Narodni neprijatelj

Pljačkaš banaka Džon Dilindžer bio je narodni heroj Amerike u doba Depresije 30-ih godina XX veka. Bio bi verovatno i danas, u sličnoj atmosferi ekonomskog beznađa. Novi film Majkla Mena je zanimljiva i kvalitetno izrađena, mada pomalo emotivno distancirana priča o i do danas zapanjujućem životu i začudnoj smrti ovog čoveka.

Kada se kod nas nekad govorilo "narodni neprijatelj", to se odnosilo uglavnom na ljude koje su udbaši u kožnim mantilima pod okriljem noći odvozili u nepoznato. Ovde je situacija obrnuta – narodni neprijatelj nosi elegantan mantil i jezdi u nepoznato s plenom pod miškom.

Premijera ovog filma zgodno se numerološki smestila između godišnjica Dilindžerovog rođenja (22. jun) i smrti (22. jul). Sada bi rasitnio 107. verovatno i dalje vitlajući Tommy Gun mašinkom, da ga jedne letnje večeri pre skoro tačno 75 godina nisu iz zasede ubili agenti FBI dok je u društvu zgodne žene u crvenoj haljini, svodnice Rumunke (neki kažu Srpkinje) Ane Čumpanaš (rodom iz sela blizu Kikinde), izlazio iz bioskopa u kom se davao krimić "Manhattan Melodrama" sa Klerkom Gejblom u glavnoj ulozi. Čak mu je i smrt bila više nego filmična.

Dilindžer je pak najviše voleo Daglasa Ferbanksa i imitirao je njegove gusarske kaskade skačući na bankarske pultove s rečima "Ja sam Džon Dilindžer. Ja pljačkam banke."

Upadi u banke, bekstva iz zatvora i obračuni mitraljezima: ovo ostvarenje ima sve što očekujete od dobrog gangsterskog filma, s jednom napomenom – to nije gangsterski film, strogo uzev.

Dilindžer naime nije gangster, budući da ne pripada nikakvom gangu; on je odmetnik. Dezerter iz mornarice koji je odslužio skoro 9 godina robije zbog pljačke, proslavio se te nezaboravne sezone od leta 1933. do leta 1934. kada su on i njegovi pajtaši harali američkim Srednjim zapadom.
Novine su ga poredile s Džesijem Džejmsom, a ne Al Kaponeom. Tako su ga obični Amerikanci i videli: hrabri pojedinac, jedan od njih, koji s oružjem upada u banke koje su im oduzele kuće i pozatvarale fabrike u kojima su radili. Robin Hud koji se sveti računovođama koje su ojadile narod. Njegove drske pljačke i još drskija bekstva iz zatvora zabavljali su milione koji su gledali filmske žurnale u bioskopima. U atmosferi nacionalnog očaja, šarmantni dripac iz Indijane posedovao je glamur filmske zvezde. Pričalo se da poseduje šamanske moći i muškost do kolena.

Američke vlasti prozvale su ga Narodnim neprijateljem № 1 zbog niza nasilnih pljački, ali je, kao i drugi tada slavni desperadosi poput "Bejbi Fejs" Nelzona i "Mašinke" Kelija, bio i žrtveni jarac specifičnog procesa širenja vlasti federalne administracije koja je tada prigušila džefersonijansku viziju slobodarske Amerike. Fašistoidni birokrata Džej Edgar Huver (kog u filmu izvrsno igra Bili Krudup) mobilisao je javnost i političare svojim kampanjama da podrže osnivanje FBI, totalitarne agencije za uterivanje zakona od obale do obale, uz korišćenje svih prednosti tehnologija "modernog doba" (avioni, radio, telefonsko prisluškivanje s gramofonskim pločama)

Kriminal takođe postaje organizovan poput države (i mafija i policija sada koriste telefonske centrale umesto pištolja), i usamljeni stepski vukovi poput Dilindžera su samo klip u točkićima korporativne mašine. Klip koji će biti iščupan i kroz masovne medije pretvoren u legendu za dalju eksploataciju.

Nemajući oskarovskih pretenzija, ali ni subverzivnih namera, Majkl Men škrto oslikava platno epohe kojom se bavi, ne stavljajući naglasak na podtekst priče – društveni milje i istorijska pozadina Depresije dati su diskretno, u naznakama, što je možda pomalo nefer prema prosečnom gledaocu, koji ostaje uskraćen za zanimljive slojeve značenja priče, ali je fer prema filmu pred nama.

