Život / Lični prostor 46

Bjelogrlić: Junaci "Boljeg života" živeli su bolje nego mi danas

Velikan srpskog i jugoslovenskog filma, koji je svojim ulogama obeležio živote mnogih od nas, svojim životom daje lični primer kako se treba postaviti prema ovo malo vremena što ga imamo na planeti. Uporan i koncentrisan isključivo na kvalitet krajnjeg rezultata, Bjela se iskazao najpre kao glumac, zatim kao producent, a na kraju i kao reditelj. U intervjuu u magazinu Wine Style prošetali smo se stazom njegovih najupečatljivijih filmskih ostvarenja i dobili insajderski uvid u ono što se dešavalo iza scene i jasan Bjelogrlićev pogled na njegove principe, na sopstvene uspomene i na njegov život, koji je, na koncu, isti onaj život koji živimo i mi.

Izvor:
Foto: Vladimir Miloradović / Wine Style

Piše: Marko Vidojković

Izvor: Wine Style

Glumac, pre svega. Lista filmova i serija u kojima je igrao toliko je dugačka da od nje možete sitnim slovima da ispišete jednu oveću kravatu. Mnoge uloge bile su mu „uloge života“, već od prve, kada je uplakanim Titovim pionirima, gledaocima Boška Buhe, predstavljao kakvu-takvu utehu, pošto je lik nasmejanog plavokosog tinejdžera – bombaša Save Sirogojna, kojeg je igrao Bjela, preživeo film. Zatim je likom Bobe Popadića „kupio“ najpre mlađe, a zatim i sve ostale gledaoce Boljeg života, kojima je, iz epizode u epizodu, s neverovatnom ubedljvošću darivao lik autentičnog beogradskog mangupa, koji osim srednjoškolskih klupa mora da poznaje i pravila ulice, ma koliko fina bila porodica iz koje potiče. Onda ponovo bombe, ali koje je sa radio-talasa bacao Crni Bombarder, voditelj-revolucionar iz istoimenog ostvarenja Darka Bajića, koje je, zahvaljujući našoj lošoj kolektivnoj karmi, aktuelno i danas. Potom je malo „ispravio“ našu kolektivnu karmu u filmu Lepa sela lepo gore, po mnogima najboljem južnoslovenskom filmu snimljenom posle raspada Jugoslavije. Kad su se ratovi i devedesete završili, tada već preiskusni Bjela nastavio je da od života uzima najviše i da od toga pravi najbolje, posebno u TV seriji Vratiće se rode, a onda je postao reditelj, čiji je debi Montevideo postao i ostao jedan od najgledanijih i najkvalitetnijih srpskih filmskih projekata u novom veku.

Razgovarali smo ušuškani u intimi jednog vračarskog fotografskog ateljea. Ovo je bio naš prvi susret, što je uvek zabavno kada je reč o javnim ličnostima, pošto ume da se desi da se „ukačite“ na keca, iako se znate samo „preko ekrana“. Tako je i bilo. Ugledavši ga, brz na jeziku, prvo što sam izgovorio bilo je da izgleda super. Ali, zaista, on usred šeste decenije poseduje stas i energiju tinejdžera, a frizurica mu je kao u dečaka. Kombinacija Bobe Popadića, Crnog Bombardera i Save Sirogojna, ta tri mladića se na smenu probijaju kroz njegov pogled i karakterističan glas, pola hrapav, pola baršunast. Razgovarajući s njim, istovremeno sam razgovarao i sa govoto celim svojim životom.

WS: Neću kriti, vraćam se svojim knjigama, rado ih ponovo čitam. Da li se i Vi vraćate filmovima koje ste snimili?

