Bojanić: Srbija pre Sikstinske kapele, budimo ponosni što smo Srbi

Na Badnji dan, 6. januara 1322. godine, krunisan je Stefan Uro&scaron; III Dečanski. Srbija tog dana nije bila u povoju.Ona je već imala svoje korene, svoje svetinje i &scaron;to je najvažnije svoj pravni i duhovni poredak. Dok su mnoge zemlje tek naslućivale &scaron;ta znači državnost, Srbija je već znala &scaron;ta znači trajanje, pi&scaron;e sajt Srpskaistorija.U temeljima te države stajao je Nomokanon, odnosno Zakonopravilo Svetog Save, sastavljeno početkom XIII veka. To nije bio puki zbornik propisa, već sistem vrednosti spoj vizantijskog i rimskog prava sa pravoslavnom etikom. Njime su uređeni odnosi između države i Crkve, vlasti i naroda, pravde i odgovornosti.Srbija je već vi&scaron;e od jednog veka živela u okvirima uređene pravne države.U takvoj Srbiji nisu zidane građevine radi prolazne slave, već radi večnosti.Visoki Dečani, podignuti kao molitva u kamenu, nisu samo manastir&hellip; oni su dokaz da je kultura shvatana kao temelj države, a ne kao njen ukras. Da bez duhovnosti nema zakona, a bez zakona nema slobode.Dok u Evropi jo&scaron; nije bilo Sikstinske kapele, Versaja, Luvra, Big Bena niti Kremlja u dana&scaron;njem obliku, u Srbiji su već stajale Studenica, Žiča, Dečani i Gračanica&hellip; autentični izraz jedne pravoslavne, slovenske i državotvorne civilizacije.Srbija nije imitirala svet, ona je stvarala sopstveni.Ta država nije bila siroma&scaron;na i zatvorena.Kovala je sopstveni novac, imala organizovanu vojsku, razvijenu diplomatiju i stabilan državni aparat.Njeno ekonomsko srce kucalo je na Kosovu i Metohiji, u rudarskim i trgovačkim oblastima koje su povezivale Balkan sa Evropom.Tu se uzdizalo Novo Brdo, rudarski i trgovački grad koji je u jednom periodu kasnog srednjeg veka bio po broju stanovnika i ekonomskoj snazi uporediv, a po pojedinim procenama i veći od tada&scaron;njeg Londona.Grad sa desetinama hiljada ljudi, kovnicom novca, sopstvenim zakonima i živom trgovinom, u koji su dolazili Dubrovčani, Venecijanci i trgovci iz čitave Evrope.Srpski dinar, kovan od novobrdskog srebra, bio je priznata i pouzdana valuta van granica srpske države.Vrhunac srpske pravne misli do&scaron;ao je u vreme cara Du&scaron;ana, kroz Du&scaron;anov zakonik (1349/1354).On nije poni&scaron;tio Nomokanon Svetog Save, već ga je nadogradio, uređujući državu u trenutku njene najveće moći.Zajedno sa brojnim poveljama, hrisovuljama i tipicima, Du&scaron;anov zakonik svedoči o kontinuitetu prava i zrelosti srpske države.U isto vreme, Rusija je bila razdrobljena na kneževine, Nemačka i Italija nisu postojale kao jedinstvene države, a Amerika je bila nepoznat svet. A Srbija, mala po broju, ali velika po smislu&hellip; živela je svoj srednjovekovni vrhunac, duhovno, pravno i kulturno.Nije slučajno &scaron;to je krunisanje Stefana Dečanskog vezano za Badnji dan. To je dan ti&scaron;ine i sabiranja, ali i dan rađanja nade. Ba&scaron; kao &scaron;to je tada&scaron;nja Srbija verovala da trajanje ima smisla, tako i danas, kada se Srbima sugeri&scaron;e sa strane i od auto&scaron;ovinista da se svoje pro&scaron;losti stide, istorija stoji kao svedok.Srbi nemaju razlog za stid. Narod koji je imao državu, zakon, gradove, novac i kulturu u vremenu kada su drugi tek učili &scaron;ta je državnost, ima razlog za ponos. Ne za nadmenost&hellip; već za samopo&scaron;tovanje.Jer narod koji se stidi svojih korena, lako ostane bez grana. A narod koji zna ko je bio&hellip; zna i ko može biti.Narod koji je imao Novo Brdo veće od mnogih evropskih prestonica, Nomokanon i Du&scaron;anov zakonik, nema čega da se stidi&hellip; ima razlog da se ponosi &scaron;to pripada svom narodu.Srbi su veličanstven narod ne zato &scaron;to to sami o sebi govore, već zato &scaron;to to istorija neprestano potvrđuje. Upravo zato su kroz vekove bili izloženi napadima koji nisu uvek dolazili mačem i vojskom, već mnogo če&scaron;će&hellip; brisanjem pamćenja.Narod kome se ne može osporiti trajanje, poku&scaron;ava se slomiti tako &scaron;to mu se osporava pro&scaron;lost.Zato je ćirilica zabranjivana, potiskivana i progla&scaron;avana nepoželjnom. Zato je istorija revidirana, događaji preimenovani, a žrtve umanjivane ili prećutkivane.Ne zato &scaron;to nisu postojale, već zato &scaron;to su svedočile o stradanju jednog naroda koji je odbijao da se odrekne sebe.Zato su nam knjige kradene, arhive odno&scaron;ene, biblioteke paljene. Jer tamo gde nestane pisana reč, lak&scaron;e je nametnuti tuđu istinu. Gde nema izvora, istina postaje stvar tumačenja. A gde se istorija i&scaron;čupa iz korena, narod se lak&scaron;e predstavi kao prolazan, nebitan ili &bdquo;nov&ldquo;. Tako smo mi i postali do&scaron;ljaci ,,varvari&ldquo; koji su uziurpirali tuđe teritorije&hellip; a ustvari smo autohton narod.Srpska istorija nije nastala juče, niti se može izbrisati vatrom i mačem. Ona je upisana u kamen manastira, u zakone koji su nadživeli vekove, u jezik i pismo koje je preživelo zabrane, i u pamćenje naroda koje je, uprkos svemu, ostalo živo.Zato napadi na srpsku istoriju nisu dokaz na&scaron;e slabosti, već priznanje na&scaron;e snage. Jer niko ne poku&scaron;ava da izbri&scaron;e ono &scaron;to je beznačajno.Bri&scaron;e se samo ono &scaron;to smeta, a smeta istina o narodu koji je trajao, stvarao i pamtio.

Bojanić: Srbija pre Sikstinske kapele, budimo ponosni što smo Srbi

1 Komentari