Hitlerovi "bogomdani" umetnici

Primera ima mnogo. Hitlerov glavni arhitekta i kasniji ministar naoružanja Albert Šper jeste odslužio 20 godina zatvora zbog svoje nacističke prošlosti. Ipak, sedamdesetih godina uspešno je objavljivao knjige o svom životu u vreme nacionalsocijalizma.

Viland Vagner, štićenik Adolfa Hitlera, proslavio se pedesetih godina kao veliki reformator scene na Bajrojtskom festivalu, dok je Herbert fon Karajan, koji je čak dva puta pristupio Nacional-socijalističkoj nemačkoj radničkoj partiji (NSDAP) – jednom u Austriji, a jednom u Nemačkoj – nakon rata slavljen kao jedan od najvećih dirigenata svih vremena.

Kompozitor Rihard Štraus, dirigent Vilhelm Furtvengler, vajari Arno Breker i Vili Meler – svi oni su profitirali od nacističkog režima i, uz retke izuzetke, gotovo bez prekida nastavili svoje karijere nakon završetka rata.

Njihova imena nalazila su se na takozvanoj "Listi bogomdanih", koju je Adolf Hitler dao da se sastavi u avgustu 1944. godine, u završnoj fazi Drugog svetskog rata. Ljudi iz kulturnog života koji su se nalazili na toj listi uživali su posebnu zaštitu i nisu bili mobilisani za vojnu službu.

Prelazak u demokratiju nakon rata

Oni koji su bili bliski Hitleru morali su posle 1945. da prođu kroz takozvani proces denacifikacije pod nadzorom savezničkih snaga. Vilhelm Furtvengler smeo je tek nakon dvogodišnje zabrane rada ponovo zvanično da diriguje Berlinskom filharmonijom.

Direktorka Bajrojtskog festivala Vinfred Vagner nakon 1945. više nije mogla da zadrži svoju funkciju i morala je da prepusti upravljanje festivalom.

"U okviru demokratizacije to je bio bezbednosni postupak u kojem su ljudi morali da popunjavaju detaljne upitnike kako bi se utvrdilo ko može da ostane na određenim funkcijama i u kojim profesijama", objašnjava istoričarka Hane Lesau u razgovoru za DW.

To se posebno odnosilo na državne službenike i visoko pozicionirane ličnosti. Davanje lažnih podataka u upitnicima, na primer o članstvu u nacističkoj partiji, američke savezničke vlasti strogo su kažnjavale.

Slučaj Vilanda Vagnera

I Viland Vagner nalazio se na "Listi bogomdanih" umetnika nacističkog režima. Njegov deda, kompozitor Rihard Vagner, osnovao je čuveni Bajrojtski festival, koji je prvi put održan 1876. godine. Godine 1908. vođstvo su preuzeli njegov sin Zigfrid Vagner, a kasnije i snaha Vinfred Vagner. Još dvadesetih godina prošlog veka bračni par je podržavao Adolfa Hitlera, i to mnogo pre nego što je došao na vlast.

"Hitler je praktično bio član porodice. Viland, najstariji sin Zigfrida i Vinfred Vagner, kao određeni naslednik bio je u centru pažnje i lično privilegovan od strane Hitlera", kaže Sven Fridrih, direktor Muzeja Riharda Vagnera u Bajrojtu.

Za Fridriha, scenograf i operski reditelj bio je tipičan predstavnik svoje generacije.

"Radio je upravo ono što su radili milioni njegovih vršnjaka – potiskivao je prošlost. Posle rata je stalno govorio: 'Za mene je Hitler završena priča'."

Često se govori o pojedincu koji navodno nije mogao ništa da promeni u totalitarnom sistemu, kaže Hane Lesau. U svojoj knjizi "Priče o denacifikaciji" istoričarka se, između ostalog, bavi prostorom za delovanje pojedinaca u diktaturi.

