Veselin Marković: Mi različiti

Dugo očekivani roman Veselina Markovića, "Mi različiti", obradovao je čitaoce kada se pojavio u izlozima Stubova kulture 2010. godine. Od trenutka kada je objavljen, Marković bi zaista mogao da se ponosi svojim novim delom: pored toga što se našao u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, on je za projekat "Mi različiti" dobio stipendiju „Borislav Pekić“ i prestižnu nagradu „Bora Stanković“.

Radnja romana sastoji se u potrazi dva glavna lika za istinom o određenim događajima iz prošlosti zbog čega roman poseduje elemente „krimića“. Jednostavna kompozicija romana, koja je u skladu da hronologijom događaja i naglašenim mestima, omogućava čitaocu da priču sažme u jednom dahu i da bez preplitanja vremenskih planova, obrati pažnju na detalje neophodne za razumevanje dela. Ono što ovo delo ubraja u klasične kriminalističke romane jeste način na koji su likovi građeni – oba lika obeleženi su fizičkom ili psihičkom osobinom koja ih čini posebnim. Međutim, za razliku od jedinstvenih ludaka iz Poovih pripovedaka ili čuvenih detektiva Šerloka i Poaroa, ovi likovi su magrinalizovani u odnosu na društvo i porodicu. Takođe, pripovedanje iz prvog lica sačinjeno je tako da ne dobijamo formalne obrise radnje: mesto dešavanja nam je potpuno nepoznato, a imena likova saznajemo tek u epilogu romana. Na ovaj način, pisac je uspeo da natera čitaoca da se poistoveti sa odbačenim likovima, ali i da priči da univerzalni smisao.

Paralelnim prikazivanjem dve priče, pisac je uspeo da nam predstavi dva dijametralno suprotna lika koje spaja jedna stvar – suštinska različitost u odnosu na svet koji ih okružuje. Pored tih osnovnih osobina koje ih definišu, glavni likovi obeleženi su osećanjem krivice koja postaje jedna od glavnih tema romana. Otkrivanje zločina i potraga za istinom u stvari je jedini način na koji ovi likovi mogu smisleno da delaju zbog čega svaka njihova radnja dobija značenje oslobađanja od krivice. Ako priču romana shvatimo kao simboličnu igru, uvidećemo da je Marković samo želeo da izdigne čoveka i ženu iz starog viđenja kao pala bića.

U pozadini romana Marković se poigrao sa jednom od najnestabilnijih teorija u prirodnim naukama – verovatnoćom. Pojava verovatnoće u fizici rezultirala je slomom ikakve stabilne strukture u društvu. Ako nam je fizički svet poljuljan onda je direktno poljuljan i psihički ili bilo koji drugi svet, što se u romanu vidi. Radnja romana razrešava se pomoću principa verovatnoće, ali zato prava istina nikad nije do kraja otkrivena. Rešavanje misterija iz prošlosti i nemogućnost spoznavanja istine govori da je osnovna čovekova potreba ta da večito traga za nečim što je u potpunosti nesaznatljivo i da na taj način svet ispuni sadržajem. U prilog tome stoji aktivnost glavnih junaka koja njihovoj različitosti daje smisao. Svojevrsnom potragom koja je suštinski besciljna, glavni likovi ne samo da osmišljavaju svoju egzistenciju već se tako utapaju u svet oko sebe koji je odbijao da ih prihvati.

Potraga kao osnovna ljudska potreba izjednačava se sa problemima fikcije, a to je da ne postoji jedan kraj. Osnovna odlika fikcije jeste upravo to što muči Markovićeve likove – stalna težnja ka nepoznatom cilju, ka akciji, potreba da se stvara jer „priča ne sme da stane“.