Ni general ni domaćin

Pre godinu dana došao sam do teksta horoskopa objavljenog u beogradskom Nacionalu 12. marta 2003. godine. Kakva zaprepašćujuća bizarnost! Da sam sklon idejama mističnih zavera – od templara i masona do crnorukaca – uz obavezni začin večnog prokletstva, možda bih se bacio na istraživanje uticaja astrologije na našu istoriju. U Srbiji su se, naime, kao što znamo, dnevni horoskopi koristili još početkom devedesetih kada je bilo potrebno da se građani odvrate od izlaska na ulice zbog pretećih spoljnih okolnosti.

Već sama činjenica da u srpskom društvu horoskopi mogu imati sasvim određenu političku poruku, pa i pretnju, dovoljno govori o prirodi medija i ljudi koji se bave javnošću. Sve ono što se ovde dešavalo, od ubistva Zorana Đinđića pa do juče, predstavlja, na neki način mešavinu ozbiljnih političkih planova i kalkulacija i ličnih obračuna, gluposti i predrasuda. Ta mešavina svega i svaćega postaje sve očiglednija svake godine kada se pravi neka vrsta retrospektive i tragičnog podsećanja na ubistvo koje je obeležilo srpski put u demokratiju.

Zoran Đinđić je bio u znaku Lava (između 23. jula i 23. avgusta). Evo integralnog teksta iz Nacionala: “Manipulacija. Ukoliko ne povećate oprez, danas možete lako postati žrtva nedobronamernih osoba koje duže vreme ‘motre’ na vas. Vaše ideje neće naići na odobravanje okruženja, stoga ih ne forsirajte.“

Zastrašujuće! Takva preciznost bi mogla da natera ili da poverujete u astrologiju kao nauku ili da posumnjate da je uradnik Nacionala znao šta će se toga dana odigrati. Ne verujem ni u jedno ni u drugo. Gospodin Slučaj ponekad aranžira stvarnost na takav način da teorija verovatnoće ispadne skroz besmislena. Niko se, međutim, nije zapitao zašto je tako veliki broj astrologa i proroka ultranacionalistički i konzervativno nastrojena? Otkuda ta sklonost? Postoji li neka uzajamna privlačnost? Ili su, jednostavno, u pitanju zahtevi klijenata? Kad je većina korisnika usluga astrologa tako orijentisana onda nije nikakvo čudo da zvezdočitači imaju ovakve nazore. U tom je pogledu izbor ličnosti pod čijom će se maskom kriti Radovan Karadžić sasvim logičan.

Sam Zoran Đinđić niti je bio ni malo sujeveran, niti je polagao pažnju na razgranatu simboliku mističnih poruka i upozorenja.

Moje poznanstvo i druženje sa Zoranom Đinđićem vezano je za objavljivanje njegove prve knjige “Subjektivnost i nasilje“, rada na postidplomskim studijma filozofije u Konstanci. U to vreme (1981.) radio sam kao urednik izdavačke delatnosti Istraživačko-izdavaćkog centra SSO Srbije (Saveza socijalističke omladine). Biblioteku smo nazvali “Izazovi“ i u njoj se, za šest-sedam godina pojavilo pedesetak naslova. Večinom su to bili eseji i teorijske studije iz filozofije i društvenih nauka domaćih autora, mada je bilo i nekoliko uzbudljivih prevoda, ljudi koji svoje knjige nisu mogli da objave nigde drugde u tadašnjoj Jugoslaviji. Beograd, i izdavaštvo u Srbiji, bili su, bez sumnje izvor najliberalnijih ideja. To što je to bila izdavaštvo pod okriljem političkog establišmenta moglo je samo da nam stvori dodatne probleme. Neke probleme smo rešavali tako što bismo zamolili štampariju da sačeka sa štampom knjige par meseci, dok se ne slegne frka. (Preko složenih stranica od olova, utegnutih kanapom, slovoslagači su stavljali žuti pakpapir a preko njega gomile starih šifova.)

