Loši stereotipi o Srbiji se produbljuju: Zašto nas niko ne voli?

Piše: Sanja Beronja, predavač na fakultetu Sciences

Izvor: Nova ekonomija

To je najbolji način da se izborimo sa negativnim stereotipima i da razvijemo državu za čiji su se opstanak naši preci pre tačno sto godina krvavo borili. Srbija je opstala pre sto godina, ali danas joj preti uništenje iznutra od mediokriteta, nerada i nepismenosti

Prošlog oktobra sam drugi put zaredom bila pozvana da držim predavanje o Srbiji studentima mastera međunarodnih odnosa u Segedinu. Reč je o grupi studenata iz raznih krajeva sveta: Francuske, Mađarske, Kazahstana, Alžira, Turske, Albanije itd.

Predavanje sam, kao i prethodnog puta, započela jednim testom: zamolila sam prisutne da mi kažu prve asocijacije kada čuju pojam „Srbi“ i „Srbija“. Rezultati su bili poražavajući: Milošević, Srebrenica, Mladić, ćevapi, Guča, Bregović, rakija, Kusturica, Đoković. Tužno je to što je reč o mladim ljudima od kojih neki nisu ni bili rođeni u vreme rata u bivšoj Jugoslaviji. Pritom je slika, kao i svaki stereotip, vrlo pojednostavljena: protagonisti su isključivo muškarci (nijedna žena nije bila asocijacija) od kojih mnogi simbolizuju rat, a ostale asocijacije se vezuju isključivo za muziku, sport i alkohol.

Najčešća reakcija Srba na ovakve vesti je revolt i osećaj nepravde. Zašto smo i dalje tretirani kao „loši momci“ jugoslovenskog raspada? Zašto je i dalje toliko predrasuda i neznanja o nama? Vidimo i u „konkretnim“ primerima kako nas ne vole: manjak podrške svetske publike Novaku Đokoviću se delimično objašnjava i time što je Srbin. Ljudi u Srbiji, posebno oni koji ne putuju često, žive u ubeđenju da je ceo svet i dalje protiv nas. A tabloidi u Srbiji redovno plasiraju tu priču.

Valter Lipman, američki publicista i autor kultnog dela „Javno mnjenje“ iz 1922. godine, stereotip je definisao kao „sliku u glavi“ nekog događaja ili grupe ljudi. Tu sliku stvaraju kultura, obrazovanje i mediji i ona utiče na naš odnos prema stvarnom svetu.

Većina Srba bi se u ovome saglasila sa Lipmanom: slika o Srbima je stvorena putem svetskih medija i holivudske kinematografije i ne podudara se sa stvarnošću, to jest sa onim kakvi mi zaista jesmo. Svi mi koji odemo u inostranstvo se zdušno trudimo da tu sliku popravimo i objasnimo ljudima kako se Srbi ne svode samo na ratne zločince i konzumente ćevapa i rakije.

Međutim, dve stvari nam stoje na putu:

Foto: Tanjug / AP Photo/Darko Vojinovic

Stereotipi su vrlo uporni i sporo se brišu. Razlog je jednostavan: stereotipi su nesvestan i spontan proces koji svaki ljudski um praktikuje. Štaviše, oni su neophodni jer mozak prima ogroman broj informacija i mora da ih pojednostavi i klasifikuje kako bi mogao da obradi kompleksnu realnost. Dakle, proces stvaranja stereotipa je zdrav i prisutan u svima nama. Dovoljno je da se zapitamo kako smo formirali mišljenje o narodima čije predstavnike ili zemlje nikad nismo videli. Što se više borimo protiv stereotipa ubeđivanjem sagovornika, ma kolika da je verodostojnost naših informacija, rezultat je sve slabiji: smatraju nas pristrasnim. To je velika frustracija, ali vremenom svi mi u inostranstvu steknemo filozofski mir i ne trudimo se da bilo šta objasnimo ljudima. Efikasna borba protiv stereotipa se zasniva na tome da se ukaže na limite stereotipa inteligentnim plasiranjem alternativne priče, a ne da se udara na postojeće stereotipe. Konkretno, u srpskom primeru, poenta je ponuditi novi „storytelling“ koji bi u prvi plan stavio pametne i uspešne žene, decu, starije ljude. Dakle, sve one kategorije koje sadašnji stereotip ne obuhvata.