"Ljudi su mogli, na primer, da se pozicioniraju tako da u negativnom smislu potisnu nekog drugog. Ali mogli su i da pruže mali otpor, recimo tako što bi prinudnim radnicima krišom davali hleb."

Viland Vagner spadao je među one koji su nacistički sistem koristili za sopstvenu korist. Želeo je da naudi svom konkurentu, uspešnom scenografu Emilu Pretorijusu.

"Za mene granica postoji tamo gde ljudi rade stvari za sopstvenu korist koje nisu morali da urade. Kod Vilanda Vagnera to je bio slučaj kada je denuncirao Emila Pretorijusa kako bi ga uklonio", kaže stručnjak za Vagnera Sven Fridrih.

Ipak, tokom procesa denacifikacije Viland Vagner prošao je samo sa novčanom kaznom i zajedno sa bratom Volfgangom nakon rata preuzeo vođenje Bajrojtskog festivala. Svojim svedenim, apstraktnim scenografijama stvorio je takozvani "Novi Bajrojt".

Novi početak kulture posle 1945?

Volfgang Braunajs je 2021. godine bio kustos izložbe "Lista 'bogom nadarenih' umetnika nacionalsocijalizma u Saveznoj Republici Nemačkoj".

Tokom istraživanja otkrio je da su brojni ugledni akteri nacističke umetničke scene i posle 1945. profesionalno nastavili da rade kao likovni umetnici u Zapadnoj Nemačkoj.

"Novi progresivni umetnički krug zapravo je ignorisao te umetnike", kaže Braunajs u razgovoru za DW.

"Ipak, oni su i posle 1945. dobijali neverovatno mnogo dobro plaćenih poslova – za gradske većnice, škole, pozorišta, bolnice i industrijske objekte", objašnjava istoričar umetnosti i kustos. Njihova prošlost pritom nije igrala veliku ulogu, pogotovo zato što su i neki naručioci imali nacističku pozadinu.

Umetnici poput Hermana Kaspara ili Vilija Melera profitirali su u oba sistema. Vili Meler je po nalogu nacista izradio monumentalnu figuru nosača baklje za nacistički kompleks Fogelsang.

Godine 1962. predstavio je svoju veliku skulpturu "Ožalošćena" povodom otvaranja Memorijalne hale žrtava nacizma u Oberhauzenu.

Kako je to bilo moguće?

Protesta protiv tih umetnika gotovo da nije bilo.

"Niko se nije javio da interveniše u istoriji umetnosti ili umetničkoj kritici", kaže istoričar umetnosti i kustos Volfgang Braunajs.

Posebno problematičnim Braunajs smatra to što su poslovi uređenja memorijalnih mesta za žrtve nacizma poveravani umetnicima iz nacističkog perioda. Tako je bilo i u slučaju skulpture "Ožalošćena" Vilija Melera.

"Stojite ispred prvog centra za dokumentaciju nacizma, otvorenog 1962. u Oberhauzenu, i tada se otkriva monumentalna figura jednog od najvažnijih umetnika nacističkog režima. To je neshvatljivo."

U Oberhauzenu je danas Melerovo delo okruženo ogromnim tablama sa objašnjenjima koja pružaju istorijski kontekst.

"Na taj način samo delo više nije toliko u centru pažnje", kaže Braunajs. Za njega je to pozitivan primer suočavanja s prošlošću – mada veoma redak.

Kako danas postupati sa "bogomdanim"?

Nakon izložbe o "Listi bogomdanih" tema je privukla veliku pažnju javnosti. Lokalni mediji apelovali su na gradske odbornike da doprinesu rasvetljavanju istorije tih dela.

"Imam utisak da je posle tri godine sve to ponovo palo u drugi plan. Mnoge od tih skulptura i dalje stoje bez ikakvog objašnjenja", kaže Braunajs.

"Ako se ništa ne preduzme, neka od tih dela bi zaista trebalo ukloniti. Jer ti umetnici se i dalje slave time što se njihovi veliki radovi nalaze u javnom prostoru."