Oko Đinđićevog rukopisa od samog početka nismo imali nikakve dileme. Odmah smo se odlučili da štampamo knjigu. Ono čime se Zoran bavio u svojoj prvoj knjizi bilo je namenjeno za užu publiku. Nastanak sistema nemačke idealističke filozofije nije previše skretao pažnju dežurnih medijskih i ideoloških komisija. Posle izlaska knjige iz štampe povremeno smo se sretali i družili kod zajedničkih prijatelja. Dobro se sećam rasprava koje smo vodili posle demonstracija na Kosovu. Zoran je bio ubeđen da je teška ekonomska i socijalna situacija glavni uzrok nemira. Ja sam mislio da je reč o nacionalističkom sukobu. – Ali, ako je u pitanju nacionalizam, ako je ipak u pitanju nacionalizam, šta ćemo onda da radimo, insistirao sam. – Ako je proradio nacionalizam, onda se vraćam u Nemačku, uz smeh je odgovorio Zoran.

U to vreme niko od nas nije stvarno znao šta je to nacionalizam i kakvu energiju i moć on nosi. Tada smo, takvi kakvi smo bili: idealisti i optimisti – bili mnogo bliže Evropi nego što smo danas posle dvadestogodišnjeg tragičnog iskustva. Jedini ko se tada bavio nacionalizmom, na teorijskoj osnovi, naravno, bio je Dušan Janjić. Mi smo gledali u budućnost kao ljudi koji nemaju nikakve veze sa nacionalizmom i autoritarnom prošlošću.

To je, naravno, bila velika zabluda. Većina nas sa Filozofskog vrlo je dobro znala koliko je bila “meka“ represija koja je mnoge naše prijatelje i kolege ili poslala na višegodišnje zatvorske kazne ili oterala u emigraciju. Znali smo da Služba sve zna i da sve može. Sumnjali smo u neke kolege i u neke profesore da rade za Službu ali od toga nismo pravili pozorište. Klonili smo ih se Nismo imali veze sa onim što radi podzemlje ali je bila javna tajna da kriminalci obavljaju prljave poslove za Službu po svetu. Jednom je Arkan na ulici, kod Ateljea, presreo Vladu Revoluciju i počeo da mu preti da će ga ubiti. Bilo je to pre osamdesetih. Tada sam prvi put čuo za Arkana.

O Zoranovom uzbudljivom životu u Nemačkoj slušao sam od jednog zajedničkog prijatelja, takođe filozofa, koji i danas živi u Frankfurtu. Tu je i ona čuvena priča o tome kako se Zoran upoznao sa Habermasom. Ušao je preko simsa u njegov kabinet. Nije mogao da čeka da ga primi na uobičajen način.

Između nas je bila razlika od četiri godine, ali kao da smo generacijski bili mnogo udaljeniji. Mislim da je razlog bio u ‘68. koja je dala pečat mojoj i par godina starijoj generaciji. Zoran nije bio u znaku utopizma “budimo realni učinimo nemoguće“. Njegova generacija nije mahnito igrala šah kao moja. Inače je, kao i većina ovdašnjih filozofa imao starmali književni ukus. Držao se klasike u svakom pogledu.

Naravno, u najgorim vremenima – u vreme izolacija, ratova, bede, protesta, bili smo zajedno. Nisam postao partijski čovek iako je mnogo mojih prijatelja ušlo u Demokratsku stranku. Mislio sam da je bolje da uradim ono što osećam i mislim pisanjem i tabananjem beogradskim ulicama. Sretali smo se najviše upravo na ulici. Kad mi više nisu dali da objavljujem, u Politici, početkom 1996. počinjem da radim u Fondu za otvoreno društvo. Kada je 1997. Zoran postao gradonačelnik Beograda srećemo se prilikom boravka Džordža Sorosa u Srbiji. Sećam se da Zoran još ne govori engleski pa sa Sorosom razgovara na nemačkom. Soros je oduševljen Zoranovom sposobnošću da analizira stvari, njegovim optimizmom i energijom.

Kada su se sreli sledeći put u Beogradu, 2001. godine, Zoran je bio premijer. I pričali su na engleskom.