Samoinicijativno, da sednem i sam od sebe pogledam, retko. Prednost u mom slučaju je to što se često repriziraju domaći filmovi, pa onda kada ide neka repriza, sednem i gledam. Inače, imao sam nekoliko faza. Prva faza bila je kada su mi deca porasla, tada sam njima puštao svoje „rane radove“ – Crni bombarder, Lepa sela lepo gore, Rane, oni se u to vreme nisu ni rodili. Umeli smo da sednemo tako uveče, da im puštam „tatine filmove“ sa DVD-a. To su bili moji osvrti unazad, ali u suštini jako retko. Imam princip da neki film koji radim odgledam nekoliko puta u vreme premijere i onda ga ne gledam jedan izvestan vremenski period, pa ga onda pogledam sa distance od nekoliko godina, pokušam da napravim pravi odmak i da dobijem pravi ugao gledanja, da sve što su mane i vrline prepoznam na pravi način, da uklonim tu emotivnu povezanost koju imaš tokom stvaranja nečeg. To se pokazalo kao dobar recept da onome, što mi je u tom „svežem“ gledanju zasmetalo a nisam mogao da ga definišem, sa vremenske distance dam dijagnozu.

WS: Kada ste poslednji put gledali Boška Buhu?

Naleteo sam na taj film skoro na RTS-u, bila je nedelja pre podne. Boška Buhu nažalost nemam na DVD-u, nemam ga u svojoj kolekciji. Duže vreme se pripremam da na hard-disku napravim dobre kopije svojih filmova, ali me uvek nešto mrzi to da uradim.

WS: I danas plačem kada gledam Boška Buhu. To je bila na neki način filmska lektira za nas rođene sedamdesetih.

Vidiš, to je zanimljivo. Ja sam rođen 1963, film je izašao 1978. i mene su tada uglavnom zezali, kao „Evo ga mali partizan“.

WS: Stvarno?

Jeste. Film je bio jako popularan, gledali su ga svi, ali to je bilo vreme trežnjenja od socrealizma i među gradskom ekipom je postojala mala distanca prema partizanskim filmovima, u smislu - dosta više partizanskih filmova! Boško Buha, doduše, nije klasičan partizanski film, već je pogodio dobru žicu prema toj deci, tim klincima koji su se našli u vrtlogu rata i prosto je neverovatno kako je ostao kultni generacijama rođenim sedamdesetih, pa i još mlađim.

WS: Kako je došlo do toga da igrate Savu Jovanovića Sirogojna u tom filmu?

Potpuno slučajno. Išao sam u školu „Milica Pavlović“, na Vračaru, u Dadovu je pravljena audicija za film i drug mog starijeg brata je došao u školu jednog dana i rekao: „Ajde, ima audicija za film Boško Buha“. Inače, nikakvo interesovanje za glumu nisam imao do tog trenutka. Nas deset je pikalo fudbal u školskom dvorištu i svi smo otišli u Dadov. Bilo je tamo dece iz svih vračarskih škola, dosta njih, četrdeset-pedeset i izlazili smo u grupama, a čovek koji je birao bio je Branko Lustih, danas čuveni holivudski producent, koji je tada bio pomoćnik režije Branku Baueru. Prišao mi je i pitao me je da li bih želeo da budem glumac, ja kažem da bih, on zatim kaže: „Ajde ne foliraj, hoćeš da budeš popularan kod devojčica“ i ja mu priznam da je u pravu. Tada je zaokružio moje ime, posle čega su dugo, skoro dva meseca, kod Bate Miladinovića na Radio Beogradu trajale razne audicije. Od februara do aprila je to trajalo, svakog ili svakog drugog dana imali smo probe, kastinge, radili smo razne vežbe, uvežbavali scene. Najpre sam bio kastingovan za manju ulogu Miće Školarca, kada je Slavko Štimac trebalo da igra Boška Buhu. Onda je Bauer shvatio da je Slavko Štimac već prerastao tu ulogu, a kad su našli (Ivana) Kujundžića, mene su prebacili da glumim Sirogojna.

WS: Kada je film „eksplodirao“, koliko ste bili ponosni na svoje ostvarenje?

