Obrazovanje nije ideološka stvar

Sticajem političkih okolnosti, reforma školstva prekinuta je na prilično grub način. Tu se, u stvari, vidi slabost celog društva koje će svakako morati da se promeni, a to je da su međusobni odnosi između političkih partija još uvek na nivou odnosa dece u obdaništu. Otprilike, kad ja dođem na vlast ja ću da promenim sve što si ti počeo, da ti zamenim sve ljude koje si zaposlio, dovešću svoje ljude i onda ću da ti vičem "u-ta-ta u-ta-ta". Moramo da prelomimo u svojim glavama da obrazovanje nije ideološka stvar.

Posle 2000. godine, napravljena je jedna dobra analiza stanja i onoga što treba uraditi da bi naš obrazovni sistem bio na nivou nečega što će obezbediti ovom društvu da, kada se integriše u Evropsku uniju, bude konkurentno, da ne budemo poslednji u toj ligi. Napravljena je i relativno dobra strategija o tome kako ostvariti sve te promene i 2003. godine je započela jedna velika reforma. Međutim, sticajem političkih okolnosti, ta reforma je prekinuta na prilično grub način. Tu se, u stvari, vidi slabost celog društva koje će svakako morati da se promeni, a to je da su međusobni odnosi između političkih partija još uvek na nivou odnosa dece u obdaništu. Otprilike, kad ja dođem na vlast ja ću da promenim sve što si ti počeo, da ti zamenim sve ljude koje si zaposlio, dovešću svoje ljude i onda ću da ti vičem "u-ta-ta u-ta-ta". To se desilo i u obrazovnom sistemu. Kada je došla vlast koju je formirao DSS, došlo je do toga da se obrazovna reforma tretira kao stvar jedne partije, a ne potreba celog društva. Tako da, u ovom trenutku, imamo jedan zastoj, gde nema neke nove strategije. Postoji dokument koji je izdalo Ministarstvo, ali taj dokument je dosta uopšten i, u stvari, ne govori o pravcu u kom treba da se realno razvije naše obrazovanje.

Postoje lokalne promene u nekim segmentima obrazovnog sistema. Na primer, svakako da je dobra promena to što se u domenu udžbenika došlo do izvesne liberalizacije. To je element koji postoji svuda u svetu, da ne postoji monopol u izdavanju udžbenika, nego se razvija određeno tržište koje jeste kontrolisano, ali postoji neki nivo konkurencije.

Posle izvesnog zastoja, nastavilo se sa stručnim usavršavanjem nastavnika. Međutim, sa tim je problem što oni ne znaju za šta, u stvari, treba da se usavršavaju. Usavršavanje ima smisla ukoliko prethodno definišete koje su potrebe i kakav će naš obrazovni sistem biti u budućnosti, pa na se onda stručno usavršavanje usmerava na one veštine koje su potrebne nastavnicima da bi mogli da budu efikasni u tom nekom budućem obrazovnom sistemu. U ovom trenutku mi ne znamo, u stvari, u kom pravcu ćemo razvijati obrazovanje, ali zato se investiraju određena sredstva u stručno usavršavanje, što nije baš racionalno.

Promene postoje, i same po sebi nisu loše, ali u datom kontekstu one neće proizvesti onaj kvalitet koji bi trebalo da proizvedu. Ovo malo sredstava koje imamo da uložimo u razvoj obrazovanja, ponekad imam utisak da se ulažu samo da bi se potrošilo, da se ne bi vratilo u budžet, ali se ne investira racionalno, tako da proizvede neku promenu, kvalitet koji će nam u budućnosti koristiti.

Strategija reformi je prvi posao koji bi trebalo da uradimo, jer sve drugo zavisi od toga. Ali, ima i nešto što je još starije od strategije, a što još nismo savladali. To je da prelomimo u svojim glavama da obrazovanje nije ideološka stvar.

Čini mi se da se kod nas obrazovanje tretira kao ideološki instrument, da se neka zvanična ideologija presadi u glave dece, tako da oni sutra odrastu u odrasle ljude koji neće postavljati određena pitanja. Evo jedne metafore: zamislite kada bi fudbalski klub Crvena zvezda svoje petliće trenirao samo tako što ih drži u nekoj učionici, priča im o svetloj prošlosti Crvene zvezde, kako je to ogroman klub, najveći svetski klub, kako je Zvezda najpametnija, najbolja... Da li bi Crvena zvezda imala neke koristi od takvog školskog sistema i da li bi ti petlići sutra mogli da budu nove nade koji će dovesti do toga da u budućnosti Crvena zvezda bude, recimo, u Ligi šampiona? Dakle, kod nas se još uvek obrazovanje tretira kao posrednik koji treba decu da na neki nacin oblikuje u skladu sa nekom tradicijom, prošlošću. Uopšte ne razmišljamo o obrazovanju kao jednom od najvažnijih instrumenata koji u budućnosti treba ovom društvu da obezbedi da bude uspešnije od drugih društava i drugih država u Evropskoj uniji.

Međutim, iz perspektive dece koja su u školi, svi ovi problemi u stvari ne postoje. U tom smislu naš školski sistem je još uvek stabilan, deca mogu da se pouzdaju da kad odu u školu da će biti časova, da će tu biti nastavnici, da postoje udžbenici, da će nastavnici nešto da rade 45 minuta, da će doći čas ispitivanja za koji ce oni morati nešto da nauce i da odgovaraju. Međutim, čini mi se da i deca, bez obzira što su još neka od njih veoma mala, doživljavaju da sve to što rade u školi i nema baš nekog prevelikog smisla. Deca, u stvari, doživljavaju školu kao nešto što se mora, što ne služi baš necemu, a da je pravi život je van škole.

Postoji moderan koncept za obrazovanje, a to je obrazovanje za ceo život. Vi kroz školovanje treba da naučite decu ne samo da nauče nešto za vreme školovanja, nego da se tokom celog života vraćaju učenju. Ne zato što je učenje lepo po sebi, nego zato što vi kao odrasla osoba, ako ne učite, nazadujete, gubite se u savremenom društvu. Zato morate stalno nešto da učite, i ukoliko učenje u školi nije zabavno i zanimljivo, onda nema nikakve šanse da se bilo koja odrasla osoba koja izađe iz jednog takvog obrazovnog sistema bilo kad vrati učenju. A to onda znači da ćemo mi opet kao društvo imati veliki problem u budućnosti, zato što će naši odrasli ljudi bežati od knjige kao đavo od krsta, a mi nećemo moći da napredujemo ukoliko naši odrasli ne budu bili sposobni i spremni da uče neke nove veštine.

Sa jedne strane, jako je pozitivno u ovom trenutku što školski sistem funkcioniše svakog dana - ukoliko zanemarimo periode štrajkova - ali u suštini on funkcioniše. Znaci, roditelji mogu biti sigurni da će, kad pošalju dete u školu, ono biti na nekom relativno sigurnom mestu, biće sa nastavnicima, nešto će se raditi, ali sve u svemu, od čitavog tog velikog rada i velikog sistema nema velikih efekata, što vrlo plastično pokazuju rezultati medunarodnih studija kao što su Piza i Tims, u kojima naša zemlja nije prošla baš slavno.

Autor je profesor na katedri za psihologiju Filozofskog fakulteta

obrazovni konsultant