Kjoto

Imajući u glavi već nebrojeno puta viđenu sliku čekanja u redovima za vize naoružala sam se svim potrebnim dokumentima i neograničenim strpljenjem i uputila u Konzularno odeljenje Ambasade Japana u Beogradu. Ambijent Geneksovih apartmana na Novom Beogradu nije se baš najbolje uklapao u tu unapred formiranu sliku, a kako sam se lagano približavala vratima konzulata, prolazeći kroz (za naše pojmove) prilično raskošne holove ovog zdanja, shvatila sam da ovo neće biti uobičajeno iskustvo dobijanja vize. Kada su se vrata za mnom zatvorila i kada sam prošla neophodan „security-check“, našla sam se u prostoriji u kojoj sam bila potpuno sama. Instiktivno sam se uputila ka staklenom šalteru sličnom onim u drugim konzulatima, ali me je tada čuvar zaustavio i ljubazno zamolio da službenika ambasade sačekam u drugom delu prostorije, u kojem se nalazila divna kožna garnitura. Instiktivan „svađalački“ gard koji u meni izazivaju šalteri istopio se istog trenutka kada sam sela u udobnu fotelju i shvatila da ću prvi put u životu biti tretirana kao dobrodošao gost, a ne kao potencijalni imigrant. Ubrzo zatim pojavio se službenik ambasade, ljubazni sredovečni Japanac, koji mi je na odličnom srpskom jeziku postavio nekoliko pitanja u vezi s mojim putovanjem, a zatim rekao da će viza biti gotova za nedelju dana. Japansku efikasnost prvi put sam iskusila dan kasnije kada je zazvonio moj mobilni telefon i kada mi je javljeno da je viza spremna.

Lost in transportation

Aerodrom Kansai

Japansko „tle“ (ako se tako može nazvati), prvi put sam dotakla na aerodromu Kansai, sagrađenom u zalivu ispred Osake. Ovo istinsko čudo graditeljstva nastalo je pre desetak godina, kada je na moru, dva kilometra ispred kopna, sagradjena prva pista i fenomenalna aerodromska zgrada koju je projektovao čuveni Renco Piano. Dok smo sletali, osim pomalo nelagodnog osećaja da slećem direktno na površinu mora, s leve strane sam primetila i novu, još dužu pistu, koja će biti otvorena iduće godine. Skepsa pojedinih inostranih stručnjaka da će ovaj svojevrsni graditeljski i finansijski „tour de force“ potonuti s prvim tajfunom pokazala se, na kraju, pogrešnom, te je ovaj neverovatan objekat mogao i meni da posluži kao divna „uvertira“ u nova (arhitektonska)  iznenađenja.

Do Kjotoa udaljenog nekih osamdesetak kilometara, moji prijatelji i ja putovali smo vozom (ne čuvenim shinkansen-om, japanskom verzijom TGV, već običnim, koji je na sreću malo sporiji, te smo bili u mogućnosti da nešto i vidimo). Iako smo zvanično prošli kroz dva grada, Osaku i Kjoto, granica između njih gotovo i da ne postoji. Naselja se protežu duž čitavog puta i samo glas koji nas je obaveštavao o stanicama nam je ukazivao kada smo napustili jedan i ušli u drugi grad.

Prvi utisak na mene su ostavile stambene kuće Japanaca. Činjenica da sam još kao dete slušala o tome kako je Japan prenaseljen, kako nemaju dovoljno prostora i kako koriste svaki centimetar zemljišta (u šta me je dodatno uverila i priča o aerodromu Kansai), doprinela je da moje iznenađenje bude tako veliko. Naime, umesto u velikim (i visokim) stambenim blokovima, kako sam ja to zamišljala, videla sam da Japanci uglavnom žive u malim, jednospratnim kućama. Međutim, one su postavljene (ili je možda bolje reći „načičkane“) neverovatno blizu jedna drugoj, te mi se u pojedinim momentima činilo mi se da se uklapaju kao delovi neke slagalice. Ipak, koliko god da su one postavljene blizu jedna drugoj, nikada se ne direktno ne naslanjaju, već uvek između zgrada (uključujući i velike blokove u centru grada) postoji mali razmak između njih, kako bi u slušaju zemljotresa postojao prostor za dilataciju. Svaka kuća ima minijaturni vrt koje je besprekorno čist i uredan, kao i garažu, ponekad tako malu da velike limuzine ne mogu da stanu, već vrata garaže ostaju otvorena!

Centralna stanica u Kjotou delovala je arhitektonski podjednako fascinantno kao i unutrašnjost Kansai aerodroma, ali mi je dalje uživanje u čarima ovog zdanja prekinula reka ljudi koji su u popodnevnom špicu pokušavali da stignu na svoje vozove i konačno odu svojim malim kućama. Naša namera da pronađemo slobodan taksi, u početku se činila iluzornom, ali tada smo videli da i za to postoji zaseban red, te smo se ubrzo našli u velikoj crnoj limuzini s retrovizorima postavljenim „na pola puta“ između vetrobrana i farova (poput očiju nekog insekta), u unutrašnjosti koja je blještala od belih prekrivača za sedišta i naslone (sa čipkanim aplikacijama) i strogo livrejisanim vozačem.