Bio sam previše klinac da bih mogao da budem ponosan. Prijalo mi je, postao sam popularan među devojčicama, što je Lustih dobro provalio. Nisam sve to shvatao previše ozbiljno, ni moji roditelji nisu shvatali ozbiljno, to je bila klinačka ekskurzija u nešto nepoznato. Tada nisam ni pomišljao da će to da mi bude životna profesija.

WS: Sada ćemo premotati fast forward na Vaš sledeći ratni film, Lepa sela lepo gore, osamnaest godina kasnije. Kako gledate na svoje učešće u tom filmu, u kojem ste bili i producent i glavni glumac?

Na to sam već ponosan. To su već zrele godine. Sama odluka da radimo jedan takav film, način na koji smo ga uradili, to šta je taj film predstavljao u trenutku kada se pojavio i ono što danas predstavlja, svrstava ga u sam vrh onoga što sam u životu uradio, ne samo po kvalitetu, već i po stavu, imajući u vidu da je sniman u godinama kada se većina moje generacije polako osipala po inostranstvu. Sama odluka da mi sami radimo jedan tako značajan film i sve ono što je proizašlo iz toga jesu razlog da na njega gledam kao na jednu od najvećih stvari koje su se desile u mom profesionalnom životu.

WS: Kada pogledate sa distance od preko dvadeset godina, kakav je uticaj, po Vašem mišljenju, taj film ostvario na publiku širom bivše Jugoslavije?

U Srbiji je imao katarzičan efekat, ako gledamo širi smisao, mislim da je jako značajno što je baš odavde došao u tom trenutku jedan takav film, koji je, po meni, imao zaista pošten odnos prema ratu, to mu nisu čak osporavali ni oni kojima je smetalo što je došao iz Srbije, a bilo ih je. I ljudski i profesionalno je imao pošten odnos, pošteno je urađen, sa velikim odricanjem svih nas, sa velikom verom, sa velikim entuzijazmom cele ekipe, koja je bila generacijski bliska. Jako je bio važan, ne samo za kinematografiju, već i kao događaj, pre svega za Srbiju, ali i za ceo region. Bio je najgledaniji film u Sloveniji, tada još nije mogao da se prikazuje u Hrvatskoj, ali i tamo su ga svi gledali. Postojala je anegdota da su se tih godina iz Srbije u Hrvatskoj najviše tražili kajmak i video-kaseta sa Lepim selima.

WS: Šta se dešavalo u Vašem životu od 1978. do 1987. godine, kada je počelo emitovanje Boljeg života?

Snimao sam neke stvari kao klinac, bio sam u Velikom transportu kod Veljka Bulajića, igrao sam u Halo taksi, u dosta televizijskih serija i drama, uglavnom u produkciji TV Novi Sad, ali sam sve to u to vreme shvatao kao razonodu i dodatni izvor prihoda. Radio sam nekoliko koprodukcija sa Amerikancima, uglavnom glupavih, ali nema veze, meni je sve to bilo super. Ipak, sve vreme sam se spremao za, što bi moj pokojni otac rekao, „ozbiljno“ školovanje. Upisao sam Građevinski fakultet, ali sam već na prvoj godini shvatio da me to uopšte ne zanima. Onda sam 1983. probao da upišem Akademiju, ušao sam u uži izbor, ali nisam prošao i onda sam je 1984, iz drugog puta, upisao, a već 1986. sam snimio Bal na vodi. Kada je izašao taj film, Žika Todorović i ja smo sreli Acu Đorđevića u liftu niškog hotela Ambasador, on je bio u žiriju festivala, i kaže nam: „Momci, imam lepe vesti. Ti (Žika) ćeš da dobiješ nagradu, a ti ćeš da dobiješ ulogu u jednoj super seriji“. To je bio Bolji život.

