Bojanić: Narod koji zaboravlja svoje žrtve – pristaje na sopstveni nestanak… postali smo previše "građanisti"

Pretvorili smo se previše u ,"građaniste", koji gledaju samo u budućnost i profit.

Postoje istine koje bole. Ne zato što su netačne – već zato što su suviše tačne i činjenične.

Dok drugi narodi strpljivo, sistematski i državnički grade svoju kulturu sećanja, mi kao da se takmičimo ko će brže zaboraviti sopstveno stradanje ili ga ublažiti.

Dok drugi sabiraju svoje žrtve, mi ih delimo. Dok drugi podižu institute, muzeje i memorijale, mi vodimo beskrajne unutrašnje rasprave – ko je bio "u pravu", a ko "na pogrešnoj strani istorije".

I tu leži naša najveća tragedija.

Hrvati imaju svoj institut (Hrvatski institut povjesti), svoju naučnu platformu, svoje jedinstvo u narativu.

Bave se svojim žrtvama, svojim gubicima, svojim tumačenjem istorije. Bez mnogo kolebanja, bez samoporicanja. Oni znaju šta brane – i zašto… ne ulazeći u to da li je to ispravno ili skrnavljenje istine. To je jasno.

A mi, šta radimo?

Mi još uvek ne znamo da li smo narod žrtve ili narod krivice… naša deca tako misle, a zašto?

Biće jasnije ako pogledamo udžbenike istorije… nema teme Stradalaštva Srpskog narod u 20. veku, par redova o stradanju Srba u NDH… da li je to normalno? Deca nam više znaju o Holokaustu i stradanju Jevreja, ništa tu ne vidim loše… bar toliko da znaju i o stradanju Srba u NDH.

Narod koji je u 20. veku, kroz dva svetska rata i građanske sukobe, izgubio preko tri milina – danas nema ni jedinstveno mesto sećanja, sabranja (Mauzolej), ni jasno definisan nacionalni narativ. Nemamo ga da ne bi uvredili sopstvenog dželata… ili da se ne vraćamo u prošlost ipak smo mi "građanisti"… koji su isto stradanje doživeli u tri navrata… i građanistički sve zaboravljamo.

Stradali smo na kućnom pragu,  u logorima, jamama, na frontovima, u egzodusima. Stradali smo jer smo bili Srbi i pravoslavci. I šta smo uradili sa tim stradanjem? Da li smo naučili nešto… NE, triputa nam se isto ponavljalo.

Zato jer smo ga uvek pretvorili u predmet rasprave.

Umesto da Jasenovac bude mesto sabornosti, on je postao mesto podela. Umesto da broj žrtava bude zacenentiran i to da ne diramo, jer je i previše istraživanja, dokaza, svedočenja, već je utvrćeno i prihvaćeno da je u Jasenovcu stradalo 700.000 ljudi, to i piše na tabli u Gradini. Kao što je utvrđeno da je stradalo na prostoru NDH oko milon Srba.

Ali sve to postao je predmet relativizacije, pa čak i sramnog umanjivanja pojedinih institucionalnih  istoričara.

I to ne samo od strane drugih… već i od nas samih.

Ima li veće bruke od toga?

Jevreji imaju Holokaust – ne samo kao istorijsku činjenicu, već kao temelj svog nacionalnog identiteta u 20. veku. Jermeni imaju svoj genocid, Romi svoje stradanje.

Svaki od tih naroda i Jevreji, Jermemi, Romi imaju ime za svoju tragediju, ima institucije, ima memorijale, ima obrazovni sistem koji tu istinu prenosi generacijama.

A Srbi?

Srbi još uvek nemaju ni ime za svoje stradanje.

Nemamo nacionalni mauzolej za milione žrtava. Nemamo sveobuhvatan memorijalni centar koji bi objedinio stradanje od Prvog svetskog rata, preko stradanja u NDH, do poslednjih ratova devedesetih i proterivanja Srba sa svojih vekovnih ognjišta.

Nemamo ni snage da u sopstvenoj skupštini izglasamo jasnu i nedvosmislenu rezoluciju o genocidu nad srpskim narodom u NDH i Jasenovcu.

I onda se čudimo što drugi pišu našu istoriju.

Jer prazan prostor uvek neko popuni.

Dok mi ćutimo, drugi govore. Dok mi sumnjamo, drugi tvrde.

Dok mi delimo svoje pretke na "jugoslovene", "partizane", "četnike", "nedićevce", "ljotićevce", "građaniste", ,"komuniste", ,"ateisti"… drugi nas svode na jednu jedinu reč – krivce.

A mi nikako da shvatimo da smo samo Srbi.

I tu dolazimo do suštine: nije problem što drugi rade svoj posao, tu ništa nije čudno, grade sebe i svoj identitet… iako ga nemaju svi u temelju… a mi Srbi baš tak temelj imamo… snažan koren, zato i opstajemo.

Problem je što mi ne radimo svoj posao kako treba po pitanju kulture sećanja.

Ovo nije poziv na mržnju. Ovo nije poziv na sukob. Ovo je poziv na buđenje.

Svetosavski put nas uči sabornosti, istini i duhovnom dostojanstvu. A bez istine – nema ni dostojanstva. Bez pamćenja – nema ni identiteta.

Zato je svaki korak ka institucionalnom jačanju nacionalne svesti… korak u dobrom pravcu. Osnivanje Srpskih studija u Nišu jeste nada, i korak ka tome.

Najave izgradnje Memorijalnog centra… još veća. Ali to ne sme ostati samo na najavama i simbolima… ili kroz polutički narativ za ubiranje političkih poena.

ŠTA NAM JE POTREBNO ČINITI (predlog):

Potrebna nam je strategija. Potrebno nam je jedinstvo.

Potrebna nam je strategija o kulturi sećanja, temeljna… institucionalna.

Potrebna je zasebna tema o Stradalaštvu Srba u udžbenicima istorije.

Potrebna nam je rezolucija o stradanju Srba u NDH… Jasenovcu.

Potreban nam je naziv kao što Jevreji, Jermeni i Romi imaju.

Potrebano nam je mesto sabranja, mauzolej za sve stradale Srbe u 20. veku… kao Jevrejski Jad Vašem.

Potrebno nam je da konačno prestanemo da se delimo oko mrtvih – i počnemo da ih poštujemo, a ne relativizujemo i umanjujemo.

Jer narod koji ne poštuje svoje žrtve… neće imati ni budućnost dostojnu živih.

Nije kasno. Ali nije ni vreme za odlaganje.

Vreme je za istinu.

Vreme je za pamćenje.

Vreme je da ponovo postanemo… narod koji poštuje i pamti.

Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija.