PREMIJERE: Drug Crni u NOB-u

Drug Crni u NOB-u

r. Rade Marković

selektah: s jedne strane teži nuli, s druge igranom filmu

Odakle da počnem? Od toga da sam zaista razmišljao da se što ozbiljnije pozabavim ovim filmom. Da pokušam da nategnem tezu da je Drug Crni u formatu drugorazrednog B-filma organizovao nešto nalik retardiranom Amarkordu (po atmosferi) ili nešto što bi moglo da nas podseti na humorističku seriju Alo, Alo (ako smo u srodstvu sa ekipom filma). Razmišljao sam da razradim tezu o sve potresnijoj televizičnosti srpskog (igranog/ bioskopskog) filma koja sa Grujinim prelaskom u Crnog ulazi u spin-off fazu po istoj mustri svog kvazi-uzora, britanske serije Crna Guja. Posle mi se učinilo da treba jednostavno priznati da je Drug Crni poput sirotinjske čorbe, prilika da se zavaraju stomaci gladni bilo kakve srpske komedije, ali i da scenarista u istu strpa sve što ima u kući. U jednom trenutku sam pomislio da bi možda (u ovoj zemlji seljaka...) imalo smisla onako kritičarski se naljutiti na ovo (ono!) što nam je prikazano i zatražiti zaštitu slepih-kod-očiju koji će se uz ovaj film smejati u bioskopima sve dok ga „Mile ne baci na net“. Ali, čemu sve to?! Oni koji čitaju ovu recenziju neće prići Crnom ni na kilometar. Oni koji se s njim ljube u usta verovatno ne umeju ni da čitaju. Ovo poslednje nam je naša borba dala.

Zato ću ovu recenziju sabiti u samo par beleški o stvarima koje su mi ili bile zanimljive ili o kojima se mora progovoriti... nekako.

Osnovano sumnjam da je Nenad Jezdić lik druga Crnog kreirao po istom metodu po kome je Johnny Depp stvorio Jack-a Sparrow-a. Tamo gde je Depp totalno zafeminizovao Keitha Richardsa, Jezdić je do apsurda prosekapersio Marlon-a Brando-a. Takav sklop vrvi od komičnosti koja radi posao kod svih vrsta (ne)sofisticiranih ukusa i druga Crnog prikazuje kao osobu koja ume da umre muški za ideale slobode, ali i da sitno, pizdasto mešetari za potrebe lične slobode.

Nenad Jezdić, Boris Milivojević i Marinko Madžgalj jesu dobri komičari koji bi u iole pristojnijem scenariju mogli da budu srpski pandan holivudskom triju koji čine Chevy Chase, Martin Short i Billy Crystal. Milivojević je u Crnom bio prinuđen na najgore oblike „umetničkog ponižavanja za pare“, ali zato je Madžgalj u nekoliko scena (sekretarisanja) pokazao da dobra travestija i dalje vredi više nego tri jake scenarističke fore. I to ne samo u srpskoj komediji.

Nikola Kojo bi stvarno trebalo da se zamisli. (Ovo zapravo i nije neka naročita beleška.)

Ono malo epizodnih ženskih likova mahom je zloupotrebljeno za, sada već i sado-mazohistima među srpskim scenaristima, nepodnošljivo glupe i prizemne scene.

I to bi bilo sve pristojno što mogu i (ovde) smem da kažem o glumi i glumcima u ovom filmu.

Drug Crni je mogao da odbrani par tekovina srpske komedije da je Rade, i reditelj i scenarista, Marković uspeo da odbrani sebe od želje da Crni toliko jeftino imitira svoje (nedostižne) uzore, kao i da po ko zna koji put još jeftinije parafrazira odn. parodira prepoznatljive motive narodno-oslobodilačke borbe na srpskom filmu. Drugim rečima- još jedan osvrt na Otpisane i nekome treba pucati u kolena!

I to bi bilo sve pristojno što mogu i (ovde) smem da kažem o scenariju i režiji.

Vesti kažu da je Sale Tijanić obezbedio Crnom nacionalnu pokrivenost u extended verziji. To bi trebalo da obraduje babu koja se češlja i sva lepa sela koja gore.

Za Tita i otadžbinu,

Slobodan Vujanović