WS: Urbana legenda kaže da je Marko Nikolić imao određen doprinos u tome da dobijete ulogu Slobodana Bobe Popadića, toliko ste mu se dopali još u vreme snimanja Boška Buhe, gde je igrao lik Puškara.

Ne znam, Marko mi nikad to nije rekao, a inače igra u seriji koju trenutno režiram. Marko je veoma diskretan čovek, možda to nije hteo da mi stavlja do znanja. Kada je počeo Bolji život, uopšte nismo bili svesni da će postati ono što je postao. U to vreme su se u Jugoslaviji snimali ozbiljni i veliki filmovi i serije. Recimo, paralelno sa Boljim životom je išla serija Vuk Karadžić, koja se smatrala ozbiljnom, a ovo je bilo onako, šalala, niži nivo estetike, serija za narod i tada je nisam kapirao kao neku veliku stvar koja mi se dešava, čak sam imao i mali strah da će da me svrstaju u takozvane glumce za „lake žanrove“. Kad si mlad glumac postoji opasnost da ti se to desi, a Bolji život u početku i jeste spadao u „lake žanrove“, bio je „sapunica“, međutim, kada se sada na njega pogleda sa ove ogromne distance, Bolji život je ostao uspomena na neki bolji život koji je tada postojao.

WS: Da li ste tada imali ikakvu predstavu o tome šta će da se desi sa SFRJ, s obzirom na to da ju je upravo Bolji život ispratio u istoriju?

Nismo mi toga bili svesni. Junaci Boljeg života su sve vreme bili u potrazi za boljim životom, a danas vidimo da je to što su ti junaci živeli zapravo bolji život u odnosu na ono što mi živimo danas. Skoro sam učestvovao na tribini u Parobrodu na temu Boljeg života i tada sam, kao odgovor na pitanje zašto je danas nemoguće snimiti nešto takvo, rekao da je reč o sociološkom fenomenu - danas više nema srednje klase, Bolji život je bila poslednja oda pripadnicima srednje klase. Danas je nemoguće zamisliti Gigu Moravca, pravnika u nekom preduzeću i njegovu suprugu, profesorku latinskog, kako žive u nekom lepom stanu, imaju troje dece, kubure da tu decu izvedu na pravi put, ali opet žive neki pristojan život, imaju auto, bore se s računima i kreditima, ali žive pristojno. Danas više toga nema, a Bolji život je ostao uspomena na poznu fazu jugoslovenskog socijalizma, koja je donosila uređen život, u kojem je postojala srednja klasa, a svi znamo da je srednja klasa osnov uređenog društva. Mislim da ta nostalgija nije samo nostalgija za jednom državom, već i za jednim vremenom kada je sve bilo drugačije i zaista bolje. Inače, poslednja epizoda se emitovala jednog vikenda, 1991, a već idućeg vikenda je počeo rat u Sloveniji. Sa poslednjom epizodom Boljeg života nestala je i Jugoslavija. To je ono što ovoj seriji daje jednu dodatnu dimenziju. Kada se danas posmatraju poslednje scene, onaj bend u kome sam ja Srbin, a (Nikola) Kojo Hrvat, koji odlazi u inostranstvo da svira tokom leta, i to je metafora. Nisam siguran da li je Siniša (Pavić) namerno to napravio, ili je intuitivno osetio, svojim talentom. Ne verujem da je on mogao da zna da će ta scena mnogo godina kasnije postati metafora za čitavu jednu generaciju.

WS: Koliko je naporno ili možda lagodno bilo snimati seriju koja je toliko dugo trajala? Kada se snima po scenariju koji glumca svrstava u jednu porodicu, da li s ostatkom glumačke ekipe dolazi do zbližavanja koje prevazilazi profesionalno?

