Zoran bi Srbiju odveo dalje

Ni osam godina posle Zoranove smrti ne prođe dan, a da me neko ne zaustavi na ulici, pijaci, u prodavnici i kaže mi da je on za njega i dalje živ. Ljudi pamte njegove reči i dela. Neki mi, čak, priznaju da i dalje drže Zoranove slike u spavaćim sobama. A važno je da ostane sačuvan u sećanju nacije.

Ovako, ekskluzivno za ”Novosti”, dan uoči 12. marta i godišnjice ubistva premijera Zorana Đinđića, govori njegova supruga Ružica, član DS i predsednica Upravnog odbora fonda koji nosi ime njenog muža. Poslednjih nekoliko godina posvetila je upravo tome da Zoranovo nasleđe ostane sačuvano. Naredne nedelje biće pušten u rad i Đinđićev virtuelni muzej, što je poslednja u nizu mnogobrojnih akcija Fonda, koja ima za cilj da predstavi akademski i politički život prvog demokratskog premijera.

“Večernje novosti”: Šta bi Zoran rekao o današnjoj Srbiji, o političkoj i ekonomskoj situaciji, brzini reformi?

Ružica Đinđić: Znajući kako je Zoran uvek postavljao visoke kriterijume, kako sebi tako i drugima, i odgovor na ovo pitanje glasi Ružica Đinđić: ne bi bio zadovoljan. Bio bi ubeđen da može bolje, drugačije i da uspeh isključivo zavisi od nas samih. Uzeo bi u obzir sve probleme i okolnosti, i svetsku ekonomsku krizu, ali bi od svih tražio da i ličnim angažovanjem daju maksimum kako bi se u Srbiji živelo bolje.

“Večernje novosti”: Danas se često čuju komentari da je u zemlji gore nego pre 5. oktobra...

Ružica Đinđić: Naravno, žestoko bi se borio i protiv onih, a takvih je i danas dosta, koji tvrde da je gore nego pre 5. oktobra. To, jednostavno, nije istina! Zaboravljamo redove, nestašice hleba i mleka, hiperinflaciju, ratove... Kad god bi se zapodenula priča kad nam je bilo bolje, Zoran bi imao isti odgovor: ”U istoriji nam nikad nije bilo bolje! Svašta smo preživeli, ali smo i napredovali.”

“Večernje novosti”: Ove godine obeležava se i deset godina kako je on postao prvi demokratski premijer. Jesmo li demokratskije društvo? Ružica Đinđić: Kao što sam rekla, učinjeno je zaista mnogo, ali je još puno posla pred nama. Kada je preuzimao ulogu premijera, Zoran je intimno mislio da Srbija, ipak, ima osnove uređenog društva, da je u mnogo boljem stanju nego što je zapravo bila. Realnost ga je brzo uverila da je situacija daleko gora od onoga što je očekivao. Ali, to ga nije demoralisalo. Naprotiv, ušao je u to svim srcem, sa željom da transformiše, menja Srbiju iz korena. I upravo insistiranje na tom reformskom pravcu ga je i koštalo života. Jer, postojao je i onaj drugi deo Srbije koji nije želeo takve promene.

“Večernje novosti”: Koliki je danas uticaj te, kako kažete, druge Srbije?

Ružica Đinđić: Nažalost, mnogi događaji nas iznova uveravaju da je taj uticaj i dalje jak. Bez obzira na to koliko bismo želeli da vidimo samo ono što je čistije, umivenije, bolje, i da verujemo da je to u našoj zemlji preovlađujuće, ne smemo žmuriti pred nasiljem na ulicama i stadionima, ubistvima stranih državljana... To niko od nas ne sme da prihvati i opravda, to šalje ružnu sliku o Srbiji, i to je nešto što mora da se menja.

“Večernje novosti”: Šta je od Đinđićevih snova o boljoj Srbiji do sada dosanjano, a šta iznevereno?

Ružica Đinđić: Njegov najveći san je bila evropska Srbija. Ukoliko krajem godine dobijemo kandidaturu za članstvo u EU, to će biti ostvarenje njegovog sna.

“Večernje novosti”: Mnogi veruju da bismo, da se nije desio 12. mart, danas bili bliži EU, imali bolji životni standard... Ružica Đinđić: U to sam apsolutno sigurna. Srbija bi, da nije zaustavljena Zoranovim ubistvom, bila u EU i pre Rumunije i Bugarske, to je sigurno.

“Večernje novosti”: Može li, po vašem mišljenju, rekonstruisana Vlada i DS, kao njen stožer, da ubrzaju taj put?

Ružica Đinđić: Uverena sam da bi Zoran pozdravio rekonstrukciju Vlade, jer tu vidim pomeranje, pokušaj da se nešto poboljša. On je bio čovek koji je uvek bio spreman da se bori, za njega nikad nije postojala tako velika prepreka koja bi ga naterala da odustane od traženja rešenja. Još dok bi mu predstavljali plan A, on bi u glavi smišljao alternativno rešenje, plan B.