O Zoranovim sposobnostima, energiji, hrabrosti, upornosti... o tome se, posebno na godišnjicu njegovog ubista, veoma mnogo piše i govori. Jeza koju je izazvala njegova smrt nije, međutim, ni dodirnuta. Zašto svi uporno izbegavaju, bez obzira da li su ga voleli ili mrzeli, da progovore o posledicama ovog čina? Koliko je ubistvo Zorana Đinđića udaljilo Srbiju od normalnog, pristojnog života? Pretpostavljam da neki o tome i ne mogu da razmišljaju. Kad kažem normalan i pristojan život onda, naravno, mislim i na Evropu i sve one vrednosti koje ona oličava. Nije ubistvo Zorana Đinđića nipošto isto kao ubistvo Olafa Palmea. I ubistvo Džona Kenedija, uprkos mnogim zagonetkama i tajnama, nije isto. Posle ubistva Kenedija i Palmea njihova politika, i vrednosti za koje su se zalagali, ni jednog trenutka nisu dovedeni u pitanje. Nije postojala nijedna društvena grupa, ili državne institucije, koje su pokazale spremnost da iskoriste ubistva. U Srbiji to nije bio slučaj. Ovde se ubistvo pripremalo korak po korak. Izvodile su se pripreme i uvežbavali akteri za “dan posle“. Politička pozadina Đinđićevog ubistva to nisu samo političke stranke i lideri koji su ovo iskoristili. Tu je čitava jedna grupa astrologa, novinara, kriminalaca i ratnih profitera koji su mesecima pre ubistva radili na završnom udarcu.

Ubistvo Zorana Đinđića predstavilo je Srbiju kao divljačku, primitvnu i nasilnu zemlju u kojoj se političke razlike ne mogu rešavati na demokratski način, u kojoj ne postoji nikakav preduslov za toleranciju i građansku pristojnost. Srbija se pokazala kao zemlja u kojoj se ključni potezi vuku ispod zemlje. Pojam “haški lobi“ deluje prilično apstraktno i nevino u odnosu na ono sa čime se, u suštini, sukobio Zoran Đinđić. Ovo Ovde me najviše podseća na nemački film “Evropa“ Larsa fon Trira. Organizacija “Vukodlak“ trebalo je da održi nacistički duh i posle kapitulacije. Zbog toga se moralo i ubijati.

Zoran Đinđić nije bio nesvestan opasnosti koja mu preti, posebno posle isporučivanja Miloševića Haškom tribunalu. Znao je on veoma dobro da je prokletstvo izrečeno.

To prokletstvo, međutim, nije nikakva mistička ili lična reč već duboko ubeđenje da su politikom koju vodi Zoran Đinđić ugroženi interesi grupe ljudi različitih zanimanja i profila. Latinka Perović govori o otporu modernizaciji Srbije što je istorijska činjenica od onog časa kada se Srbija izborila za svoju državnu samostalnost. Otpor modernizaciji postoji, međutim, svuda. I u najrazvijenijim zemljama. Gde se, međutim, taj otpor – taj regresivni konzervativizam – pretvara u ubistvo? U Evropi, u XXI veku?

Zoranom Đinđićem mediji se uglavnom bave na godišnjicu njegovog ubistva. Gledam brojeve iz naše arhive. Na godišnjicu ubistva: 2004.- ukupno 77 tekstova, 2005. – 64, 2009. – 64, 2010. – 40. Sa godinama se brojevi smanjuju. Tako je 2004. ime Zorana Đinđića pomenuto 7.955 puta, a 2010. – 3.304 puta.

O Zoranu Đinđiću, posle njegove smrti, nije pisano, ili govoreno samo najlepše. Sačekala se promena vlasti, 2004. godine da bi se kampanja protiv njega nastavila. Reč je o istim ljudima koji su to radili i za njegovor života. Kad su iscrpli municiju na mrtvom premijeru koncentrisali su se na istragu i suđenje optuženim za njegovo ubistvo. Potom su se dohvatili njegovih najbližih saradnika. U par navrata su i njih optužili da su učesnici u zaveri. Izmišljali su izjave Zoranove majke, citirali poverljive izvore o vezama sa podzemljem, o Zoranovom ogromnom ličnom bogatstvu.