Apsolutno. Imajući u vidu sve profesionalne segmente serije, scenario, produkciju, režiju, ključ uspeha je ipak bio u međusobnom odnosu glumaca. Način snimanja je bio izuzetno lak, baš zbog toga što smo radili jedan maratonski posao, nismo se preterano umarali, niti smo imali ogromno radno vreme, sve je bilo vrlo humano, ali da se nije desila ta „hemija“ među nama glumcima, serija ne bi bila toliko uspešna. Sećam se, dođem na snimanje, uđem u studio, obučem kostim i već sam u liku. Obično sam kasnio i odmah me Marko udari po glavi, kaže: „Zašto kasniš, koju p... m...?!“ i mi smo već ušli u odnose koji su ispred kamere. Slikali smo se skoro za novine, za naslovnu stranu, nas petoro, i kako smo se sreli, odmah se stvorila ta atmosfera. Moram da odam priznanje Siniši Paviću, nekoliko puta je bilo tih inicijativa da se sad, posle toliko godina, opet snima Bolji život, da vidimo šta se desilo sa glavnim junacima, a on je rekao: „Ne, neka ostane tako da ne znamo šta je s njima bilo.“ Sve što bismo saznali o njima danas bacilo bi senku na jednu divnu seriju.

WS: Još jedna Vaša velika uloga, da kažem „tranziciona“, jeste uloga Eksera u seriji Vratiće se rode. Kakva je Vaša lična povezanost sa Rodama?

Ta serija je sjajan primer za to šta znači kada se oko jednog projekta okupe ljudi iste generacije, koji isto razmišljaju. Brat i ja dosta vremena provodimo u kući mojih bake i dede po majci, u Barandi, i svako malo neko dođe u to mesto i kupi kuću. Početna ideja bila je da glavni junaci, dva tipa iz grada, moraju da pobegnu od nekog problema na selo i onda tamo sebi da naprave neki novi život. Napisana je prva ruka scenarija, s kojom nismo bili najzadovoljniji, tragali smo dalje i onda sam se setio mog druga (Gorana) Gajića, koji je iz zemlje otišao 1991, a ja sam sve njegove studentske filmove radio, radio sam i Kako je propao rokenrol i Video jela zelen bor. Tada smo, kao klinci, maštali o tome da radimo zajedno u budućnosti, međutim, život nas je razdvojio i onda se pojave Rode. On je baš tih dana bio u Srbiji, ja sam mu rekao: „Super, imam jedan tekst, hajde da ga radimo zajedno“, onda se javio Nikola Pejaković, koji je čuo da mi to radimo, pa je rekao: „Uh, to je to. Hajde da napravimo priču o nama, o našoj generaciji“ i tako, mic po mic, skupila se jedna ekipa i dala celoj priče nešto mnogo više od dva tipa iz grada koja idu na selo. Ta serija ispričala je priču o generaciji rođenoj šezdesetih i sedamdesetih, koja se identifikovala preko mene i Đurička. To je jedan od najlepših poslova koje sam radio, jako sam se lepo osećao, radili smo sa B92, to je bio njihov veliki projekat, svi su bili kul, svi su bili za, svi smo navijali za tu seriju, svi zajedno. Ta 2006. i 2007. godina su, sa ove distance gledano, neka dobra vremena, vremena entuzijazma. Tada se verovalo da, u stvari, idemo korak po korak ka boljem. Ona se i danas reprizira i ima taj oreol kultnog.

WS: Ono što je karakteristično za Vašu glumačku karijeru jeste da se za nekoliko filmova činilo da su Vaš glumački vrhunac. A onda Dragan Bjelogrlić počne da režira i dostigne novi vrhunac, s Montevideom. Koliko rediteljski uspeh škodi Vašoj glumačkoj karijeri?

