Metju Šip: Poezija na klaviru

Kada je u pitanju savremeni avangardni džez, pijanista Metju Šip važi sa jednog od vodećih muzičara. Rođen je 1960, a diskografski je aktivan od sredine osamdesetih godina prošlog veka. Poznat je po jedinstvenom stilu sviranja klavira čija je glavna odlika improvizacija.

Zanat je pekao dugi niz godina u kvartetu saksofoniste Dejvida Es Vera (David S. Ware), a između ostalih, svirao je sa Vilijamom Parkerom (William Parker), Roskom Mičelom (Roscoe Mitchell), DJ Spukijem (DJ Spooky), a Henri Rollins (Henry Rollins) je producirao nekoliko njegovih ranih ploča.

U Beograd dolazi sa još jedim vetaranom savremenog fri džeza, Sabirom Matinom. Pored sviranja sa mnogobrojnim džezerima, Sabir je učestvovao i u snimanju albuma „Summer Sun“ američkog indi rok benda Yo La Tengo.

B92: Za sam početak jedno kliše pitanje – kada si i zbog čega rešio da sviraš klavir?
Metju Šip: Imao sam 5 godina kada sam počeo da sviram klavir. Razlog je moja fascinacija orguljama u crkvi u koju su me vodili roditelji kada sam bio dete. Način na koji je žena koja ih je svirala baratala dirkama i koristila pedale, činio mi se jako privlačnim. Pitao sam je da nauči i mene, a ona mi je rekla da bih prvo moram naučiti klavir. Tako mi je ta žena iz crkve u stvari bila prva profesorka klavira.

Da li si kasnije nastavio da se školuješ kada je klavir u pitanju?
Iako sam imao nekoliko odličnih privatnih profesora, a nešto kasnije sam i studirao par godina, smatram sebe samoukim. Najveći deo onoga što sviram je moj sopstveni jezik.

U to vreme, kada si počinjao da sviraš klavir, da li si slušao džez ili neku drugu vrstu muzike?
Kao klinac sam uglavnom slušao klasičnu muziku. Kada sam ušao u tinejdžerske godine, video sam na TV-u Ninu Simon (Nina Simone), koja mi je izgledala prilično kul, pa sam i sam poželeo da budem kul i oprobam se u džezu (smeh)

Čitao sam da si u srednjoj školi svirao u rok bendovima?
Da, istina je, bilo je tu par rok bendova u srednjoj školi. Manje više, oduvek su me privlačili raznorazni muzički pravci.

Između mnogih muzičara sa kojima si svirao, dobar deo karijere si proveo u kvartetu saksofoniste Dejvida Es Ver. Reci mi nešto više o tom iskustvu?
Dejvid je bio neverovatno skoncentrisan muzičar. Ceo njegov svet se okretao oko tog kvarteta koji mu je bio jako, jako važan. U neku ruku, sviranje u njegovom kvartetu bilo je slično kao da si član Sun Ra orkestra – Dejvid je očekivao da si 101% fokusiran na muziku, odnosno da ti svirka sa njim čini dobar deo tvog života, tj da to nikako ne shvataš kao neku sporednu tezgu.

Sama činjenica da sam svirao sa čovekom koji je kao klinac učio od Sonija Rolinsa (Sonny Rollins), kao i da je pokupio mnoge trikove od Koltrejna (John Coltrane) i Alberta Ajlera (Ayler), neizmerno mi je značila i činila me je ponosnim. Naravno, ja sam imao sopstveni stil sviranja klavira u njegovom bendu, ali rad sa takvim čovekom, koji je bio veliki deo džez tradicije i koji je u neku ruku bio džez himself, samo me je učinio još boljim muzičarem.

Kada uporedš fri džez iz šezdesetih, onaj koji su svirali Albert Ajler, Ferou Senders (Pharoah Sanders) ili Koltrejn, sa današnjim fri džezom, primećuješ li neke razlike?
Naravno. Šezdesetih se desila eksplozija nove energije i ako uzmemo u obzir da su tadašnje socijalno-političke okolnosti bile sasvim drugačije u odnosu na ove sada, jasno nam je da se ta muzička revolucija više ne može ponoviti. Danas je to drugačije, premda mi je teško da verbalizujem tu razliku.

Iskreno, ja sebe ne smatram fri džez muzičarem. Šta sam ja – nemam pojma. Ne znam ni da li je ono što sviram uopšte džez, iako znam da nešto mora biti. Međutim, šta god da je to, sasvim sigurno ne sviram ono što su šezdesetih svirali Sesil Tejlor (Cecil Taylor), Ornet (Ornette Coleman) ili Koltrejn. Trudim se da moja muzika bude izvan bilo kakvih žanrovskih odrednica.