Zoran Đinđić svakako nije bio bezgrešan. Ima stvari za koje se danas pitamo da li su baš morale da budu urađene. Na primer: uvođenje veronauke u škole. Ni model privatizacije nije ispao baš najbolji. Izbor saradnika sigurno je jednim delom diktirala i preširoka koalicija. Ali, mi još uvek ne znamo tačno sa čime se sve suočavala nova vlast da bismo mogli objektivno da sudimo o potezima Zorana Đinđića.

Takođe, spoljni svet. Kakva je bila njegova uloga u difamaciji Zorana Đinđića? Tek nedavno smo saznali da su Margaret Tačer i Frans Miteran nagovarali Gorbačova da spreči ujedinjenje Nemačke. Šta su tek radili Zoranu Đinđiću? Povremeno bljesnu neke reakcije iz kojih možemo da naslutimo prave namere velikih. (Možda bi Vilijem Montgomeri, politički savetnik SNS-a, o tome mogao nešto više da kaže.)

U posmrtnu kampanju protiv Zorana Đinđića uključio se bio i dopisnik ruske državne televizije Konstantin Semin. U njegovom izveštaju, povodom mitinga “Kosovo je Srbija“, između ostalog on kaže i sledeće: “Danas su se žitelji Beograda verovatno setili drugih mitinga. Setili su se kako se talasala masa koja je svrgla starca Miloševića. Bili su to, između ostalog, ti isti fudbalski fanatici. Setili su se kako je zemlja, otupela od liberalnih obećanja, plačući ispraćala na onaj svet marionetu Zorana Đinđića - čoveka koji je uništio legendarnu srpsku armiju i specijalne službe, prodao Hagu heroje srpskog otpora zarad apstraktne ekonomske pomoći i koji je za to dobio zasluženi metak“. Kao da je ovo bila esencija onoga što su o Đinđiću mislili, a još više osećali, njegovi politički i drugi protivnici. Ono što je ovaj neobjašnjivo skandalozni izveštaj činilo još otužnijim bio je trenutak kada je usamljena ruska podrška srpskom opiranju kosovske nezavisnosti išla zajedno sa privatizacijom najbogatijeg srpskog državnog preduzeća. A srpska reakcija na ovaj skandal na vrhovima prstiju. Da se neko, valjda, ne uvredi.

Nadam se da će premijer Rusije Vladimir Putin prilikom posete Srbiji izbrisati utisak da zvanična ruska politika odbacuje Zorana Đinđića kao prozapadnog čoveka. Bilo bi zapamćeno kada bi odneo cveće na njegov grob.

Zašto je normalnije da u školama u Srbiji bude istaknut portret Milana Nedića, a ne Zorana Đinđića? Je li zbog toga što su Nedića postavile nemačke okupacione vlasti da bude “čuvar reda i poretka“ a Đinđić bio premijer izabran na demokratskim izborima? U čemu je “kvaka“? U patriotizmu? U rodoljublju? Ili u tome što je Đinđić bio čovek drugog kova, neko ko nije bio ni general ni domaćin? Čini se, naime, da je za sećanje na Zorana Đinđića “zadužena“, pre svih, njegova Demokratska stranka. Od nje najviše zavisi u šta će se pretvoriti uspomena na Zorana Đinđića. Pošto je odustala od traženja odgovornosti za kampanju laži i mržnje protiv svoga ubijenog lidera i prihvatila rehabilitaciju i oprost za glavne agitatore i spin majstore, sećanje na Zorana Đinđića svodi se na rad Fonda za podršku talentovanim studentima. To je, nesumnjivo, nastavak priče o lustraciji posle 5. oktobra. Do toga neće doći ne samo zbog političkih kompromisa i realne politike nego i zbog osećanja inferiornosti dobrog dela naših aktuelnih političara kada se spomene Zoran Đinđić. Tekst objavljen u nedeljniku "Vreme".