Od Lepih sela nadalje, kroz taj prvi odlazak iza kamere, koji je bio ka produkciji, udaljavao sam se od glume. Ljudi, inače, imaju pogrešnu predstavu o produkciji, misle da to uglavnom znači skupljanje love, a mene je produkcija zanimala kao osmišljavanje filmova. (Srđan) Dragojević i ja smo istraživali sve, od same reportaže Vanje Bulića po kojoj su Lepa sela nastala, pa nadalje. Najviše me je „ložilo“ to kako od jedne priče u kafani ili novinskog članka možeš da dođeš do filma. Opredelio sam se za film, jer sam i glumu zavoleo preko Boška Buhe, to jest filma, moj prvi dodir sa glumom bili su jedna ozbiljna produkcija, jedan ozbiljan reditelj. Uskratio sam možda sebe za pozorište, jer ako ćemo da posmatramo naše glumce, onda i film i pozorište moraju da budu ravnomerno zastupljeni da bi glumac ostvario sebe. Jesam možda igrao u pozorištu manje nego što sam mogao, ali film je bio moja opsesija. Kad kažem film, tu mislim i na kvalitetne TV serije. To je bio prirodan put da dođem do režije. Samo sam čekao trenutak da budem dovoljno siguran da mogu to da uradim na jedan zadovoljavajući način, da mogu da stanem iza toga svim svojim bićem i to se desilo sa Montevideom, posle dosta godina iskustva i dovoljno vere da mogu to da uradim. Zadovoljan sam što se to desilo, pošto sam tome i težio. To me sada više ispunjava nego gluma, bez obzira na to što i dalje glumim i što će gluma da ostane moja prva profesija. Mogu da propadnem kao reditelj, mogu da propadnem i kao producent, ali ću uvek znati da glumim. Uhvatio sam sebe kako poslednjih nekoliko godina, dok gledam filmove i serije, zapravo gledam kadrove, a nekada sam gledao glumce.

WS: Da li imate neku želju kada je reč o žanrovima filmova koje ćete u budućnosti da režirate?

Kada sam započeo s režijom, tada mi je kod nas najviše nedostajalo romantičnog neorealizma, kakav je Montevideo. Stalno sam se pitao zašto ne radimo takve stvari, kao što su radili Tornatore ili Felini, zašto stalno radimo sive, socijalne priče. Za mene je film uvek bio više od života – ne podražava život nego predstavlja nešto što bi život mogao da bude. I ovo što sada radim je drugačije, opet je više od života.

WS: Onda je ovo pravi trenutak da Vas pitam – na čemu sada radite?

Radim TV seriju, koja je u istoj epohi, ali je žanr promenjen. Ako je Montevideo bila melodrama, odnosno priča o prijateljstvu, sa elementima neorealizma, ovo je stilizovani triler. Malo je noir, ali nije crn. Ako mi je uzor za Montevideo bio Više od igre, ovde su mi uzori Žika Pavlović i crni talas, kao i serija Kuda idu divlje svinje.

WS: Kako se serija zove i kada ćemo je gledati?

Zove se Senke nad Balkanom, mada imam bolji naslov, Crno sunce, ali su mi na RTS-u rekli da im je to mnogo depresivno, tako da će verovatno za domaće tržište biti prvi naslov, a za inostrano tržište Crno sunce. Kažem inostrano, jer je serija već prodata u celoj bivšoj Jugi, osim u Hrvatskoj, a emitovaće se i u Ruskoj Federaciji, oni su nam partneri. Taj ruski element je veoma prisutan, pošto priča započinje sa Belim Rusima, koji se naseljavaju u Srbiji 1921, pa onda skačemo u 1928, kada se dešava krađa blaga Romanovih, koje je bilo sakriveno u Ruskoj crkvi na Tašmajdanu, što pokreće niz događaja, gde se dva mala policajca nađu u vrtlogu velikih svetskih interesa. Serija ima jedanaest epizoda, a emitovanje počinje u oktobru.

WS: Da se vratimo na još jednu od Vaših „uloga života“, a to je Crni bombarder. Kako se uopšte on dogodio?

