Srbija: zašto nam je bitan CERN?

Ovim povodom zamolili smo direktora Instituta za fiziku, dr Aleksandra Belića da ekskluzivno za B92 objasni značaj ovog pristupanja. Počinjemo sa molbom da nam objasni šta je CERN.

Dakle, šta se to nalazi u Švajcarskoj?

dr Aleksandar Beliæ, direktor Instituta za fiziku

Aleksandar Belić: Veliki hadronski sudarač CERN-a je moderni mikroskop koji vidi objekte onoliko manje od atoma koliko smo mi od njih veći. Sam akcelerator je velik kao Beograd i smešten je par stotina metara ispod zemlje na granici između Švajcarske i Francuske, dakle ispod Alpa.

Shodno tim džinovskim dimenzijama i okulari ovog mikroskopa su ogromni. Svaki je veličine jedne zgrade, a takođe su smešteni duboko ispod zemlje. Jedan okular se zove ATLAS, drugi CMS. Iza svakog stoji kolaboracija od više stotina naučnika iz čitavog sveta.

Šta znači za Srbiju potpisivanje ovog ugovora?

Potpisivanje pretstavlja početak procesa pristupanja, početak povratka u organizaciju među čijim smo osnivačima bili još davne 1954. godine. Osećam se veoma prijatno kada se vraćamo tamo gde sa pravom pripadamo.

Na koji način je ovo važno za razvoj nauke u Srbiji?

Članstvo u CERNu će imati višestruke pozitivne uticaje. Pre svega kroz direktan potsticaj fundamentalnim istraživanjima u fizici - fizici visokih energija i elementarnih čestica. Zatim kroz podsticaj drugim disciplinama koje su zastupljene u CERN-u. Tu se ne radi samo o fundamentalnoj, već i o primenjenoj nauci i tehnologiji.

Očekujem veoma veliki pozitivni uticaj i na “primenjene fizičare” – mašince i elektrotehničare. CERN-ov veliki hadronski sudarač sa svojom pratećom infrastrukturom, detektorima i računarskim sistemima nije samo najveći naučni eksperiment na svetu, već i najkompleksnija mašina današnjice.

Hoće li moći i naša privreda da ima koristi od ovakvog članstva?

foto: IPB

CERN je međunarodna organizacija koja sve sto joj je neophodno nabavlja na međunarodnim tenderima, počevši od visokotehnoloških sklopova kao što su superprovodni magneti, pa do niskotehnoloških roba kao što su sapun i toalet papir.

Članstvo u CERN-u će omogućiti našoj industriji da učestvuje u ovim tenderima. Uspeh će zavisiti od konkurentnosti i dobre informisanosti. Jedna dobra aktivnost u tom smeru je radionica koja će biti održana u Privrednoj komori Srbije krajem januara. Ovo je prilika za celu privredu da učestvuje u ravnopravnoj trci sa kompanijama iz Evrope.

I do sada smo imali saradnju sa CERN-om? Da li se nešto menja?

Dosadašnja saradnja je bila uspešna, ali institucionalizovanje statusa ima mnoge prednosti. Istraživačke grupe koje su i ranije učestvovale u aktinostima u CERN-u će to nastaviti, ali će se otvoriti mogućnosti da i druge grupe i naučne discipline daju svoj doprinos.

Srbija je do sada bila zastupljena u oba, gore pomenuta međunarodna tima (okulara). ATLAS je usmeren ka Institutu za fiziku u Beogradu, a CMS ka Fizičkom fakultetu. No oči, tj ova dva okulara, nisu dovoljne, treba vam mozak da zapamti sve što oči vide i da sve to analizira. Količina informacija daleko nadmašuje mogućnosti najvećih superračunara. Otud je mozak CERN-a sastavljen od više stotina superačunara iz celog sveta koji su spojeni brzim vezama i rade kao jedinstvena celina.

Vi ste ponosni na srpksi superkompjuter "Paradox". Na koji način ste sa njim već pomagali istraživanjima u CERN-u?

dr Aleksandar Beliæ

Grupa istraživača iz Laboratorije za primenu računara u nauci Instituta za fiziku u Beogradu učestvuje u ovom poduhvatu. Oni i superračunar Paradox, najbrža mašina svoje vrste u jugoistočnoj Evropi, klaster od više od hiljadu procesora koji svi rade kao jedno biće, a istovremeno predstavljaju samo jednu gangliju kolektivnog mozga zvanog Grid koji opslužuje CERN ali i naučnike iz mnogih drugih oblasti širom Evrope. Sa porastom Grid-a raste i Paradox, ali pravo iščekivanje je lansiranje njegovog velikog brata koji će se zvati Plavi Dunav i koji će predstavljati okosnicu superračunarstva u čitavoj akademskoj zajednici u našoj zemlji, i u regionu.

Impozantna oprema je došla kao rezultat izuzteno velike i uspešne aktivnosti Laboratorije za primenu racunara u nauci (Scientific Computing Laboratory na engleskom) posebno na međunarodnim projektima. No mašina, ma koliko impresivna, nije sama ni blizu toliko vredna koliko i rastući tim izvanrednih naučnika i programera koji je opslužuju.