“Večernje novosti”: Mislite li da ova vlast treba da pristaje na kompromise svake vrste, pa, ako treba, i na zajedničku vladu sa naprednjacima?

Ružica Đinđić: Zoran je bio političar, a kao takvom nisu mu bile strane nikakve kombinatorike kako bi se očuvala demokratska država i njene institucije. Da li je pre tri godine bilo ko od nas mogao da zamisli vladu sa socijalistima? Nije, ali nas je politička realnost uverila da je to neminovnost. Socijalisti su bili moji ideološki protivnici, najgore godine mog života bile su od 1996. do 1999, kada sam svakog dana razmišljala da će Zorana ubiti režim Slobodana Miloševića. Ovo je sada reformisan SPS, daleko od nekadašnje Miloševićeve ideologije, i to je dobro, ne samo za tu stranku, već i za ovo društvo koje želi da potvrdi demokratske vrednosti. Isto tako je i sa naprednjacima, koji su se odvojili od radikala, postali moderniji, evropskiji... I to je dobro, da sada na unutrašnjem planu imamo konsenzus da nam je cilj EU. E, sad, i dalje se razlikujemo po tome kako do tamo stići, ali svi želimo u Evropu.

“Večernje novosti”: Pred kraj života, Đinđić je otvoreno rekao da nikada neće priznati nezavisno Kosovo i predložio podelu. Srbija je upravo započela pregovore sa Prištinom, koje mnogi nazivaju istorijskim... Ružica Đinđić: Zoran je bio vizionar u mnogim stvarima, pa i oko Kosova. On je prema KiM zauzeo vrlo pragmatičan stav, i sada, posle osam godina, opet dolazimo na njegov predlog.

“Večernje novosti”: Koliko ste zadovoljni odnosom države prema čuvanju Đinđićevog nasleđa i sećanja na njega?

Ružica Đinđić: Moram priznati da sam očekivala više. Fond koji vodim je nevladina organizacija, a bilo bi mnogo lepše kada bi Vlada, kroz svoje institucije, vodila računa o kontinuitetu naše zajedničke demokratske istorije. A, Zoran je deo demokratske istorije ovog društva. Recimo, tek na moju inicijativu je Arhiv Srbije preuzeo obimnu pisanu Zoranovu građu i ona se sada tamo čuva. I, opet na inicijativu Fonda, uskoro će preko virtuelnog muzeja biti dostupna svima. Zato ja i izbegavam da govorim povodom godišnjice njegove smrti, jer ne želim da se sve svede na to da se rodbina uoči tog dana seća njega u javnosti.

“Večernje novosti”: Jeste li očekivali više i od DS?

Ružica Đinđić: Stranka pomaže u okvirima u kojima može, svake godine organizuje besede u Zoranovu čast, pridružuje se akcijama Fonda. Ali, to i ne treba da bude samo stvar stranke, već pre svega države i Vlade, jer nije ubijen Zoran Đinđić, otac Luke i Jovane i moj suprug, već premijer ove države. “Večernje novosti”: Pratite li proces ponavljanja suđenja Milošu Simoviću, osuđenom za Đinđićevo ubistvo, i najave da bi to moglo da se dogodi i u slučaju Sretka Kalinića? Očekujete li da bi oni mogli dati nove dokaze koji bi rasvetlili smrt vašeg supruga?

Ružica Đinđić: Volela bih da dođe do onoga što bi trebalo da rasvetli, i na čemu je zaustavljeno to suđenje – političku pozadinu ubistva. Jer, nije ubijen Zoran Đinđić, već premijer, a očigledno da je postojala umešanost tadašnje države u ovaj zločin. Ali, to su odgovori do kojih ćemo, tu sam nesumnjivo uverena, jednog dana doći. S pažnjom pratim aktivnosti specijalnog tužioca koji prikuplja podatke i dokaze o događajima koji su prethodili atentatu na Zorana, a koji nisu bili predmet pravosnažno okončanog krivičnog postupka.

“Večernje novosti”: Šta bi, po vašem mišljenju, bila glavna Zoranova poruka onima koji danas vode DS, državu, ali i građanima?

Ružica Đinđić: Ako bi i kritikovao ljude iz stranke, činio bi to u četiri oka, nikad u javnosti, dobronamerno, kao kad su u pitanju deca – voliš ih, ali želiš da budu savršena. Tako i kad kritikuješ svoju stranku, ne radiš to da bi ona nešto izgubila, već da bi učinak bio bolji, vidljiviji, jer DS, zapravo, i treba da bude motor demokratskog društva koje se danas stvara u Srbiji. Mislim da je Zoran, u svemu što je učinio, iza sebe ostavio toliko poruka, neku vrstu političkog testamenta i agende, preporuke svim budućim premijerima. A njegova najlepša poruka po mom mišljenju je rečenica - ”Vi i ja srešćemo se tamo negde u budućnosti”. Ona govori koliko je Zoran bio potpuno svestan rizika koji preuzima, okruženja, a kako, naoružan velikom ličnom i političkom hrabrošću, nije uzmakao tim opasnostima.