Bojanić: Srbija pre Sikstinske kapele, budimo ponosni što smo Srbi

Na Badnji dan, 6. januara 1322. godine, krunisan je Stefan Uroš III Dečanski. Srbija tog dana nije bila u povoju.

Ona je već imala svoje korene, svoje svetinje i što je najvažnije svoj pravni i duhovni poredak. Dok su mnoge zemlje tek naslućivale šta znači državnost, Srbija je već znala šta znači trajanje, piše sajt Srpskaistorija.

U temeljima te države stajao je Nomokanon, odnosno Zakonopravilo Svetog Save, sastavljeno početkom XIII veka. To nije bio puki zbornik propisa, već sistem vrednosti spoj vizantijskog i rimskog prava sa pravoslavnom etikom. Njime su uređeni odnosi između države i Crkve, vlasti i naroda, pravde i odgovornosti.

Srbija je već više od jednog veka živela u okvirima uređene pravne države.

U takvoj Srbiji nisu zidane građevine radi prolazne slave, već radi večnosti.

Visoki Dečani, podignuti kao molitva u kamenu, nisu samo manastir… oni su dokaz da je kultura shvatana kao temelj države, a ne kao njen ukras. Da bez duhovnosti nema zakona, a bez zakona nema slobode.

Dok u Evropi još nije bilo Sikstinske kapele, Versaja, Luvra, Big Bena niti Kremlja u današnjem obliku, u Srbiji su već stajale Studenica, Žiča, Dečani i Gračanica… autentični izraz jedne pravoslavne, slovenske i državotvorne civilizacije.

Srbija nije imitirala svet, ona je stvarala sopstveni.

Ta država nije bila siromašna i zatvorena.

Kovala je sopstveni novac, imala organizovanu vojsku, razvijenu diplomatiju i stabilan državni aparat.

Njeno ekonomsko srce kucalo je na Kosovu i Metohiji, u rudarskim i trgovačkim oblastima koje su povezivale Balkan sa Evropom.

Tu se uzdizalo Novo Brdo, rudarski i trgovački grad koji je u jednom periodu kasnog srednjeg veka bio po broju stanovnika i ekonomskoj snazi uporediv, a po pojedinim procenama i veći od tadašnjeg Londona.

Grad sa desetinama hiljada ljudi, kovnicom novca, sopstvenim zakonima i živom trgovinom, u koji su dolazili Dubrovčani, Venecijanci i trgovci iz čitave Evrope.

Srpski dinar, kovan od novobrdskog srebra, bio je priznata i pouzdana valuta van granica srpske države.

Vrhunac srpske pravne misli došao je u vreme cara Dušana, kroz Dušanov zakonik (1349/1354).

On nije poništio Nomokanon Svetog Save, već ga je nadogradio, uređujući državu u trenutku njene najveće moći.

Zajedno sa brojnim poveljama, hrisovuljama i tipicima, Dušanov zakonik svedoči o kontinuitetu prava i zrelosti srpske države.

U isto vreme, Rusija je bila razdrobljena na kneževine, Nemačka i Italija nisu postojale kao jedinstvene države, a Amerika je bila nepoznat svet. A Srbija, mala po broju, ali velika po smislu… živela je svoj srednjovekovni vrhunac, duhovno, pravno i kulturno.

Nije slučajno što je krunisanje Stefana Dečanskog vezano za Badnji dan. To je dan tišine i sabiranja, ali i dan rađanja nade. Baš kao što je tadašnja Srbija verovala da trajanje ima smisla, tako i danas, kada se Srbima sugeriše sa strane i od autošovinista da se svoje prošlosti stide, istorija stoji kao svedok.

Srbi nemaju razlog za stid. Narod koji je imao državu, zakon, gradove, novac i kulturu u vremenu kada su drugi tek učili šta je državnost, ima razlog za ponos. Ne za nadmenost…  već za samopoštovanje.

Jer narod koji se stidi svojih korena, lako ostane bez grana. A narod koji zna ko je bio…  zna i ko može biti.

Narod koji je imao Novo Brdo veće od mnogih evropskih prestonica, Nomokanon i Dušanov zakonik, nema čega da se stidi… ima razlog da se ponosi što pripada svom narodu.

Srbi su veličanstven narod ne zato što to sami o sebi govore, već zato što to istorija neprestano potvrđuje. Upravo zato su kroz vekove bili izloženi napadima koji nisu uvek dolazili mačem i vojskom, već mnogo češće… brisanjem pamćenja.

Narod kome se ne može osporiti trajanje, pokušava se slomiti tako što mu se osporava prošlost.

Zato je ćirilica zabranjivana, potiskivana i proglašavana nepoželjnom. Zato je istorija revidirana, događaji preimenovani, a žrtve umanjivane ili prećutkivane.

Ne zato što nisu postojale, već zato što su svedočile o stradanju jednog naroda koji je odbijao da se odrekne sebe.

Zato su nam knjige kradene, arhive odnošene, biblioteke paljene. Jer tamo gde nestane pisana reč, lakše je nametnuti tuđu istinu. Gde nema izvora, istina postaje stvar tumačenja. A gde se istorija iščupa iz korena, narod se lakše predstavi kao prolazan, nebitan ili „nov“. Tako smo mi i postali došljaci ,,varvari“ koji su uziurpirali tuđe teritorije… a ustvari smo autohton narod.

Srpska istorija  nije nastala juče, niti se može izbrisati vatrom i mačem. Ona je upisana u kamen manastira, u zakone koji su nadživeli vekove, u jezik i pismo koje je preživelo zabrane, i u pamćenje naroda koje je, uprkos svemu, ostalo živo.

Zato napadi na srpsku istoriju nisu dokaz naše slabosti, već priznanje naše snage. Jer niko ne pokušava da izbriše ono što je beznačajno.

Briše se samo ono što smeta, a smeta istina o narodu koji je trajao, stvarao i pamtio.