Međutim, tu nailazimo na drugi, mnogo dublji problem: našu odgovornost u održavanju stereotipa. Naime, naš odgovor na stereotipe je svaljivanje celokupne odgovornosti na druge: strane medije, strane intelektualce, kinematografiju, domaće izdajnike. Zvuči šematizovano, ali mi nemamo dovoljno samokritičnosti i spremnosti da uperimo prst u sebe i da se zapitamo - kolika je naša odgovornost. I to je ključna reč: odgovornost. Ne mislim na odgovornost za sukobe devedesetih, prepustimo to istoričarima i drugim naučnicima. Mislim na odgovornost na svakodnevnom nivou i u okviru granica Srbije, tj. odgovornost prema državi u kojoj živimo. Srbija je zemlja u kojoj se niko ne oseća odgovornim za ono što radi. Izvor problema je uvek na drugom mestu. I to je normalno: kako možete očekivati od čoveka kome je mesečna plata 150 evra da se oseća odgovornim kada vidi da političari, koji treba da daju primer, žive bahato i ne osećaju se odgovornim? Odgovornost prvo mora da dođe odozgo. Ko odgovara za neispunjena predizborna obećanja, neispoštovane rokove, propale investicije? U Srbiji većina ljudi ulazi u političke stranke radi lične koristi, a ne radi doprinosa javnom dobru i odgovornosti prema naciji.

Sigurno zvučim jako naivno, ali verujte mi: bahatost, korupcija, lenjost i arogancija su učinile više štete slici o Srbima nego ratovi devedesetih.

O korupciji i lenjosti ne bih mnogo pričala, primeri su svakodnevni i brojni. A da to nije nov fenomen, dovoljno je pročitati „Čujte, Srbi“ od Arčibalda Rajsa: pre skoro sto godina je dao sjajan prikaz srpskog društva i naših mana i tužno je što iz toga ništa nismo naučili.

Foto: Thinkstock

Ali evo primera o bahatosti: često se govori kako naši teniseri ne uživaju dovoljnu podršku publike jer su iz Srbije. Na ovogodišnjem Rolan Garosu sam navijala za Anu Ivanović u polufinalu. Publika je, nažalost, bila protiv nje. Zašto? Zato što je na stadionu bilo naših navijača koji su se ponašali kao da su na fudbalskoj utakmici. Na svaki Anin poen su ustajali i urlali kao da su na derbiju. Francuska publika je u početku pozdravljala svaki Anin poen, potom je počela da se meškolji u prisustvu naših bahatih predstavnika, onda su počeli da ih opominju, da bi na kraju otvoreno navijali za Čehinju Lucie Šafarovu. Dakle, nenavijanje za Anu nema nikakve veze sa samom Anom i njenom zemljom, već je to reakcija na nekulturu i bahatost. Reći ćete mi da je reč o nevaspitanim pojedincima i da se ne može na osnovu toga izvlačiti zaključak. Potpuno se slažem i poznajem mnogo divnih i kulturnih ljudi koji sjajno predstavljaju Srbiju. Ali znate u čemu je problem? Divlji i bahati su, iako manje brojni, mnogo vidljiviji i glasniji od pitomih i kulturnih. Kada svet vidi divlje i bahate navijače, u njima se automatski aktiviraju Lipmanove „mentalne slike“ stvorene putem medija. I to onda „potvrđuje“ njihovu sliku o nama.

