Pištalo i ti. Da, baš ti!

„Evo recimo, da sam ja Vi, pa da čitam tu knjigu, a u stvari sam ja, da li bi onda meni to bilo interesantno da čitam“, uz smeh dovršava storiju o sebi kao piscu – čiatocu.

Postavimo scenu ovako: Ti, čitaoče, sediš u malenom džez kafiću negde na Dorćolu. Petak je i curi prvih šezdeset minuta posle podneva. Grad tone u sunce i tišinu jer su obližnje ulice zatvorene zbog radova. On stiže tačno na vreme, predstavlja ti svoju lepšu polovinu, smeštate se u ugao do kojeg ne dopiru jaki zvuci džeza. Prilazi konobar, naručujete piće. On hoće kiselu i espreso, a ti naruči šta god hoćeš. Zadržava na kratko konobara raspitivajući se o džez svirkama, a potom ti poklanja svu pažnju. Dakle, na raspolaganju imaš Vladimira Pištala sa trostrukim P (profesor, putnik, pisac), spremnog da razgovara o svemu, a ponajviše o Veneciji. Kao da mu nije dosta sto šezdeset ispisanih stranica njegovog novog romana nazvanog baš „Venecija“, koji je nedavno ugledao svetlost dana, on je još uvek voljan da ti otkrije čari tog grada.

Ponavljanje (ni)je majka mudrosti

Nakon romana „Tesla, portret među maskama“ kaže da mu je bilo važno da prekine nit koja bi ga odvela u rutinu. Smatra da je u kreativnim stvarima dobro biti početnik.

„To mi je bilo važno, da posle 'Tesle', jednog velikog istorijskog romana koji je dobro primljen kod publike, ne idem u ponavljanje obrasca koji bi se očekivao, da ne pišem o nekoj drugoj istorijski važnoj ličnosti. Napravio sam 'Veneciju', drugačiju knjigu, i veoma mi je drago da sam u tom uspeo.“

Ipak, Venecija nije prvi grad koji je okupirao njegovu pažnju. Uz ispijanje kafe otkriva ti da namerava da svoje putopise spakuje zajedno u jednu knjigu, ali pre toga mora posetiti još neka mesta koja valja opisati. Trebalo je i Venecija da se nađe u tom društvu, ali desilo se naftno nalazište. Nafta u Veneciji, pitaš se?

„Putopis obično izađe na nekoliko strana, ali se u ovom slučaju to proširivalo na dvadeset, pedeset, sto strana, i samo je tako izviralo. To znači da tu nečeg sigurno ima, kao kada traže izvor nafte u Teksasu, a onda pod pritiskom izbija crno zlato. I ja sam pustio da to teče,“ objašnjava ti, prizivajući u razgovor i čuvenog reditelja Davida Lyncha. „Mislim da je on to rekao, da je njegova parabola za umetnika - vrtlar. On ne stvara vrt, on radi u saradnji sa prirodom. Tako je i sa ovim stvarima. Kada nešto krene nemojte ga zaustavljati.“

A kad je već Lynch svratio do vas, Pištalo brže-bolje priziva Jana Morrisa i jednu svraku, kako bi zabava bila kompletna. Jer, kako tvrdi, Morrisova „Venecija“ jedna je od boljih Venecija. Zato će urgirati i kod svog izdavača da je što pre prevede na srpski.
„On (Morris) je rekao da je pisao svoju knjigu po sistema svrake. Svraka sve što svetluca uhvati i donese u gnezdo. Te stvari koje svetle, interesantnte su, vredne pažnje. Naravno ponešto morate reći, tada i tada desilo se to i to, jer ne možete pretpostaviti da čitalac sve zna. Ali, nije svako znanje meni bilo važno, već ono koje svetluca, koje ima poetsko-metaforički kvalitet.”

Uspon Venecije

Kroz osmeh ti objašnjava da njegovi dosadašnji junaci nisu imali problema sa identiteom. Aleksandar Makedonski, Nikola Tesla, pa čak i imaginarni, ali ravnopravni lik Korto Malteze. Oni su samo imali 'interesantne' identitete. Kako sa njima, takav je slučaj i sa Venecijom.
„Neki vole čistoću identiteta. Što jednostavnije to bolje. 'Ja sam Italijan, katolik iz Firence, ćao zdravo.' A neko kaže 'Znate, ja sam Hrišćanin, iz Libana...', i onda počne da se odmotava klupko. Venecija je par excellence primer kompozitnog identiteta, koji je za mene uvek bio interesantan.“

Priznaje ti da ne veruje u podelu „Istok-Zapad“, da smatra da je to politička tvorevina. U Veneciji na neki način vidi produžetak Balkana. Jer, to nije samo grad. To je imperija, jedna slovensko – talijansko – grčko – albansko – turska stvar.