Crni bombarder je faktički nastao na studentskim protestima 1991, na Terazijskoj česmi. Bio sam jedan od aktivnih učesnika, to je bio trenutak kada sam bio verovatno najpopularniji u svom životu, a u to vreme sam igrao predstavu Mala, sa Anicom Dobrom. Nas dvoje smo bili glumački par koji se dobro slagao i onda je pokojni Raka Đokić, čuveni producent, došao i rekao: „Hoću da radim film s tobom i Anicom. Nađi nekog da napiše nešto.“ On je verovatno hteo neku melodramu, nešto zabavno, međutim takva su vremena bila, počinjao je rat, sve se raspadalo pred našim očima i energija tog bunta, iz proleća 1991. prenela se na film Crni bombarder, stilizovanu priču o beogradskom buntovniku, koji sa radio-talasa pokreće revoluciju.

WS: Da li bi bilo korisno za decu koja su danas na ulicama da pogledaju Crni bombarder?

Pa, gledaju ga, a gledali su ga i 1996 /1997. Eto, izgleda da je to sudbina nas koji ostajemo ovde da živimo, taj bunt, koji mora da ostane u nama da bismo preživeli. Devedesetih sam šetao ja, a sada šeta moja ćerka. Ona sada šeta da ne bi šetala njena deca, ali se bojim da će i njena deca morati da se bune. Svi bismo voleli da je generacija moje ćerke poslednja generacija koja mora da izlazi na ulice, međutim, mislim da imamo neki usud da ovde nikada neće biti onako kako bismo mi voleli, a opet, imamo unutrašnju želju da se stvari menjaju i nemamo problem da izrazimo naš bunt, zbog čega mislim da je Beograd jedna od najznačajnijih tačaka u Istočnoj Evropi. On će uvek biti metropola baš zbog toga. Ovi studentski, odnosno građanski protesti, koji su počeli u aprilu za mene su nešto najlepše što nam se desilo poslednjih godina. Čovek koji živi ovde je svestan da centar Beograda neće nikada biti kao centar Barselone, da nikada nećemo imati primanja kao što imaju ljudi u Nemačkoj, ali to ne znači da treba da živimo u primitivizmu. Posebno što ima nas koji pamtimo vremena kada nije bilo seljacizma i primitivizma. Nikada se ovde nije živelo nešto raskošno, ali se živelo normalno. I tada smo tragali za boljim životom, ali smo bili okruženi nekim civilizacijskim vrednostima. Nisu primitivci kolo vodili. Ono što je najopasnije je to što poslednjih nekoliko godina neko želi da nas uveri u to da je primitivizam kojim smo okruženi model koji treba da se sledi. Ovi što puštaju rijalitije i grozni primitivizam na svojim kanalima kažu da je to zato što narod to voli. To je najveća podvala. Nije. To je zato što je to najjeftiniji mogući program i zato što je to program najnižeg ukusa, kao da snimaš porniće i tako najviše love zarađuješ. Eto, Montevideo je jedan pristojan, građanski film, pa je bio najgledaniji. Nije istina da se gleda samo treš.

WS: U kakvom su odnosu Bjela i vina?

Kako sam omatorio, više pijem vina nego kratka pića, što bih preporučio svima koji uđu u pedesete, posebno zato što je kultura vina, eto, zavladala i Srbijom. Pamtim vremena kada je bilo „Koje ćete vino, imamo crno i belo?“ Sada već imamo ozbiljnu ponudu domaćih vina, mislim da su crvena vina bolja od belih, ne bih sada da preporučujem neka posebna, ali reći ću da je moja omiljena vinarija Jokić, ne samo zbog ukusa i kvaliteta, već zato što vino uvek mora da ima i neku priču. Čovek se vratio u svoju postojbinu odakle je morao da ode i tamo je napravio vinograde koji će tu da ostanu večno, vina su mu ekološka i dobra, a pošto ja volim priče koje su životne, pa i više od života, mene je ova priča dirnula i vrlo rado pijem Jokićeva vina.

Komentari 46
Čitajte
Pošalji komentar