SCL i ceo Institut je zbog toga postao fokalna tačka povratka naših najboljih mladih istraživača iz stranih institucija. Pokazali smo da Srbija može da bude kompetitivna u jednoj oblasti na samoj granici između bazicne nauke i visoke tehnologije.

Da li to znači da će mnogo više mlađih postdiplomaca moći da ostane u Srbiji, a da ipak bude u inostranstvu na usavršavanju?

Tačno tako. U eksperimentima u CERNu učestvuju velike naučne grupe sastavljene u nekim slučajevima i od više hiljada ljudi, iza raznih zemalja.

Ne postoji srpska, američka ili ruska fizika – zakoni fizike su isti na celoj planeti, u čitavom univerzumu. Naš rad zato nije podložan političkim ili drugim manipulacijama, već se lako i objektivno vrednuje na međunarodnom tržištu ideja. Ukoliko uspevate da privučete međunarodne partnere da sarađuju sa vama, znači da ste dobri, jer u suprotnom niko ne bi imao razloga da sa vama sarađuje.

Mladi istraživači iz Srbije će biti dobrodošli da u njima učestvuju. Istraživanje i rad u ovim međunarodnim timovima je visokointegrisano uz svakodnevne grupne sastanke osoblja koje je u tom trenutku u CERN-u i telekonferencije za one koji se nalaze u svojim matičnim institucijama. Tako da postaje manje značajno ko odakle dolazi, a glavni naglasak je na individualnim sposobnostima. Mladi naučnici će biti na izvoru najznačajnijih eksperimenata današnjice, a moćiće da uče i usavršavaju se uz najbolje stručnjake iz celog sveta, a da ne odu iz Srbije.

Institut za fiziku je jedan od najvećih, ali i najznačajnijih naučnih institucija u Srbiji. Čemu treba da zahvalite na ovome?

Ono što jednu instituciju čini izuzetnom su, pre svega, izuzetni ljudi koji tu rade. Resorno ministarstvo za nauku rangira naučnike po učinku, a u Institutu za fiziku ćete naći najveću koncentraciju naučnika u najvišoj A1 kategoriji. Važan kvalitet je i to što je veliki broj naših istraživača tokom karijere imao dugogodišnji angažman u najprestižnijim svetskim institucijama. No, rekao bih da je osnovni preduslov naših uspeha bio to što smo izgradili instituciju koja kao magnet privlači najbolje mlade istraživače da ovde započnu i razvijaju svoju karijeru.

Na Institutu trenutno radi 110 doktora nauka, otpilike 1% ukupnog broja u Srbiji, a oni proizvode oko 10% ukupne naučne produkcije zemlje – deset puta više od proseka. Važnije od ovoga, Institut ubedljivo predvodi naučni sektor po kvalitetu svoje naučne produkcije objavljujući dve trećine svojih radova u kategoriji vrhunskih međunarodnih časopisa.

U nauci je jako važno ulagati u mlade ljude, ali ih i zadržati da se ovde razvijaju. Institut je prethodnih godina postao i mesto na koje se već formirani mladi naučnici vraćaju u našu zemlju. Kako to uspevate?

Mlade ne možete zadržati preprekama na putu, ali možete obezbediti uslove koji će ih privući da ostanu. Mi se ne plašimo da naše mlade stručnjake šaljemo u inostranstvo, već radimo na tome da stvorimo okruženje koje će im biti interesantno i uzbudljivo, u kome mogu da napreduju. Imamo uslove za rad koji se možda ne mogu porediti sa onima na Kembridžu ili Harvardu, ali su ipak u pojedinim segmentima na vrlo visokom, svetskom nivou. Zahvaljujući tome, polazi nam za rukom ne samo da privučemo najbolje mlade naučnike, već i da vraćamo stručnjake iz inostranstva i da na taj način bar delimično okrenemo trend odliva ljudi i kadrova, koji nam uništava državu.

Kad god uspemo da vratimo mladog čoveka koji je ovde završio školu, a potom otišao u inostranstvo i tamo se dalje specijalizovao, onda mi više nismo obrazovni resurs tih zemalja, već oni postaju naš resurs. Ispostavilo se da je ovo u našoj oblasti moguće, da mladi ljudi nisu u inostranstvo otišli zbog čežnje za materijalnim bogatstvom, već zbog želje da steknu nova saznanja i da ih stiču i grade u ambijentu koji je naklonjen njihovim ambicijama. Zato se rado i vraćaju čim im se izgradi slično okruženje. Ključ za povratak mladih stručnjka leži u jačanju međunarodne saradnje i učešću u međunarodnim projektima.

Na koji način je danas moguće obrazložiti potrebu za ulaganje u nauku, pa i priključivanje ovakvim međunarodnim inicijativama?

