Strah od slobodnih građana

U Srbiji, dvanest godina po okončanju ratnih dejstava u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, predominantni su tonovi nerazumevanja kako evropskog, tako i globalnog političko-istorijskog konteksta. Političke, ekonomske i kulturne elite projektuju vlastitu, autistističnu geopolitičku arhitekturu i iscrtavaju vlastite geopolitičke karte priželjkujući doba novog hladnog rata kojim bi se pozicija Srbije (u svetlu rešavanja statusa Kosova, određivanja Srbije prema presudi Međunarodnog suda pravde) relaksirala, a elite oslobodile odgovornosti.

Evroatlantske perspektive nisu politički relevantna tema i samo zahvaljujući sinhronizovanim podsticajima predstavnika međunarodne zajednice i konstantnom političkom i ekonomskom inputu čuju se deklarativna zalaganja za evroatlantsku budućnost Srbije.

Javna retorika i usiljeni proevropski tonovi u podtekstu nose ništa drugo do stereotipiziranu distribuciju straha, predrasuda i kultur-rasizma, a u cilju akumulacije političke moći. Promoteri nove evroatlantske etike i estetike u Srbiji ostaju zarobljeni vlastitom "kvadraturom kruga", jer i pored deklarativne spremnosti da se prihvate bazične evroatlantske vrednosti i standardi, na političkoj agendi ne nalaze se bezbednost i sigurnost građana, evroatlantske integracije niti regionalno pomirenje. Ove teme ostaju u senci političkih principa (od nultog do n-tog) koji demonstriraju nespremnost elita da deluju kao odgovorni i racionalni subjekti.

Nedostatak akumuliranog političkog iskustva modernosti uzrokuje nemoć Srbije da se okrene izgradnji političkih institucija i kao centralno promoviše pitanje bezbednosti i sigurnosti građana. Srbija nema snage da promoviše princip autonomnog i slobodnog građanina niti da živi iskustvo liberalno-demokratskih načela, kao par excellance evropskih načela moderne.

Suvišni građanin

Legitimitet glasaèa SRS stalno se dovodi u pitanje

Pokretanje procesa pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju u oktobru 2005. (i suspenzija u maju 2006) od strane promotera ideje da je samo izolovana (ili u savezu sa Rusijom), domaćinska Srbija slobodna, dostojanstvena i srećna, iskorišćeno je da se pošalje poruka da se Srbija kao jedna od najstarijih evropskih zemalja neće odreći vlastitog suvereniteta i da će se dostojanstveno suprotstaviti "briselskim ideološkim diktatima".

Srbijanske elite koje recikliraju vlastitu (sve)moć zadržavaju za sebe ekskluzivitet ne/promovisanja značaja procesa evroatlantskih integracija. Poništavajući političku volju i autonomiju građana Srbije (u ovom trenutku dovodeći do besmisla pregovore o formiranju vlade), praktično proizvode i u oblasti evroatlantskih integracija suvišnost običnog čoveka. Građanin Srbije je suvišni i nepriznati građanin. Uskraćen za pravo da bude adekvatno informisan, za pravo da se njegova politička volja poštuje, on je uskraćen da vodi bezbedan život u sigurnom okruženju. Uskraćen je za priliku da postane građanin Evrope živeći u skladu sa temeljnim civilizacijskim normama i vrednostima.

Konstanta odnosa elita prema suvišnom građaninu u Srbiji je prezir. Nipodaštavanje interesa i potreba građana nije samo privilegija vladajućih nomenklatura prve Srbije, već i elita koje promovišu opozitne stavove, bilo sa pozicija političkog ekskluzivizma ili moralne superiornosti druge i drugačije Srbije.

Metodologija obezvređivanja suvišnog građanina je istovetna: iznova se dovodi u pitanje legitimitet građana koji glasaju za Srpsku radikalnu stranku (koja promoviše tvrdu antievropsku, antihašku, antinatovsku retoriku); dovodi se u pitanje njihova kompetentnost da odlučuju o budućnosti, a na temelju činjenice da su oni "nepismeni, zaostali, polururalni, konzervativni deo Srbije, koji ne razume šta su prioriteti". Otuda elite prvih, drugih i inih Srbija smatraju da je neophodno da se etablira "svesna manjina koja je u stanju da artikuliše prioritete koje osećaju građani u celini, pa i oni koji nisu u stanju da ih izraze svojim glasom na izborima".

Ukoliko postoji "zavera elita" (F. Fišer), ukoliko postoji kontinuitet politika elita u savezu, koje nemaju interes da se Srbija promeni i postane deo Evrope, onda su to politike elita svih do sada proklamovanih Srbija, koje nekrofilno parazitiraju na nasleđu režima Slobodana Miloševića. A stvarna Druga Srbija je Srbija građana, nevidljivih, marginalizovanih pojedinaca koji, vođeni vlastitim moralnim standardima, ostaju dosledni poštovanju građanskog načela kao političko-moralnog i duhovnog, no čije oglašavanje u atmosferi opšte apatije ostaje tek simboličkim gestama. No, politički beznačajno.

Odgovorni suvišni građanin je samo dopušteni incident kojim se društvo štiti od neprijatnog suočavanja sa istinom.