„Grad je samo kruna lepote oblasti koja se proteže preko istočne obale Jadrana do velikih grčkih ostrva, čak i do Krita u jednom trenutku. Riva de Skjavoni, najlepša riva u Veneciji, spomenik je mediteranskim Slovenima. To je grad koji počiva na ličkom boru, napravljen je od istarskog kamena, ima slovensku vojsku. Nije to njegova jedina linija, ali je veoma važna. Ipak, konstelaciju, ono što je najvažnije, nije dala ova strana. To je isključivo delo Venecije.“

Dok priča o simbolima Venecije, rukom ti po vazduhu nevešto slika njene simbole, krilatog lava kojeg upoređuje sa kineskom himerom, priča o bazlici Svetog Marka, oduševljava se natkrivenim balkonima iz arapskog i gondolama koje dolaze iz turskog sveta. Iako roman još uvek nije u prodaji, otkriva ti da je jedan deo nazvan „Srpska Venecija“. Sve je počelo tako što je video izložbu „Rumuni u Veneciji“, pa je pomislio kako bi se lako mogla napisati i mađarska ili 'pak argentinska Venecija, a zašto ne i srpska.

Ko se sa sudbinom igra, Pištalo o njemu piše

A kad se umori od Venecije (ako je to uopšte moguće), vraća se svom Tesli, Kortu i Aleksandru. Sve su to velike teme, i nije siguran da li je on birao njih ili one njega.

„Jedan moj prijatelj je rekao… Hm, više ni ne znam šta je seksistički a šta je pohvala, ali on je rekao da žene bolje shvataju ograničenja života. Ja nisam siguran da li je to tačno, ali ovi moji likovi, pa ni jedan od njih ne shvata dobro ograničenja života. Čujte, Korto, sada ga tretiram kao realan lik, ali on je sebi urezao liniju sreće brijačem. To je jedan namet na sudbinu, on je ne priznaje već hoće sam da je napravi. Aleksandar je zaista mislio da nije smrtan.“

Naravno, Nikola Tesla je posebna priča. To je, tvrdi Pištalo, čovek koji je čitavog života mislio da može da odredi šta ga od ljudske sudbine vezuje, a šta ne, da može da kaže sudbini kako da se ponaša.

„Ljudi spavaju, a on nije spavao više od dva do četiri sata. Nekad uopšte nije spavao. Mislio je da je san vrsta poroka, kao alkoholizam. Ljudi su seksualni, on nije bio. Govorio je da je ubio seksualni nagon. Malo je jeo i odredio je godinu kada će umreti, mada nije tada umro.“

Tesla mu je doneo i NIN-ovu nagradu za roman godine, ali mu je „uzeo“ skoro osam godina života. Nije znao da će potraga za Teslom toliko potrajati, ali ne žali.

„Kada sam radio svoju doktorsku tezu o srpskom, jugoslovenskom i američkom identitetu, dve godine sam posvetio tome. Sa moje tačke gledišta to su bile dve bačene godine. Dobijete samo to da vas zovu doktor, ništa više. I pomislio sam, kad si ovoliko koncentrisanog napora mogao da uložiš u nešto što te uopšte ne zanima, zašto ne bi mogao toliko, pa i tri puta više vremena da uložiš u nešto što te zaista zanima.“

Priznaje ti i da nema strah od velikih tema, jer one nisu problem. Problem je kako pisati o njima. A dok piše, ne razmišlja o čitaocu. Bar ne o čitaocu kao o nekom trećem licu, već više o sebi, kao drugom licu, ili...?

„Sinoć smo sedeli na Kolarcu posle književne večeri i jedna gospođa me pita ‘Znate li vi koji je profil čoveka koji čita vaše knjige?’ Niti znam, niti sam mislio ikad o tome, a ponajmanje bih mislio o tome kad pišem. Pišem za sebe, kao da sam ja čitalac. Evo recimo, da sam ja Vi, pa da čitam tu knjigu, a u stvari sam ja, da li bi onda meni to bilo interesantno da čitam,“ uz smeh dovršava storiju o sebi kao piscu – čiatocu.

Tako je isteklo još nekih šezdesetak minuta, a tebi se čini da bi razgovor mogao teći u nedogled, skačući sa teme na temu, jer Pištalo iz rukava izvlači priču po priču. Nije važno da li su velike ili male, sve je to stvar - apetita

„Baš sam mislio da bi jedna definicija pakla bila život bez apetita. A dok imamo apetita možemo se uhvatiti i ovih većih tema.“