Imala sam pravu grižu savesti dok sam ga gledala kako u svojim blještavo belim rukavicama podiže moj kofer koji je do tada prevalio nekih 10.000 km, tri aerodroma i bog zna koliko prljavih pokretnih traka. U prvi mah sam pomislila da je to neki ekskluzivan taksi, namenjen gostima luksuznih hotela poput onog u kojem su bili smešteni moji saputnici (ja sam smeštaj, naravno, potražila na nešto skromnijoj adresi). Ubrzo sam uvidela da su sva vozila, izuzev boje, ista. I uvek vas tretiraju kao da ste gost hotela s 5 zvezdica.

Kulinarsko zavođenje

Naše prvo veče u Kjotou proteklo je u upoznavanju s kulinarskim čarima ove zemlje. Iako je želja našeg japanskog domaćina bila da nas odvede na „tradicionalnu“ japansku večeru, on sam je (kao stanovnih Tokija, i sam gost u Kjotou), zalutao zajedno s nama u jedan mali restoran. Ali tada smo shvatili da u Japanu ne možete da pogrešite s izborom restorana. Bez obzira da li smo jeli u tom malom jeftinom restoranu, očigledno mestu omiljenom među mlađim stanovnicima grada, koji su veselo pričali i večerali (i pili, i to obilno) uz zvuke muzike Clash-a, ili u neverovatno skupom, otmenom restoranu s pogledom na reku u kojem smo bili naredne večeri, hrana je uvek bila besprekorna. Obed, ili tačnije „obred“, započinjao je time što bismo dobijali tople, vlažne peškiriće, a zatim su sledile nebrojene porcije raznovrsne hrane servirane u malim činijama, iz kojih smo se svi zajedno služili. Sushi, koji je kod nas sinonim za japansku kuhinju, tek je jedna od njihovih gurmanskih poslastica. Možda još interesantniji i atraktivniji (za mene lično i ukusniji) bio je sashimi, sirova riba, servirana na maloj kupi od leda, ili nebrojene varijante tempure, tofu-a, kao i svežih salata... O da, i neizostavna mizo-supa čiji sam postala apsolutni ovisnik!

Poged na Kjoto uz specijalitete japanske kuhinje

Nakon ovakvih iskustava, na žalost, moji nemački prijatelji i ja smo osetili izvesnu dozu stida i osećanja elementarnog gurmanskog nevaspitanja setivši se preobilinih, neizbalansiranih, estetski neprivlačih, a ponekad i nezdravih obroka koje inače imamo. Mada su neki od njih priznali da bi se teško odrekli Wurst-a!

Tako punih stomaka (da, punih, iako ne teških) prionuli smo na pravljenje „plana napada“ na turističke atrakcije Kjotoa. Možda je mnogima poznata (ali meni to postala tek od nedavno) činjenica da je Kjoto jedan od retkih, ako ne i jedini grad u Japanu koji je bio pošteđen u američkim bombardovanjima tokom Drugog svetskog rata. U ovoj staroj Japanskoj prestonici je danas tako ostalo sačuvano preko 1.500 svetilišta i hramova, od kojih se nekolicina nalazi na listi UNESCO-a, te izbor nije bio nimalo lak. Posebno kada na raspolaganju imate samo 3 dana...

Tragovi prošlosti

Nanzen-ji

Kao „odskočnu dasku“ našeg turističkog obilaska, odabrali smo takozvani „Put filozofa“ – maršrutu koja obuhvata nekolicinu hramova smeštenih u severozapadnom delu Kjotoa, na obroncima planina koji okružuju grad. Čim smo napustili stanicu metroa našli smo se u pravoj oazi mira, zelenila i tišine.

Nanzen-ji, Sanmon kapija

Očigledno veoma prestižan rezidencijalni kvart u kojem su smešteni neki od ovih hramova, činile su kućice koje podražavaju stil svetilišta u njhovoj blizini. Tako smo se više puta našli u dilemi da li je reč o stambenom objektu ili nekom od bisera japanske tradicionalne arhitekture. Nakon obilaska jednog manjeg hrama čiji je vrt, besprekorno uređen a istovremeno i nepretencioznog izgleda, bio tek nagoveštaj pravih bisera hortikulture koje ćemo videti. Našli smo se u jednom od najlepših hramova u Kjotou, velikom kompleksu Nanzen-ji.

