"Hrvatskosrpski" na Sajmu knjiga

Ivana Pleić iz izdavačke kuće „Meandar Media“ iz Zagreba kaže da njena izdavačka kuća sarađuje sa srpskim izdavačima iako ne objavljuje srpske autore. Oni u Hrvatskoj omogućavaju prodaju knjiga koje objavljuju Stubovi kulture.

„Mislim da se u poslednje vreme puno radi na takvoj saradnji. Da knjige koju su objavljene ovde ili u Hrvatskoj budu dostupne čitaocima u drugoj zemlji. Mislim da treba raditi upravo na tome da se knjige ne objavljuju nego da se prodaju i na jednom i na drugom tržištu. To je praktično jedan jezik, i ne vidim razloga za prevođenjem.“

Ivana Pleić kaže da se neke izdavačke kuće zbog carine ili nekih drugih problema, ipak odlučuju na dvostruko objavljivanje, iako ona smatra da je mnogo bolje da se knjige uvoze, prodaju ili razmenjuju.

„Znajući literarnu scenu mislim da je uočljiv trend objavljivanja srpskih pisaca u Hrvatskoj Oni su prisutni ne samo kod izdavača, poput ’VBZ’, koji ima biblioteku posvećenu savremenoj srpskoj proznoj sceni, nego su prisutni i u časopisima – kao kritičari ili autori blogova. Mislim da se danas situacija promenila i da se manje objavljuju hrvatski pisci u Srbiji nego obrnuto. Naravno da to nije veliki problem, ali ja znam da knjige raznim kanalima dolaze u Hrvatsku i zaista su prisutne u Hrvatskoj. Vidim da posetioci Sajma traže savremenu hrvatsku produkciju, a primećujem i da su upućeni u aktuelnu produkciju i da žele da kupe te knjige. Verovatno postoji veći problem sa naše strane kako te knjige distribuirati ovde ili ih objaviti u Srbiji nego što je obrnuta situacija. Dakle, više je srpskih pisaca prisutno u Hrvatskoj nego obrnuto.“

Boško Zatezalo iz „VBZ“ kaže da u Srbiji vlada ogromno interesovanje za delima hrvatskih autora, poput Vedrane Rudan, Aleksandra Stankovića i Borisa Dežulovića. Zatezalo naglašava da se radi o ozbiljnim tiražima i ozbiljnoj prodaji kao i činjenici da te knjige spadaju u red najprodavanijih dela koje je objavila njegova izdavačka kuća.

Zatezalo objašnjava da izdavačka kuća „VBZ“ predstavlja staru ideju o povezivanju tržišta. Kaže da je normalno da tržišta koja su pre devedesetih funkcionisala dobro i kvalitetno, i dalje funkcionišu na isti način. Reč je o interesu i biznisu, bez politike. Treba omogućiti čitaocima koji mogu da čitaju ili kupuju knjige na istim ili sličnim jezicima, da to i rade.

„Taj prostor se sve više otvara tim više što su srpski pisci spremni da objavljuju kod hrvatskih izdavača, tako da je u poslednje vreme objavljeno dosta naslova, i publika u Hrvatskoj ima priliku da se upozna sa srpskim piscima, mada su oni i nekada ranije bili velike zvezde u Hrvatskoj. Trenutno u zajedničkoj saradnji ’VBZ’ u Zagrebu, Beogradu i Sarajevu pripremamo knjigu Bore Ćosića. Pre toga smo objavili Crnkovića, dobitnika naše najveće nagrade u kulturi Hrvatske. Saradnja postoji.“

Novinar Aleksandar Stanković u Beogradu predstavlja svoju knjigu pesama „Igor Mandić na mjesecu“. Gostujući u „Ćaskaonici“ Aleksandre Glovacki, on je naglasio da piše iz ekonomskih razloga, zato što su urednicima na Hrvatskoj televiziji smanjene plate, te je on zbog velikih kredita bio prisiljen da se vrati pisanju poezije. Poznati hrvatski novinar je zbog imena veoma često prisiljen da u javnosti odgovara na pitanje o svom poreklu. Osvrćući se na tu „radoznalost“ Aleksandra Glovacki upitala je Stankovića da li je u Zagrebu biti gore Jugosloven nego Srbin.

„Ne znam šta je najgore. Najgore je biti budala, a sa takvima se svakodnevno srećem. Napisao sam i pesmu o tome. Ja se osećam anacionalno i koliko god se to nekome sviđalo ili ne, postoje i takvi ljudi. Malo mi se gade i Srbi i Hrvati, pogotovo u situaciji kad maltretiraju pričom: ’šta si, ko si, odakle si…’“

Stanković je povodom gostovanja hrvatskih pisaca na sajmu u Beogradu rekao da jako voli Vedranu Rudan, Miljenka Jergovića, Antu Tomića, Borisa Dežulovića i Mirka Kovača.

Glumica Mira Furlan je na Sajmu knjiga potpisivala svoju knjigu eseja „Totalna rasprodaja“. Priznala je da joj je jako teško da piše. Eseje iz objavljene knjige napisala je zbog činjenice da je uvek imala dedlajn.

„U mom slučaju više se radi o novinarstvu. To mi je više odgovaralo jer je negde skidalo odgovornost sa mene. Što više vremena i slobode imate to vam je teže da pišete. Zadati rok i zadata forma olakšava pisanje mada, nije isključeno da ću pisati i u drugim formama. Čovek ima neku vrstu dužnosti da ispriča svoju ličnu priču, da je ne bi ispričao neko drugi. Meni se upravo to dogodilo i to mi se nije svidelo.“

Na pitanje novinara o tome kolko je njena knjiga autobiografska, poznata glumica je rekla:

„Radi se o malim crticama o spoljašnjim stvarima. Najslobodnija i najsigurnija sam bila u tekstovima koji ne govore o meni. Jako sam zahvalna mom ličnom i apsolutnom heroju Viktoru Ivančiću koji mi je ponudio da pišem ove eseje za časopis ’Feral Tribjun’. On je moj junak, ne samo zbog onoga što je pisao tokom rata, nego zbog kičme koju ima. Bila sam jako počašćena kad su mi ponudili da budem neka vrsta dopisnika iz Amerike. Odlučila sam da probam, tako da tu ima svega i svačega. To su neki javni diskursi koji su mi se učinili zanimljivim, sa kojima sam mogla da se povežem i nešto kažem. Stalno sam se trudila da te stvari povežem sa sobom i svojim životom. Nikad se nije radilo samo o izveštavanju. Kad sam se vratila tim tekstovima, uređujući ovu knjigu, zaprepastila sam se nad nekim svojim razmišljanjima i činjenici da sam se usudila da ih napišem. Možda sada ne bih to napisala, tako da se javilo i pitanje vraćanja unazad i prerađivanja tih tekstova, ali ipak sam odlučila da to ostavim kao neku vrstu dokumenta.“