A evo i primera o aroganciji: iako smo verovatno najsiromašnija zemlja Balkana, mi i dalje imamo osećaj superiornosti u odnosu na komšije: na primer, Rumune, Bugare, Albance. Letos sam bila prvi put u Albaniji i u Valoni, gradu od sto hiljada stanovnika, kroz koji je prošla i naša vojska pre sto godina, imala sam priliku da razgovaram sa jednim policajcem. Čovek mi se žalio kako je proveo divnih dvadeset godina u Grčkoj, ali je morao da se vrati u Albaniju zbog krize. I onda mi kaže: „I recite vi meni, šta da ja radim u Valoni sa mesečnom platom od 300 evra?“ Meni je malo nedostajalo da ga utešim kako je to prosečna plata u Beogradu i da za nju radi većina mojih prijatelja, diplomiranih filologa, po kojekakvim kol-centrima. Navedite vi meni jedan grad od sto hiljada stanovnika u Srbiji gde je mesečna plata trista evra, a pritom je Albanija mnogo jeftinija od Srbije. Ali, za većinu nas je Albanija i dalje zemlja bunkera, ispred koje smo mi vekovima napred.

Na sve ove pogubne osobine se nadovezuje potpuno odsustvo nacionalne strategije i projekta koji bi imao potencijal da ujedini naciju. A takvih projekata bi moglo da bude na desetine: hajde da radimo, da širimo obrazovanje, da ulažemo u ekonomiju, da zaštitimo životnu sredinu. Ima toliko uspešnih primera u svetu na koje možemo da se ugledamo. Na primer, Irska je jedna od zemalja sa veoma teškom istorijom, doskora vrlo problematičnom političkom i ekonomskom situacijom, površinom i brojem stanovnika poput Srbije, ali ipak joj polazi za rukom da se uspešno nosi sa političkim i ekonomskim izazovima. Prošle godine su brojne svetske prestonice obeležile Dan svetog Patrika, zaštitnika Irske, što je sjajan primer uspešne javne diplomatije. Na taj način se stvara nova slika Irske, koja nije više vezana za IRA-u i sukobe u severnoj Irskoj.

Međutim, da bi tako nešto bilo moguće u Srbiji, neophodno je imati novi projekat, novu „priču“, novu sliku oko koje će se okupiti ljudi u Srbiji. Kako vidimo sebe za 5, 10 ili 20 godina? Šta želimo? Kako definišemo svoj doprinos tome i kako i kome odgovaramo u slučaju neuspeha? Osećaj odgovornosti je ključan i svako mora da je bude svestan, pre svega ljudi na vlasti. Vizija koju imamo o sebi samima je presudna za sliku koju želimo da drugi imaju o nama.

Reći ćete mi da je ovaj članak pun generalizacija i da u Srbiji ima mnogo pametnih ljudi koji odgovorno i vredno rade svoj posao, plaćaju račune i porez i svesni su javnog dobra. I ja ih znam mnogo, počev od sopstvene porodice. Međutim, poput navijača na Rolan Garosu, oni su u drugom planu u odnosu na korumpirane, nevaspitane i polupismene političare i novinare, vulgarnu estradnu scenu i rijaliti emisije. A tako ne treba da bude. Pametni, vredni, obrazovani, dinamični, odgovorni i pre svega pošteni ljudi treba da budu u prvom planu i da predstavljaju Srbiju, kako u samoj zemlji tako i u inostranstvu. To je najbolji način da se izborimo sa negativnim stereotipima i da razvijemo državu za čiji su se opstanak naši preci pre tačno sto godina krvavo borili. Srbija je opstala pre sto godina, ali danas joj preti uništenje iznutra: od strane mediokriteta, nerada i nepismenosti. Stoga danas borba mora da se vodi novim oružjem, a ono se zove: obrazovanje, rad i poštenje. Ili, što bi Ršum mnogo lepše rekao:

„Domovina se brani lepotom

I čašću i znanjem

Domovina se brani životom

I lepim vaspitanjem.”