Jelena Stupljanin: Pobedite sujetu!

Jelena Stupljanin je, čak i tokom redovnih studija na Katedri za glumu Fakulteta dramskih umetnosti, pokazala redak talenat, entuzijazam, jaku volju - u klasi profesorke Gordane Marić završava četvorogodišnje studije, sa najvišim ocenama i nagradom "Branivoj Đorđević" koja se dodeljuje studentu sa najboljom dikcijom. Usledile su zapažene uloge - od Lutke na naslovnoj strani Pozorišta na Terazijama, preko uloga u maticnom pozorištu Atelje 212 do TV serije "Lisice" - kojima je Jelena postepeno, nepokolebljivo i uspešno gradila svoj imidž i karijeru.

Sledeća stepenica je bila san ogromnog broja glumaca iz celog sveta - školovanje na njujorškom Lee Strasberg Theater and Film Institute, koje joj je otvorilo vrata novih znanja i veština glumačkog posla, ali i omogućilo da se pojavi u prestižnim produkcijama sa obe strane Okeana, pozorišnim i filmskim. Jelena Stupljanin Beograd posećuje bar jednom godišnje i trudi se da prati rad ovdašnjih kolega. Zimski praznični boravak u gradu iskoristili smo da sa njom razgovaramo o domaćoj pozorišnoj sceni, njenim željama, planovima, ali i nagradama i uspesima koje je ostvarila u proteklom periodu.

B92: Trudiš se da, koliko ti to obaveze dozvoljavaju, pratiš domaći pozorišni repertoar - da li postoji neka predstava na aktuelnom pozorišnom repertoaru, u kojoj bi volela da si mogla da zaigraš, da si bila ovde?
Jelena Stupljanin: Žao mi je bilo što, pre par godina, zbog obaveza u Americi nisam mogla da dođem, na poziv reditelja Tomija Janezicha i tadašnjeg upravnika Ateljea 212 Svetozara Cvetkovića, da igram u predstavi "Putujuće pozorište Šopalović". Ta predstava je imala sjajan tim glumaca, radilo se o jednom od mojih ako ne i najomiljenijih srpskih pisaca Ljubomira Simovića i, oduvek sam želela da radim sa Tomijem kao rediteljem.

Po tvom mišljenju, šta nedostaje ovdašnjem pozorištu? Da li su problem samo finansijska, ograničena, sredstva ili, možda, ima malo krivice i u vizijama, kreativnosti, razmišljanju pozorišnih radnika (glumci, reditelji, dramaturzi...)?
Za mene je to uvek teško pitanje jer znam koliko je truda, ulaganja i požrtvovanosti potrebno da bi se uradila jedna vrhunska pozorišna predstava. A slika pozorišta je i slika svakodnevice i obratno. Umetnost ni ne postoji da bi bila samo vrhunska, već da bi pokretala na pitanja, na pokret, na večiti bunt čoveka ka boljem. Zato bih uvek i pre svega tražila krivca u onima koji ne doprinose sredstvima da se umetnost razvija i nastaje. I da putuje i van granica naše zemlje, kao i da ono što je strano - dođe kod nas! Pogotovo pozorišna umetnost, gde se na jedini način čovek iz publike ogleda u čoveku na sceni i uvek iz pozorišta izlazi sa drugačijom emocijom i idejom nego sa kojom je u pozorište ušao.

Pre mesec dana dobila si nagradu za najbolju glumicu na Alexandria Film festivalu u Egiptu za ulogu Azre u filmu "Cirkus Columbia'. U 'konkurenciji' je bila i glumica Sofi Marso čiji se film takođe prikazivao na tom festivalu, dakle ovo priznanje je veliki uspeh - šta možeš da nam kažeš o filmu i o samom festivalu na kom si nagrađena?
Nagrada na festivalu u Alexandriji je moja prva filmska nagrada. Bila sam jako srećna i ogromna mi je čast što sam bila u tako vrhunskom društvu kao što je glumica Sofi Marso. "Cirkus Columbia" je pre toga obišao čitav svet po velikim festivalima, dobivši razne nagrade kao najbolji film i, kada sam već mislila da je taj festivalski život završen, usledila je vest o tome da sam nagrađena. Radnja filma se dešava pred sam početak rata u BiH, u jednom malom mestu u Hercegovini. Dok se u pozadini priče razbuktava politička tematika koja će ubrzo uslediti ratom, u prvom planu četiri glavna junaka prolaze kroz svoje porodične i ljubavne priče jer niko ne može ni pretpostaviti kakva će se tragedija sa početkom ratovanja desiti. U filmu pored mene glavne uloge igraju Miki Manojlović, Mira Furlan i Boris Ler.. Od 17. februara počinje da se prikazuje i u bioskopima u Njujorku.