Velik deo priče o Dilindžeru i danas je obavijen velom misterije, s toga i nije važno koliko se Menov film drži činjenica ili ne. Čovek je bio hodajući mit još za života.

Dok kontekst odmetnika protiv sistema Men tek ovlaš dotiče, fokusira se zato na dobru staru melodramu – ljubav između gangstera i "obične devojke".

Dilindžer ne razmišlja o vladi i o njenim agencijama, nije revolucionar već prosto mrzi sistem – zatvore, banke, sudove i policiju.

"Volim bejzbol, filmove, dobra odela, viski, brza kola – šta ćeš više?" kaže on, dok muva Bili Frešet, pola Francuskinju pola Indijanku, garderoberku čiji će postati princ u crnom Fordu. Snovitih očiju, u tumačenju eterično lepe oskarovke Marion Kotijar ("Život u ružičastom"), ona postaje njegova princeza.

Džoni Dep dva sata u krupnom planu, s koketno nakrivljenim Fedora šeširom – zbilja, šta ćeš više?

U klasiku Džona Milijusa "Dilindžer" (1973) igrao je Voren Outs, s licem, po sopstvenim rečima, "k'o dve milje seoskog puta"; ovde je to lepotan Dep, koji gradi višeslojan, pomalo hermetičan lik. Specijalista za groteskne junake, Dep igra Dilindžera veoma svedeno, i, što je još važnije, bez samosvesti: ne glumi druge filmske gangstere koje je gledao. (Kriminalci 30-ih gosina XX veka su, paradoksalno, uzore odevanja, govora i ponašanja tražili upravo u holivudskim filmovima koji su ih navodno predstavljali. Veliki filmofil Dilindžer svakako je gledao Džejmsa Kegnija u hitu "The Public Enemy" iz 1931.)

Nasuprot Dilindžeru stoji specijalni agent FBI Melvin Pervis (betmenovski impozantni Kristijan Bejl), smireni i sabrani profesionalac fokusiran na svoj zadatak. Suzdržan, samodovoljan, stegnutih usana, s težinom sveta na ramenima.

Film ne sentimentalizuje Dilindžera niti Pervisa, ne zanima se za njihovo detinjstvo ili psihologiju – oni su efikasni, hrabri i nasilni, nedorečeni u svojim motivacijama, ali brutalno jasni u svojim rečima i akcijama.

Majstor pričanja krimi priča Majkl Men najuspešniji je kad se bavi upravo ovakvim parovima suprotstavljenih harizmatičnih (anti)heroja, modernih samuraja/ kauboja koji stoje na oprečnim stranama zakona, s vrlo mutnim definicijama "dobrog" i "lošeg".

Od antologijske TV serije "Crime Story" preko filmova kao što su "Heat" (1995) i "Collateral" (2004), Menovi junaci su okrutni kriminalci s kojima saosećamo, te antagonisti – zakonu opsesivno posvećeni policajci.

Men i njegov stalni direktor fotografije Dante Spinoti podarili su nam nekoliko zaista bravuroznih sekvenci, snimanih na autentičnim lokacijama i savršeno rekonstruisanim čikaškim ulicama.

Film uspešno oscilira između naturalizma i stilizacije, istorijske doslednosti i prilične slobode u tretmanu iste.

Oscilira i na granici da od sasvim dobrog pređe u odličan film, ali je, na žalost, ne prelazi.

Iako Menova kamera stalno diše junacima za vrat, vozi se s njima u crnim Fordovima dok pištoljaju – emotivno hladno ispričana, priča ostavlja gledaoca na izvesnoj distanci.

Scena u kojoj se Dilindžer i Pervis najzad suočavaju ne donosi klimaks, kao ni završnica filma, uostalom. Zato je ovo prilično dobar, ali ne i izvrstan film: poseduje hladnoću osećanja koja drži gledaoca na odstojanju, nudeći mu više forsiranog patosa nego saučestvovanja, čak i u ljubavnoj priči.

"Narodni neprijatelj" je bogat detaljima, vizuelno primamljiv, inteligentno realizovan, bioskopski atraktivan – i nedostaje mu samo srce da bude i veliki film.