Neizmerno bogatstvo Vatikana

Na moju veliku radost, državna uprava Vatikana, pretpostavljam da je to njihov domen - ipak, reč je o prozaičnoj potrebi tela a ne duha, imala je u vidu takve nevolje posetioca pa je na vrhu Bazilike izgrađen toalet.

Prilična zapuštenost istog govorila je kolika je bliskost juga Italije i džepne države Vatikan. Kažem džepne države jer Vatikan je retka država koja se može obuhvatiti pogledom s njene najviše građevine – Bazilike svetog Petra.

Njena površina je manja od pola kvadratnog kilometra. Ima tek nekoliko stotina državljana, ali se njena moć proteže preko tri okeana, Alpa, Himalaja i Anda na sve strane sveta.

Državljanstvo Vatikana deli se pipetom - nemoguće ga je dobiti ako čovek nije papa, kardinal, vatikanski diplomat ili švajcarski stražar.

A u Vatikanu se (takva je priroda njegovih stanovnika), ionako niko ne rađa, barem ne zvanično. Ipak, državljanstvo se zato lako i gubi pa tako švajcarski stražari nakon završetka službe ostaju bez državljanstva.

Da li je izgradnja WC-a na vrhu bazilike podstaknuta brojem turista ili je nekog kardinala „stislo“ nakon penjanja pa je izgrađen toalet, nije poznato.

Međutim, bilo kako bilo, reč je o prilično pragmatičnom potezu. Kad bi još bio doteran s onakvom pažnjom kakvom su graditelji podigli raskošnu crkvu na jednom od rimskih brežuljaka...

Kad se putnik popne na ravni krov bazilike, može videti i detalje na kipovima svetaca koji krase čelo zdanja.

Naprimer gromobrane i pocinkane trake za uzemljenje na poleđini svake skulpture. Fizičari koji više veruju naučno dokazivim činjenicama nego duhovnoj snazi svetaca, na taj prizor verojatno bi se zlobno nasmejali.

Uzemljenje je ipak najbolji lek kad je reč o nebeskim gromovima i munjama. Nakon predaha na krovu, preostaje još penjanje na vrh kupole.

Vatikanski muzej (Foto: malouette / Flickr.com)

Kupola je izgrađena u dva sloja. Jedan je onaj koji se vidi s Trga svetog Petra, a drugi, unutrašnji, bogato oslikan, vidljiv je kad se uđe u baziliku.

Između je uzak prostor - posetilac širih ramena jedva će se ugurati u njega, i spiralno stepenište kojim se dolazi na sam vrh kupole.

Gledano s vrha kupole, na suprotnoj strani Trga nalazi se ostatak vatikanske države gde dominira raskošna, pa recimo, zgrada vlade.

Desno od nje je veštačka pećina s fontanom koja neodoljivo podseća na sličnu instalaciju u Playboy vili u kojoj je Hju Hefner priređivao razuzdane žurke sa svojim zečicama. Na prilazima centralnoj zgradi vlada mir i tišina.

Vatikanska državna administracija očito je pošteđena demonstracija poput onih koje priređuju radnici koji su u tranzicionim državama u privatizacijskim zavrzlamama ostali „s gaćama na štapu“.

Neko bi rekao da je reč o prolazu koji prvenstveno omogućava popravke na kupoli. Možda je tako, ali činjenica je da pri vrhu kupole postoji mala, kružna galerija s koje se kao na dlanu vidi unutrašnjost crkve i ljudi u njoj, a da se ta galerija odozdo uopšte ne vidi.

Kružna galerija prostor je s kog se odlično moglo kontrolisati šta se zbiva u podnožju, ko šta radi, ko s kim šapuće i slično.

Svaki posetilac može sam za sebe protumačiti postojanje te neobične galerije u kupoli.

Pošto je kupola obla, penjanje je prilično naporno jer se posetilac penje nagnut udesno, a što se više približava vrhu, to su krugovi sve manji, prolaz sve uži, dok napokon ne izbija ne vrh.

S vrha kupole, na visini od 130 metara, s uskog kružnog „balkona“ pruža se pogled na minijaturnu državu.

Naravno, pogled je bio daleko impresivniji, barem kardinalima i papama, kad se država Vatikan prostirala uzduž i popreko Apeninskog poluostrva. Sad, kad je veličine omanje gradske četvrti, posetilac može uživati tek u pogledu na zaobljeni Trg svetog Petra. Njegovim središtem dominira granitni obelisk iz Egipta koji je postavljen po naredbi rimskog cara Kaligule, a na sadašnje mesto postavljen je po nalogu pape Sikstusa VI.

Paganskom obelisku iz faraonskog Egipta na vrh je stavljen krst, kako bi se ideološki prilagodio novom okruženju.

dslrtravel.com / Flickr.com

Uostalom, većina poslova vatikanske države obavlja se izvan njenih granica. Gledano čisto organizacijski, Vatikan je danas poslednja evropska država s apsolutističkim teokratskim vladarom.

Uz Papu, ostale strukture vlasti su Pontifikalna komisija za Vatikan - telo koje sastavljeno od kardinala koje imenuje Papa na pet godina, što je svojevrsni parlament izabran od strane vladara tj. Pape.

Izvršnu vlast tog tela ima predsednik te komisije koji je ekvivalent predsedniku vlade u sekularnim državama. Tu je i svojevrsno „ministarstvo spoljnjih poslova“, odnosno državni sekretarijat Svete stolice.

Naravno, kao i sve ostale države, i Vatikan ima tajnu službu o kojoj se malo zna, kao i običnu policiju koja se brine za red i poredak na prostoru države.

Naravno, najviše posla policija ima oko rešavanja problema koje, privučeni brojnim turistima, stvaraju sitni kriminalci.

Veći deo Vatikana zatvoren je za turiste, ali ono što je najprivlačnije - Bazilika, Trg svetog Petra i Vatikanski muzej - otvoreno je za javnost.

Pošto država Vatikan nema nikakve značajne ekonomije, osim turizma i izdavanja poštanskih maraka, mereći samo to, trebalo bi da je siromašna.

Međutim, takav zaključak nikom ne pada na pamet. Bogatstvo Vatikana je neizmerno. O tom bogatstvu najbolje svedoči raskošna unutrašnjost Bazilike svetog Petra koja je prepuna dragocenosti – od onih umetničkih poput Mikelanđelove „Piete“ pa sve do onih čija je vrednost vidljiva po količini zlata.

Putnik može Vatikan posetiti kao državu, ali i kao versku instituciju. Čini mi se da bi u ovom drugom slučaju, za utehu duše, bila dovoljna i neka mala kapelica uz prašnjavi seoski put. Mermer i zlato ne leče dušu.