Šta radije biraš: pozorište ili film i zašto?
Biram glumu! :) Da li na filmu ili u pozorištu zavisi pre svega od materijala kakav se nudi i naravno od ljudi sa kojima radim. Obožavam pozorište i scenu i bez toga ne bih mogla da zamislim bavljenje glumom. S druge strane, film je potpuno druga vrsta komunikacije sa publikom i sve više i više shvatam koliko glumac može duboko da se izrazi na taj način. Ipak, film je rediteljski medij i manje zavisi od glumca koliko će igrati. U pozorištu glumac izlazi u prvi plan jer, kao što je moja profesorka Goca Marić na FDU govorila dok sam studirala: "Kad se svetla na pozornici upale, nemaš se gde više sakriti!!"

Pre godinu dana postala si član pozorišne kompanije u Njujorku "Rising Phoenix Repertory" i sa njima sledeće godine radiš 4 nove predstave - koliko je teško postati stalni član jedne pozorišne trupe, posebno kada dođeš iz inostranstva, da li si i koliko novih znanja i veština morala da stičeš prethodnih godina i koliko se način rada razlikuje od onoga što je domaća praksa?
Trebalo mi je dosta vremena da na nekin način ponovo izgradim svoj glumački identitet u Njujorku i da postignem da me ljudi iz pozorišta tamo doživljavaju kao jednu od njih - kao člana njihove pozorišne porodice! Velika je stvar što sam, i pored našeg Fakulteta i rada sa svim velikanima naše scene, otisla u Njujork u njihovu školu glume. I na taj način, pre svega, upoznala sjajne ljude sa kojima sam postepeno počinjala sve više da radim. Ali, ja uvek postavim pitanje kako bi bilo ovde, kod nas, ili bilo gde drugde pored mnoštva dobrih glumaca koje jedna zemlja ima, da dođe neki stranac i želi da zaigra na sceni sa tim glumcima. A, ako dolaziš potpuno nepoznat, u tako veliki grad u koji dolaze umetnici iz celog sveta a u kome Srbija nema ni svoj Kulturni Centar, onda našim umetnicima nije lako i zaista je potrebno proći jedan dobar put da se dobije svoje mesto u tom svetu. Ipak, nagrade su mnogostruke! Ja sad radim u Rising Phoenix Rep na četiri nove predstave od kojih je jedna Šekspirova "Mnogo buke ni oko čega", dva nova komada savremenih mladih američkih pisaca, a zatim igram i jednu od glavnih uloga u komadu 'Proklet' Sare Kejn.

Radićeš na pozorišnom komadu "Realisti" Jelene Kajgo sa američkim rediteljem Ianom Morganom - kako se desila ta saradnja i gde i kada da očekujemo premijeru?
Ian Morgan je pozorišni reditelj iz prilično velikog i u Njujorku poznatog pozorišta "The New Group". Pre nekoliko godina radila sam sa njim na jednoj predstavi i Ian me je tada pitao da mu preporučim nekog savremenog srpskog pisca jer je želeo da pročita dela iz zemlje iz koje ja dolazim. Srbija ima zaista veliki broj fantastičnih savremenih dramskih pisaca i, bilo mi je jako drago da mogu da govorim sa američkim rediteljima o tome. S obzirom da sam u Ateljeu 212 igrala u komadu "Fantomi" Jelene Kajgo, uz Jeleninu saglasnost poslala sam Ianu kopiju i tog komada ali i "Realista" koji se bavi sadašnjom ekonomskom krizom. Pošto smo Ian i ja doterali prevod "Realista" na američki engleski, on je sad spreman za izvođenje. Premijeru ćemo najverovatnije imati krajem 2012.

Kakvi su dalji planovi - Sjedinjenje Države, Srbija, Evropa...?
Krajem januara u Njujorku počinje probe za 'Mnogo buke ni oko čega' koje će trajati do 1. marta kad ćemo imati premijeru. U međuvremenu sredinom februara otići ću na nedelju dana na Berlinski Filmski Festival jer sam primljena u njihov "Talent Campus" za glumce.

Poruka za kraj svim mladim glumcima koji još uvek studiraju ili se tek spremaju za profesionalne izazove - na šta da obrate pažnju, kako da se razvijaju, u šta da ulažu, na šta da se spreme kad je profesija u pitanju? I ako se odluče za Ameriku - savet je...?
Ne treba se plašiti grešaka u umetnosti. Izazov je stalno se razotkrivati, stalno tražiti po svojim emocijama, po svojim mislima. Ali, to je jedini način da se razvijaš i da budeš novi i drugačiji za sve nove uloge... Najviše se treba plašiti sujete, svoje sopstvene koja vreba svaki put kada pokušamo da budemo neko drugi, ali prevazilaženje te boljke je najveća lepota koju glumac doživi kada čuje iskren aplauz publike. Što se Amerike ili odlaska u bilo koju drugu zemlju tiče, mislim da je izuzetno značajno da mladi što više putuju i posećuju druge zemlje i druge kulture. Sa druge strane ne postoji jednostavan recept za uspeh. Uostalom, pogotovo dok si mlad, šta ima loše u tome da živiš u nekoj zemlji po nekoliko godina i videti kuda te život posle toga nosi!