vidi drugačije, počev od fudbala kao igre, pa do onog važnijeg života koji živi. Ne samo zbog toga što je voleo hevimetal i "Ramonse“ i isticao neke porodične vrednosti, od kojih je fudbal kao igra i način života danas postao 'operisan'.

Postali smo prijatelji. U međuvremenu put ga je odveo na različita mesta – Hanover, Rubin Kazanj, pa povratak u Partizan, pa Filadelfija i MLS. Iako je odrastao na Senjaku i video ceo svet, uvek je znao da kaže: "Amigo, dođi u Rušanj, da vidiš kako je ovde“. Tu se sa porodicom preselio kao klinac, po želji svog oca Blagoja Paunovića, tihog i dobrog čoveka, velikog fudbalera i trenera.

Getty Images

Postoji jedna anegdota koja najbolje oslikava pogled na život Blagoja i Veljka. Godinama je legendarni 'Paćko' putovao iz Rušnja u Sportski centar "Teleoptik“. Kilometraža nije mala, pa se dogodilo i to da je 'gastarbajterski' Mercedes 'okrenuo' kazaljku na milionitom kilometru, i to u voznom stanju. Veljko je ocu kupio moderniji automobil istog proizvođača, ali je otac posle nekog vremena tražio svoj automobil nazad. Skromnost u svetu fudbala kao vrlina, gde se okreću milioni.

Druga je ponos: "Znaš šta mi se dogodilo na treningu Atletika? Igramo, bilo je mnogo Argentinaca tada u timu. Dva-tri oštra starta, umalo da mi slome nogu. Oćutim. Vratim čvrstom igrom. Na kraju treninga, čekaju me Argentinci sa Ćolom Simeoneom na čelu. Njih više, kao čopor su, ja sâm. I hteo sam da se potučem. Kada su videli moj gard, jedan od njih mi kaže: 'Svaka čast, imaš srce, od sada si naš'“.

Ćolo Simeone je globalna zvezda, bili su cimeri i veliki prijatelji. I danas Simeone zna da ga pozove (navika iz vremena kada je Paunović vodio kadetski sastav Atletika) i porazgovaraju o nekoj dilemi pred utakmicu. Nikada se nije hvalio takvim stvarima.

Starsportphoto

Otišao je vrlo mlad iz Partizana, mnogi su rekli da takav talenat nije baš svakodnevna pojava. Završio je kod Radomira Antića, ili kako ga Veljko zove 'Mister' u Atletiku. Igrao je Ligu šampiona sa Majorkom, osetio i čari punog Visente Kalderona, špartao po starom Hajberiju u strašnoj utakmici koju je Majorka odigrala sa 'onim' Arsenalom, koji je tada harao Engleskom.

Jednog dana zove i kaže: "Amigo' vraćam se u Partizan“. Želeo je da ostavi trag u klubu u kojem je ponikao. Nije jedini. Ali je jedini raskinuo dobar ugovor na svoju štetu. "Ne vredi, nema smisla da uzimam novac svom klubu, da sedim i da ne igram. Ubija me koleno“, rekao je tada. A mogao je, mnogi i dalje pamte utakmicu sa Fenerom u Humskoj. O uticaju koji bi nosio u svlačionici da i ne govorimo.

MLS i Filadeflija - crni Veljko, šta ćeš tamo? "Nova zemlja, novo iskustvo, novi ljudi, zašto da ne?“. Ostavio je dobar utisak i bio jedan od pionira igranja u ligi koja je u ekspanziji, iako su je mnogi videli kao 'groblje' isluženih fudbalera. I danas ga zovu iz Filadelfije.

Starsportphoto

Putevi nas vode na razne strane, Veljko je počeo trenersku karijeru. Počeo je u kadetima Atletika, na terenima koji nisu daleko od stana u kojem živi pored kompleksa koji je za fudbalere napravio po mnogo čemu jedinstveni Hesus Hil. Počeo je da radi sa mlađim selekcijama u FSS. Masters u Madridu 2013, viđenje obavezno.

Već tada mi je sa žarom u sobi za rad u kojoj je imao planove, računar, zatvorenu grupu za igrače svojih godišta na Fejsbuku (oduvek je koristio prednosti modernih tehnologija, prvi je fudbaler koji je video-linkom 2003. predstavio svoj personalizovani sajt uz pomoć B92) govorio kako grupa može mnogo. Svakodnevno je vodio računa o njima, slao im razne materijale, klipove, poruke. Ljutio se kada je video jednog igrača na slici sa starletom (virtuelno zanimanje). Smatrao je da mu tu nije mesto (o njoj i da ne govorimo). "Amigo, vidi šta radim sa njima“ i onda planovi, ideje koje nisu baš karakteristične za naše podneblje.

Možda ga je rani odlazak iz tada Jugoslavije sačuvao od brojnih loših uticaja i 'kombinacija' koji su uništavale ovdašnji fudbal. S druge strane, imao je i od koga da čuje prave stvari o fudbalu, svaki put kada se vrati kući, tu je bio otac koji je mnogo toga video i doživeo.

BETAPHOTO/BRANISLAV BOZIC/DR

Eliminacija u Mađarskoj, i to posle penala, bila je očigledno samo faza u sazrevanju ekipe i trenera. Penala je bilo i na Novom Zelandu, ali ovoga puta nismo ispali. Nemački mentalitet, napadi protiv Malija i na 2:1, pritiskanje protivnika sa visokom postavkom. Svako ko zna iole Veljka Paunovića (a igrači su ga upoznali) zna da odlazak na 'kraj sveta' sa željom da se ide do kraja, nije bila floskula, već realan cilj. I posle velikih pobeda nije bilo neumerenog slavlja, tako karakteristično za tihog čoveka iz Rušnja koji je napravio gromoglasan uspeh.

Šaljem mu poruku posle plasmana u finale i šalim se da su ga se mnogi 'setili'. Stiže odgovor: "Hvala, amigo, nema stajanja, idemo do kraja“. Na Novom Zelandu je u tom trenutku bilo 4.27 ujutro. "Crni Veljko šta radiš u ovo doba noći?“, moje je pitanje, a stiže odgovor: "Gledam Brazil“. "Ovo ako dobijete, uspeh je nestvaran“, rekao sam tada. "Biće tako“, samo je stigao kratak odgovor sa Novog Zelanda. Shvatio sam da ga 'davim' u trenutku kada radi.

Sve ostalo je istorija, zlato, doček, euforija...

Neke stvari se ne događaju slučajno. Zato je zlato na Novom Zelandu logičan kraj jednog ciklusa koji je osmišljen u jednoj sobi i glavi u Madridu. Uspeh dobrog i tihog čoveka Veljka Paunovića.