Da, to me podsetilo na jedan intervju Ferou Sendersa gde on za sebe kaže „Ja nisam džez muzičar. Ja sam muzičar. Tačka“
Da, svi mi želimo da budemo univerzalni, da sviramo nešto što ima veze sa ljudskim duhom, a kako će to neko nazvati potpuno je nevažno. Ja nemam želju da budem džez muzičar već pre svega želim da improvizujem na svom instrumentu. Drugim rečima, želim da stvaram poeziju na klaviru.

Kakav je odnos improvizovane i neimprovizovane muzike u tvojoj svirci?
Zavisi sa kim sviram, ali najveći deo je improvizovan. To naravno ne znači da jurim muziku po vazduhu, pošto svaki improvizator ima specifičan jezik koji koristi u svojoj svirci, pa ni ja nisam izuzetak.

Na primer, kompozicije koje sviram sa Sabirom Matinom, sa kojim dolazim u Beograd, uglavnom su sastavljene od improvizacije, dok se u muzici mog trija dosta toga zna unapred. Koliko dugo sviraš sa Sabirom?
Iskreno, ne sećam se tačno od kada sviramo zajedno (smeh) Recimo da smo počeli da održavamo zajedničke koncerte pre nekih 6-7 godina. On se sigurno bolje seća nego ja. U svakom slučaju, sviranje sa njim mi je jedan od glavnih projekata i uvek to radim sa ogromnim uživanjem.

Zamisli da neko odgleda tvoj koncert, oduševi se tvojom svirkom i kaže ti da nikada nije slušao nijednu tvoju ploču. Koji bi mu album iz tvoje diskografije preporučio kao prvi, tj sa kojim je najbolje početi istraživati tvoj opus po tvom mišljenju?
Uh, to je teško pitanje. Možda bi to bio „Art of the Improviser“. To je izdanje na kome me možete čuti u tradicionalnom izdanju sa mojim triom, ali i solo na klaviru. Tu se nalaze dve strane mog muzičkom izraza, na prvi pogled možda različite, ali su u stvari obe obe usko povezane.

S obzirom na instrument koji sviraš, zanima me šta misliš o Bilu Evansu, jednom od najvećih pijanista u istoriji džeza?
Obožavam ga. Bil je uvek imao svoj stil – nije pokušavao da bude ni Bad Pauel (Bud Powell), ni Red Garland ili neko treći. Bio je potpuno jedinstven. Mnogo volim njegov trio sa Skotom La Ferom (Scott LaFaro) i Polom Moušnom (Paul Motian), taj njihov koncept je odisao raznovrsnim lepotama .

Devedesetih godina, Henri Rolins je producirao nekoliko tvojih albuma. Kako se to desilo, odnosno kako si došao u konakt sa njim i kakvo je to iskustvo bilo za tebe?
To iskustvo je bilo sjajno, Henri je veliki zaljubljenik u džez. Nakon što sam pročitao jedan njegov intervju gde je pominjao kako voli Sonija Rolinsa, naleteo sam ovde u Njujorku na novinara (ujedno i mog prijatelja) koji ga je intervjuisao. Rekao sam mu „Nisam znao da Henri Rolins voli džez“, na šta mi je on odgovorio „O da, Henri je skroz u džezu. Kao i ti, on obožava Čarlsa Gejla (Charles Gayle) i mislim da biste se vas dvojica muzički odlično razumeli“. Tada mi je dao Henrijevu adresu, nakon čega smo stupili u kontakt i ostvarili odličnu saradnju na par albuma.

Koji su ti planovi za budućnost?
U septembru ću za etiketu Thirsty Ear objaviti solo album „Piano Sutras“, a u međuvremenu sviram sa svojim triom, odnosno duom sa Sabirom.

Za sam kraj, preporuči nam neku knjigu, film i album
Film „Razjareni bik“. Ja sam inače veliki ljubitelj boksa i mislim da je taj film na savršen način oslikao sav sjaj i bedu života jednog boksera. Nedavno sam pročitao knjigu „Space is the Place“ koja govori i legendarnom Sun Ra. Bez dileme, to je jedna od najlepših muzičkih biografija koje sam pročitao. Što se albuma tiče..Uh, toliko ih je mnogo. Prvo mi pada na pamet recimo „The Genius of Bud Powell“.

A neki album za koji misliš da bi se ljubitelji tvoje muzike iznenadili kada bi čuli da ga voliš?
(kao iz topa) „Low“ od Dejvida Bouvija. http://www.youtube.com/watch?v=37YbsidmFwk