Mladi nauènici Instituta za fiziku (foto: IPB)

Jednostavan odgovor je – pogledajte šta druge države rade, pa ako uspešne i dobro organizovane države ulažu u nauku, verovatno je to potrebno i korisno čak i ako ne razumete baš tačno zbog čega je tako. No, pravi odgovor je da naučni rezultati uvek dovode do nekog značajnog otkrića i do tehnologije koja posle olakšava naše živote. Mi u Srbiji često nismo u situaciji da razvijamo te tehnologije, ali to ne umanjuje značaj nauke. Predpostavimo da neki naš stručnjak dođe do ingenioznog izuma.

Pitanje je ko će da kapitalizuje taj izum – skoro sigurno to neće uraditi naša slaba industrija, već neka sa strane, ali mi možemo da ostvarimo prihode kroz patentna prava, kroz intelektualnu svojinu i slično. Ono što je potrebno nama, za našu industriju, nije jedini razlog zbog kojeg bismo imali nauku. Još važnije je da, kada kupujete tehnologiju iz inostranstva, imate stručnjake na čiji savet se možete osloniti, čiji interesi vam nisu suprostavljeni.

Čuveni je primer vezan za izgradnju hidroelektrane na Đerdapu. Vlada je tada ozbiljno shvatila savet naših stručnjaka i te preporuke ispostavila Ruskom partneru koji je ušestvovao u izgradnji. Ovo je Đerdap učinilo 10% efikasnijim. Nije teško izračunati koliki je finansijski efekat imala povećana proizvodnja struje u periodu od gotovo pola veka. Samo ta jedna intervencija struke višestruko je isplatila ulaganje u naučni sektor, da ne navodim druge primere.

Prošle godine je Institut obeležio 50 godina rada. Kako je izgledala istorija?

Izgradnja kvalitetne institucije je dugotrajan I naporan proces. To je kolektivni fenomen koji je posebno interesantan kada se dešava kroz sučeljavanje mišljenja jakih individua. Tako je nastao Institut za fiziku i „duh posebnosti“, koji se i danas ovde oseća jednako jasno kao I miris Dunava, koji ga je obgrlio.

Kakva su vaša očekivanja u odnosu na potragu za Higsovim bozonom? Očekujete li revoluciju u fizici? U svojoj osnovi, prava istraživanja su uvek neizvesna. Kada bi se rezultat unapred znao, nestala bi sva draž naučnog otkrivanja. Ono što za sada možemo sa sigurnošću da kažemo je u kojim energetskim opsezima Higsovog bozona nema, tj da suzimo opseg dalje pretrage. Za konačnu potvrdu gde ga ima moraćemo još malo da pričekamo. Inače ja, kao i većina istraživača, volim situaciju u kojoj se pronalazi nešto neočekivano i novo, i u kojoj se pokazuje da postojeće teorije (u ovom slučaju tzv. Standardni model) moraju da budu dopunjene. Da li će tako i biti, videćemo.

I bilo da kroz prozor posmatrate Dunav kako protiče, ili se mermernim stepenicama penjete pored suncem obasjanog vitraža, ili zavaljeni u fotelji čitaonice sa kolegama raspravljate o novom naučnom radu, nepogrešivo osećate da ste na jednom posebnom mestu na kome se susreću i prepliću svetlost i znanje, mladost i iskustvo.

Prvih pedeset godina Instituta za fiziku je istorija izgradnje naučne ustanove u teškim i nepredvidljivim uslovima. Istorija nam daje reper od čega polazimo i uči nas da je neophodno imati ambicioznu i razrađenu viziju, jer su trenuci kada se može napraviti ključni iskorak retki i traju kratko. U ovakvim uslovima opstaju samo oni koji svaki novi prelomni trenutak dočekuju spremni; oni koji su svesni svoje društvene uloge i spremni da je komuniciraju svim relevantnim segmentima društva.

Ako se formula dosadašnjeg uspeha Instituta može sabiti u jednu rečenicu, onda je to da je svaka generacija iznedrila sledeću malo bolju od sebe. Postignuti rezultati su značajni sami po sebi, ali pravu dimenziju dobijaju ukoliko su temelji na kojima se može dalje graditi. Na nama koji danas činimo Institut je da nastavimo proces izgradnje vrhunske, u evropskim i svetskim razmerama prepoznatljive, naučne institucije.

Koja je Vaša poruka na početku ove 2012. godine, mladima koji razmišljaju da li da se bave naukom u našoj zemlji?

Veliko je zadovoljstvo raditi u nauci zato što nauka jeste elitni segment svakog, pa i našeg društva. Izuzetna je sreća kada celog svog veka možete da budete u društvu sa najpametnijim, najambicioznijim ljudima, u poslu koji je zaštićen od banalnih vrednosti i interesa. Na nama je da okupimo te talentovane ljude, da negujemo kult rada i kreativnosti, ljubav prema svojoj struci. Nije sve u novcu. Važno je napraviti pravu sredinu, okupiti i podržavati prave ljude, a onda ni para neće zafaliti.