Prodajni centri i interes za Simpo

Bojan Papič, generalni direktor slovenačke kompanije Lesnina u razgovoru za Ekonomist kaže da su se odlučili da nastupaju na tržištu pod imenom Aleksandro, jer je taj brend već prisutan na tržištu na području diskontne prodaje, odnosno nešto jeftinijeg nameštaja kroz manje prodajne salone, dok će Lesnina ponuditi širi dijapazon robe u višim cenovnim razredima.

„Planiramo rast od oko dva do tri miliona evra godišnje. Apsolutno nam nisu na umu otpuštanja radnika, nego dalja zapošljavanja. Na prvom mestu nam je da dođemo do novih lokacija za izgradnju prodajnih salona po standardima Lesnine. U najvećim gradovima su cene zemljišta u odnosu na kupovnu moć i mogućnost zarade preterane. Trebalo bi da cene nekretnina i komunalnih naknada dođu na normalan nivo, što je prilika da idemo u jači razvoj“, kaže Papič.

Kako napreduje izgradnja prodajnih salona?

Prvo smo kupili zemljište u Subotici, Vršcu, Pančevu, Zrenjaninu i Kraljevu. Cilj nam je da u prvoj fazi postavimo salone površine dve do tri hiljade metara kvadratnih i da kasnije kako raste tražnja da se širimo, jer smo svuda uzeli više zemljišta. Nakon toga je u planu da u Beogradu napravimo prodajni salon od oko 30 hiljada kvadrata, u Novom Sadu od oko 20 hiljada i u Nišu 15 do 20 hiljada kvadrata.

U Beogradu poslednjih pet godina tražimo lokaciju, ali zasad nemamo sreće. Cene komunalno sređenog zemljišta na lokaciji koja nam odgovara su previsoke. Komunalne naknade u Beogradu su u proseku tri puta više nego u glavnim gradovima Evrope, a za te pare, nažalost, ne nudi se ni osnovna infrastruktura.

Kolika je vrednost planiranih investicija? Osnovica za investicije je zemljište. Ako nađemo ono što želimo, odnosno lokaciju po ceni koja je prihvatljiva, moderni centri u Beogradu, Novom Sadu i Nišu koštaće nas od 40 do 50 miliona evra, dok za manje prodajne salone planiramo da izdvojimo po oko tri do četiri miliona evra.

Problem sa kojim se suočavamo i na slovenačkom i na hrvatskom tržištu dočekao nas je i u Srbiji. Naime, više nam je vremena potrebno za papirologiju, nego za gradnju. Najteže je u glavnim gradovima, dok u manjim lakše ide sa sređivanjem papira za gradnju.

Da li su vraćeni neki objekti u Srbiji koji su bili u vlasništvu Lesnine pre raspada Jugoslavije?

Svojevremeno smo imali 53 poslovnice, od čega samo 13 u Sloveniji. Polako nam se vraćaju te nekretnine, iako dosta tih objekata više ne odgovara novim potrebama. Nekad su trgovački centri bili od po 200 do 400 kvadrata, a sad nigde sa manje od hiljadu kvadrata ne možete ništa uraditi.

U nekim od njih ćemo privremeno početi da radimo, a kasnije ćemo tražiti veće, pa dograđivati. Recimo, u Zrenjaninu gde je vraćen jedan objekat Lesnini počeli smo privremeno da izlažemo, a obezbedili smo zemljište za veći salon.

Pomenuli ste Simpo. Da li ste zainteresovani za kupovinu te kompanije?

To nije isključeno. Simpo nam je jedan od najvećih partnera u Srbiji sa razmenom od par miliona evra. Pričali smo i o preuzimanju, ali zasad ta poslovna odluka još nije sazrela. Radi se o kvalitetnom proizvođaču za koga će se na tržištu sigurno naći kupac.

Kakvu vam konkurenciju predstavljaju kineski proizvođači sa jeftinim nameštajem?

Sa tom se stvarnošću moramo pomiriti. Za prave proizvođače nisu baš neka konkurencija. Evropski proizvođači više neće moći da proizvode u velikim serijama, nego su servis i usluga to što mora razdvijiti evropske od kineskih proizvođača. Ima prostora i za jedne i druge, ali ako radimo po kineskom principu, sigurno se s njima ne možemo takmičiti.

Isto tako, sa izradom nameštaja za poznatog kupca, Kinezi sa 11 hiljada kilometara daljine, što znači dva do tri meseca do isporuke, ne mogu biti konkurenti dobrim domaćim proizvođačima. Isto važi za trgovce nameštajem. Žale se oni koji nisu prihvatili novu stvarnost, nego rade po principima starim 30 godina.

Zašto vas nema u Zapadnoj Evropi? Mnogi slovenački proizvođači koji su uspešni na Balkanu, nisu se proslavili na tom tržištu.

Ta tržišta su zasićena ponudom i prostor za rast je na tržištima koja tek treba da se razvijaju. U Sloveniji, koja je dosta razvijena zemlja, potrošnja nameštaja po stanovniku je samo 40 odsto u odnosu na Austriju ili Nemačku. S druge strane, Austrijanci po stanovniku potroše samo 20 odsto više hrane, dok nameštaja kupuju 150 odsto više.

U Srbiji je ta razlika još veća. Otvara se veliki prostor za prodaju, ali nameštaj je i dalje poslednji na listi, jer se prvo kupuje hrana, pa automobili, pa tehnička roba, pa na kraju nameštaj.

U kom smeru će se dalje kretati tržište nameštaja u Srbiji?

Kao i u trgovini, i u proizvodnji su ukrupnjavanja normalna, pošto poslovanje na svim kontinentima zahteva koncentraciju. Dva su puta, ili rasteš ili propadaš. Čak i oni koji stagniraju, nemaju perspektivu.