Ferid Karajica: Sarajevo u Beogradu

Predstava „Ovo je Jonesko, budalo“ inspirisana je manje poznatim dramskim delima Ežena Joneskoa ( „Pozdravi“, „ Masakrarije“, „Čovek sa koferima“, „Putovanje u svet mrtvih“ i „Vikont“). Iako preferira jezik fizičkog teatra, predstava je odraz duhovne i moralne svesti mladih ljudi i direktno govori o problemima celokupnog društva. Aktuelna, neuogodna, mučna, iskrena, uverljiva, snažna i vrlo glasna...

Režiju, scenski pokret i kostimografiju predstave potpisuje Ferid Karajica, iskusni reditelj, glumac i autor scenskog pokreta, profesor beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti.

U intervju za B 92 on kaže: „U kontaktu sa šest mladih glumaca SARTR-a zanimalo me je da pravim predstavu koja je generacijski u vezi sa problemima koji se njih tiču, i u vezi sa njihovom željom da pozorišno razgovaraju sa svojom stvarnošću. Odabrao sam tekst „Pozdravi“ Ežena Joneskoa, i problem komunikacije koji ovaj tekst nudi. Koliko se danas zaista ljudi pozdravljaju i na koji način i šta to znači, koji su pozdravi promašeni, koji su istiniti, važni, željeni, koji su konvencija“...

Kakva je danas komunikacija među mladima i kakva je bila među samim glumcima?

Sve se danas skratilo u komunikaciji, sada imamo sms poruke, jezik kompjutera,smajlije, preko koji mnogi razgovaraju...Komunikacija sa mladim glumcima i glumicama je bila vrlo iskrena. Ispitujući šta je domen naše stvarnosti,svakodnevnice, došli smo do raznih uzroka koji proizvode određenu vrstu odnosa, i oni su počeli da prizivaju neke manje poznate tekstove Joneskoa.

Kakvi su tekstovi u pitanju?

Radi se o kompilaciji tekstova koji su strukturisani u novu scenarstičku formu s namerom kao što piše Dubravka Zrnčić- Kulenović dramaturg predstave da ,,teatar prekine svoju ćutnju i iskoristi gotovo zaboravljeni krik pisca kao upozorenje i nama i gledaocima da razmislimo, da nam ne bude svejedno, da se pokrenemo, glasno reagiramo i učinimo sve u smeru očuvanja dostojanstva ljudskog življenja“.

Naglasili ste, da se sve zajedno uklopilo u joneskovsku stvarnost. Koja je to stvarnost u pitanju?

U pitanju je jedno malo drugačije i životnije tumačenje apsurda, koji je trenutno bitan momenat našeg življenja. Improvizujući, došli smo do nekih rešenja koja su neverbalna, plesna, do jezika koja je bliža formatu video klipa... Tako da je predstava čudan spoj verbalnog i neverbalnog. Važnija mi je bila mlada glumačka ekipa i njihov doživljaj stvarnosti nego Jonesko. Problemi su bili povod za predstavu,a ne sam Jonesko.

Za koga je pravljena predstava?

Ova je predstava pravljena za pretežno mladu publiku, koja možda ne zna da artikuliše najbolje probleme sa kojima živi. U predstavi , zahvaljujući glumcima, mladi su opomenuti na probleme koji su tu, i sa kojima se možda treba razračunati. Mi ne nudimo recepte na koji način to treba uraditi, samo smo pokušali da postavimo pitanja.

Vaša koleginica Dubravka Zrnčić- Kulenović napominje da SARTR naslovom predstave želi da afirmiše i kulturni identitet Sarajeva kao svog grada, koji je sve manje prepoznatiljiv po svojoj urbanoj kulturi, lucidnoj duhovitosti, kritičkoj opservaciji i umetnosti grafita?

Taj urbani, duhoviti i prkosni duh Sarajeva jeste činjenica koju svi poznajemo, i jedan je od aduta tog grada, kao što je i beogradski adut otvorenost, šarm, humor. Sarajevski duh ne bih preterano mistifikovao niti glorifikovao,ali je pitanje koliko je on sada zapreten, nedovoljno oslobođen, ili se sklonio u stranu, nešto ga sprečava da se pokaže u značajnijem obliku...Sigurno postoji i dalje, ali možda u ovom trenutku nije tako prkosan i superioran kao što je nekad bio, pa ga treba malo bocnuti, da se pojavi. Ne bih da izigravam eksperta za tu temu, mrzim da budem površan, a ne bih ni da raspredam previše o mom nostalgičnom osećaju....

Vi ste živeli u Sarajevu, sada ste stanovnik Beograda. Gde se bolje osećate?

Pola života proveo sam u Sarajevu, pola u Beogradu. Podjednako dobro se osećam u oba grada, vrlo su slični. Ja sam sada samo vrlo dobronameran posmatrač i slušač. Nisam pozvan da prosuđujem niti da nudim bilo kakve recepte i odgovore, nemam ih. Ti mladi ljudi iz Sarajeva i ja smo se usudili da ovom predstavom postavimo nekoliko pitanja i na tome se moj angažman oko stvarnosti Sarajeva na najpošteniji način završio. Predstava je rađena pošteno, a njen rezultat je zaista ono što glumci, Dubravka i ja na tu temu možemo najbolje da kažemo. Bolje od toga trenutno ne znamo.

Kakvim se problemima danas nose mladi ljudi. Da li su oni slični ili različiti u Sarajevu i Beogradu?

Problemi mladih u Beogradu i Sarajevu su slični. Deo tih problema u Sarajevu izgledan značajnije, jer se u Beogradu brzinom življenja dostigne određeni stepen mimikrije, pa problemi nisu tako vidljivi. Ali, ti problemi nisu samo u vezi sa ovim regionom, već su globalni, oni su između ostalog i tekovina ove tehnološke revolucije, koja ne znam gde će nas odvesti.

Po vašem mišljenju, koliko je značajna manifestacija „Dani Sarajeva“?

Radujem se ovogodišnjim „Danima Sarajeva“. Vrlo sam sretan i zahvalan što festival postoji, i kao Beograđanin i kao Sarajlija, zbog prostora razmene dva grada. Dosta ljudi u oba grada su u stalnoj vezi, koja ovom manifestacijom dobija određenu pojavnost. Najvažnije od svega je zapravo što će mladi ljudi, koji su geografski vrlo blizu, moći da se nađu, upoznaju, zaljubljuju, putuju. Nadam se da će taj mladi svet znati u budućnosti da razgovara bolje od prethodnih generacija.