Ginkaku-ji

Sagrađen u XIII veku, ovaj zen hram oduvek je zauzimao značajno mesto u religioznom i kulturnom životu Kjotoa. Prvo na šta smo naišli bila je velika Sanmon kapija sa čijeg se gornjeg nivoa pružao divan pogled na grad. Ipak, ono što je najlepše u ovom kompleksu su Hojo vrt i glavna zgrada sagrađena u raskošnom stilu s pokretnim zidovima koje ukrašavaju izuzetne slike iz XVI veka. "Put filozofa" kojim smo nastavili obilazak grada protezao se duž malih ulica punih trešanja, čiji pupoljci još uvek nisu bili u potpunosti rascvetani (kažu zbog izuzetno duge i hladne zime koja je Japan zadesila ove godine), obuhvatao je još nekih desetak svetilišta i hramova. Iako svaki od njih predstavlja pravo malo remek delo i zaslužuje pažnju svakog turiste. U ovoj turi smo uspeli da obiđemo samo još Ginkaku-ji, ili "Srebrni paviljon" kako se još naziva ovaj hram iz XV veka.

Kinkaku-ji

Za turiste podjednako atraktivnim čine mi se i hramovi Kiyomizu-dera i Ryoan-ji koje smo obišli drugog dana boravka u Kjotou. Kiyomizu-dera predstavlja veliki kompleks iz VII veka u kojem centralno mesto zauzima velika drvena zgrada s impresivnom terasom. Za njegovo postojanje je vezana jedna interesantna priča. Naime, u Edo periodu (između 1603-1867) bilo je uvreženo mišljenje da će vam biti ispunjena želja ako skočite s ove, 13 metara visoke verande i preživite pad. To je po svoj prilici pošlo za rukom većini potencijalnih skakača - kažu čak 80% onih koji su se usudili da okušaju sreću preživelo je zahvaljujući vegetaciji koja se nalazi u podnožju terase.

Kiyomizu-dera

Osim ove anegdote, za hram Kiyomizu-dera je vezano još jedno verovanje. U severnom delu hrama nalaze se dva kamena na rastojanju od oko dvadesetak metara. Japanci veruju da, ako zatvorenih očiju pređete distancu od jednog do drugog kamena, ubrzo ćete naći voljenu osobu, a ako vam neko u tome pomogne davajući vam instrukcije kako da se krećete, onda će vam u pronalaženju ljubavi takodje biti potrebna nečija asistencija.

Kiyomizu-dera

Osim ovih benignih sujeverja, u hramu Kiyomizu-dera prvi put sam primetila i nešto što me je zaintigiralo, a čije je objašnjenje bacilo i pomalo tamnu senku na život savremenih Japanaca. Naime, u velikom vrtu hrama, na mnogim mestima se nalazi kamenje oko kog su okačene crvene marame ili portikle. Kada sam svoje prijatelje iz Kjotoa pitala šta to znači, rekli su mi da je reč o tome da ljudi stavljaju portikle kako bi se pomolili za duše umrle ili nerođene dece. Tek kasnije u razgovoru objasnili su mi da je i danas u Japanu abortus jedan od najčešćih načina planiranja porodice, mnogo rasprostranjeniji od bilo kog oblika kontracepcije. 
Iz vreve Kiyomizu-dere i užurbanog, dnevnog Kjotoa, utočište smo potražili u Ryoan-ji hramu, poznatom po najstarijem "kamenom vrtu" u Japanu. Ovaj jednostavan, a opet izuzetan vrt, dugačak svega dvadesetak i širok desetak metara, bitno se razlikuje od svih ostalih japanskih vrtova - u njemu nema drveća ili rastinja već samo 15 pažljivo raspoređenih kamenova na belom šljunku. Na drvenim daskama koje se nalaze s jedne strane vrta u potpunoj tišini sedele su desetine turista pokušavajući da, u gotovo hipnotičkom posmatranju kamenja, probude svoju imaginaciju i otkriju značenje njihovog rasporeda.

Panorame budućnosti

Nakon obilaska jedne od najvećih pagoda u Japanu, one 57 metara visoke u hramu To-ji, poslednje veče u Kjotou proveli smo u šetnji modernim delom grada
Ono što ne prestaje da me fascinira i danas, kada sam tako daleko od ovog grada, jeste neverovatna povezanost ljudi i prirode. Iako ovu vezu nisam očekivala u tako visoko tehnološki razvijenom društvu kakvo je japansko. Na svakom koraku sam mogla da otkrijem koliko je njima važna veza s okolinom, pre svega s vodom.

Centar Kjotoa

Spoj reka Takano i Kamo i zelenila planina koje okruzuju grad prave nezaboravnu sliku, a iz današnje perspektive, čini mi se sasvim logičnim što je upravo u ovom gradu donet protokol o zaštiti životne sredine, koji daje nadu da će se i u drugim krajevima ove planete uspostaviti balans između napretka ljudi i njihovog okruženja.

Centar Kjotoa

Ne znam da li je to zbog nezaboravnog pogleda iz jedne od retkih višespratnica na obali reke Kamo, u kojoj se, na destom spratu, nalazi restoran popularan među mlađim stanovnicima grada u čijem smo ambijentu popili čuveni zeleni čaj pred odlazak u Tokio, ili ljubaznosti stanovnika na koju smo nailazili na svakom koraku, tek kratak boravak u Kjotou mi i sada deluje nestvarno... Podjednako iznenađujuće kao i viza u mom pasošu...