One su u Srbiji najnezaštićenije, ali su na jednom mestu najvoljenije

Ona primećuje da je u Srbiji "uobičajena praksa" da se tek rođene mace ostavljaju na ulici, posebno u proleće i dodaje da je boli takva neodgovornost vlasnika koji ne vode računa i ne razmišljaju o posledicama kada se jedan život ostavi na ulici.

Azil je napravila 2000. godine i u njega uložila mnogo truda, ljubavi i finansija. Objašnjava da je sve počelo spontano - jednog dana je spasla dva mačeta, pa još dva, pa još dva...tako da je njena kuća odjednom postala dom za šest mačaka.

Shvatila je, dodaje, da macama treba više prostora, pa je krenula u potragu za odgovarajućim placom, gde im je i napravila skrovište. Za 19 godina suočila se, kaže, sa mnogo prepreka, ali je uložila mnogo truda da azil opstane, pa u njemu sada skladno živi više od 75 mačaka. Na stotine maca je prošlo kroz njen azil, a Ljubica ne može da izdvoji nijednu kao posebnu ili omiljenu.

Pojašnjava da postoje tri vrste mačaka - jedna, koja će odmah doći do nas u krilo, druga, koja prvo mora da stekne poverenje i treća, koje nikada neće prići ili će nas držati na distanci.

Prema njenim rečima, mačke imaju divan karakter, pored njih svako ima stalno društvo, a to, kaže, ne može da zna onaj ko ih ne poznaje, jer se oni posebnim "mačjim glasom" i očima dogovaraju.

Na placu je izgradila objekte, uredila dvorište, napravila macama ugodan dom, a potrebno je da se srede nadstrešnice, ograda oko objekta u kome su smeštene mačke pod terapijom, kako bi mogle, i kada su na lečenju, da izađu na sunce. Jedna od najvećih želja joj je da napravi izolaciju, pošto je objekat poprilično hladan, ali za to joj je potrebno i više sredstava, pa bi joj svaka pomoć dobro došla. Londeka je navela da je pomoć u opremanju i uređenju azila dobila pre nekoliko godina, i to od nekoliko Engleskinja, ali da su svakodnevne potrebe životinja velike.

Za one koji možda razmišljaju da naprave azil ima savet da se dobro pripreme i budu sigurni u svoju odluku, jer, kako kaže, čuvanje i briga o macama iziskuje fizičku, emocionalnu i finansijsku potporu.

Nije to samo obaveza da se mačke nahrane i napoje već treba biti svestan da su to živa bića kojima je potrebna pažnja, priča Londeka. Veruje da postoje entuzijasti, ali da za azil nije dovoljno samo to, već ogromna posvećenost i ljubav. Ukazuje da je potrebno da se izdvoji samo jedan sat kako bi se mačka odvela na na sterilizaciju, umesto da se „stvaraju životi sa kojima ne znaju šta će posle".

Ova entuzijastična dama godinama je radila kao rukovodilac umetničkog programa u jednoj firmi, i kaže da su joj mnogi zavideli na poslu. "Sada sam u penziji, ali verujem da mi mnogi zavide i sada. A, ja apelujem na sve, macama pomozite kad god možete, jer takvu ljubav nikad nećete dobiti", zaključuje Londeka.