"Želela sam smrt jer mi se činila kao jedino rešenje": Đurđina otkriva kako se pobeđuje rak pluća

Od prošle godine u Srbiji je omogućeno lečenje pacijenata savremenim terapijama, kupljeni su nedostajući brohnoskopi, a u najskorije vreme, po prvi put Klinika za pulmologiju UKC Srbije, dobiće najmoderniji CT aparat koji će značajno ubrzati ranu i kontrolnu dijagnostiku obolelih. Svi dosadašnji napori daju nam nadu da na 1. avgust Svetski dan borbe protiv raka puća, o karcinomu pluća sve više možemo govoriti kao o hroničnoj, a ne smrtonosnoj bolesti.

Prof. dr Violeta Mihailović Vučinić ističe je da je Klinika za pulmologiju UKC Srbije vodeća ustanova za lečenje raka pluća u Srbiji sa više od 4.000 pacijenata godišnje.

"Svaki četvrti pacijent koji uđe u Kliniku ima karcinom pluća. Međutim, zbog epidemije koronavirusa, veliki broj novih pacijenata je kasno dijagnostikovan, čime su smanjene mogućnosti za dobre prognoze izlečenja. Kako je većina zdravstvenih (kadrovskih i dijagnostičkih) kapaciteta bila fokusirana na lečenje kovid pacijenata, imali smo mnogo neotkrivenih, odnosno kasno otkrivenih pacijenata sa rakom pluća. Nadležni su prepoznali problem i nabavili najsavremeniji CT aparat koji će se prevashodno koristiti za dijagnostiku raka pluća. U pitanju je najmoderniji 128 slajsni skener, pri kraju su neophodni građevinski radovi u delu zgrade potrebni za instalaciju skenera i očekujemo da će za dve sedmice aparat biti spreman za prijem prvih pacijenata".

Foto: Depositphotos/minervastock

Dobar primer da se sa rakom pluća može voditi kvalitetan život je i članica udruženja "Punim Plućima" Đurđina Jovanović, koja je već više od jedne godine na imunoterapiji.

"Rak pluća mi je dijagnostikovan u januaru 2020. godine. Uradila sam skener grudnog koša, zahvaljujući kojem dolazim do užasnog saznanja da imam kancer pluća koji je metastazirao na jetri i pleuri. U prvom momentu lavina snažnih osećanja obrušila se na moju glavu, jer takvo saznanje vam bukvalno promeni dalji tok života. Na konzilijumu je doneta odluka da ću primati imunoterapije. Za mene to u tom trenutku nije imalo nikakvog značaja, jer o dejstvu tih terapija nisam imala nikakva saznanja".

Čekajući terapije, njeno zdravstveno stanje bivalo je sve gore. Bila je 17 kilograma mršavija, otežano je disala i jedva je hodala.

"Bolovi su bili toliko jaki da sam u nekim trenucima jaukala. Intezitet tih bolova može razumeti samo onaj ko ih je doživeo. Molila sam Boga da mi pomogne. Želela sam smrt, jer mi se činilo da je to jedino rešenje. Tih mojih užasnih dana neprestano me je pratio zabrinuti pogled moje kćerke. Njena ogromna želja da ja živim, bila mi je podsticaj da ustajem iz kreveta, da jedem u pauzama od povraćanja, da pokušavam da hodam... Mislila sam da mi priča bajke o imunoterapijama. Ponekada je nisam ni razumevala šta mi priča. A onda je jednog popodneva zazvonio telefon. To je bio poziv glavne sestre za moj prvi odlazak na terapije", priseća se Đurđina. Nakon odluke Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje bila je među prvim pacijentima koji mogu da primaju terapije o trošku države. Nije, kako kaže, ni slutila da će se osećati bolje posle primanja samo prve terapije.

"To mi je dalo nadu da ću živeti duže nego što sam mislila. Terapije primam nešto malo duže od godinu dana, redovno, na svaki 21 dan. One nisu samo eliminisale bolove, nego su značajno promenile moje zdravstveno stanje, vratile su mi osmeh na licu, omogućile mi da živim jedan kvalitetan život. Zahvaljujućinaučnicima koji su izumeli imunoterapiju, ja živim", zaključila je.