Royksopp’s night out

Ovoga puta organizatori su napravili nešto što se u prvi mah čini kao genijalan potez: stavili su veoma popularan bend da svira „veoma rano“. Britanski trio Klaxons, verovatno jedna od najboljih mladih grupa današnjice, idealni se festivalski bend, raspevani, rasvirani i uvek dobro raspoloženi. Staviti ih na glavnu binu od 20:15 je genijalno ako hoćete da „rano“ privučete mase i obezbedite mravinjak još od zalaska sunca. Sa druge strane, i dalje je simptomatično da je EXIT jedini festival na kome program počinje tek iza 19 časova, dok na svim velikim svetskim dešavanjima tada sviraju glavni izvođači.

Već oko 19 časova masa je počela da se tiska podno tvrđave, uglavnom sa vuvuzelama, čija bi upotreba trebalo da se kažnjava smrću. Po severnokorejskom principu od početka, pa da bude za nauk. No, dobro, gde su mladi, tu je i razvrat, pognite glavu i projurite kroz masu.

Problem je donekle bilo i obezbeđenje, pošto je, kao što moja drugarica kaže, sada jasno da u njemu rade oni koji su glasali da Miloš Bojanić pobedi na Farmi. Pored jezivo necivilizovanog, prostog i krajnje odbojnog ponašanja, radnička snaga koju je neko po ko-zna-kojem-kriterijumu unajmio da pazi i pomaže ljudima, takođe je umislila da ima pravo da psuje i grdi one koji su na svaki način iznad njih, što uključuje praktično svaku dušu na Petrovaradinu. Nakon natezanja u nepotrebno neorganizovanim redovima, gomila se polako probila i do glavnog ulaza.

Jamie, James i Simon izašli su po zalasku sunca pred sasvim pristojnu masu. Dobro je, pošto sam strahovala. Iako su u publici mahom bili Britanci, na glavnoj bini je od početka bilo preko pet hiljada ljudi, a Ostrvljani su ipak jednostavno dokazali da imaju ukusa. Koncert su počeli uz novu pesmu „Flashover“, da bi nastavili sa „As above so below“.

Tu se već od starta primećuju neke stvari. Za početak, Klaxons su ozbiljan bend. Nisu previše euforični, nisu namazani i nisu obrijani (osim James-a, koji verovatno ne može ni da uzgaja bradu). Takođe, Klaxons su bend kao takav. Ako im je neko nalepio etiketu nu-ravea, to u živim izvođenjima nema veze sa životom, jer momci imaju gitare i dobar bubanj, uz samo jedan sintisajzer kao podršku. Negde uživo, Klaxons zvuče kao kombinacija Elbow i Killers, ili kao moderni Blur uz falseto, kao hiperaktivni Pulp uz dozu Buzzcocks i Prodigy.

Uprošćeno, Klaxons su pravi rok bend, ali uz njih se igra i veseli, zastupaju jednu čistu, detinju naivnost u kojoj nema mesta foliranju. Set se nastavlja uz pregršt pesama sa novog albuma, koje zvuče odlično i ne „spuštaju“ atmosferu, ali i praktično ceo Myths of the near future, koji mlade generacije toliko vole. Kako je koncert odmicao, tako se skupljalo i sve više ljudi, mada je primećeno i odustvo domaćih muškaraca koji su otišli da kliču nesuđenom MVP-ju Mundijala Thomasu Mulleru. Najveće ovacije, standardno, dobili su Golden Skans i Magick, ali je primećeno i to da su prisutni najviše đuskali upravo uz elektronske delove inače neodoljivo rok pesama. Negde u svojoj biti, srpska publika čezne za teškom elektronikom i još težim rokom. No, to je slučaj za sociološka istraživanja.



Srećom po veseljake koji su hteli više semplova i tuc-tuca, negde od oko 21:45 svirali su Royksopp. Oh, kako je to divan bend. A kako je tek divno kada set započnu uz "Eple" i "Remind Me". Njihov debi album "Melody AM", obožavale su generacije, tako da su upravo numere sa istog najviše uzburkale ionako zagrejanu masu. Torbjorn i Svein su još jednom pokazali da se elektronska muzika svira instrumentima, tako da je tu bilo pevanja i lumperaja, doduše sve uz merodavni autotune.

Posebno je bitno primetiti da su Royksopp privukli gotovo isti broj ljudi kao i Placebo, što me je oduševilo. Teško je bilo poverovati da norveški elektro-dvojac, najpopularniji u andergraund klubovima, može da parira teenage angst-u Molkoa i drugara, ali je stvarno bilo prijatno iznenađenje što je bilo tako.
Pošto je publika bila veoma vesela i razdragana, logično je što su izostale sporije, atmosferične numere kao što su „Sparks“ ili „So Easy“, ali su zato „What Else Is There“ i „Only This Moment“, atmosferu dovele do usijanja. Uz dve predivne pevačice, crnu i belu (kao što su to radili i njihovi očigledni uzori Massive Attack), vokalno su obeležene ionako humane elektronske numere, dok su i pesme sa novog, četvrtog studijskog albuma „Senior“, naišle na odobravanje užarene mase.

Bilo kako bilo, ne umem da objasnim kako se i zašto toliko ljudi strpalo na nastup Royksoppa, ali mi je svakako veoma drago zbog toga.

Potom sledi novi organizacijski krah, pošto na mejn stejdžu od 23 svira Lollobrigida. Iako je komšijski bend odista zabavan, a i dovoljno brz da promrda zadnjice i muškog i ženskog dela publike, kako je došlo do toga da oni sviraju posle dobitnika Mercury nagrade i vlasnika nekih od najboljih singlova decenije, nikome i dalje nije jasno. Prs’ na čelo.

Čim su Lole izašle na scenu, stranci su se razmileli ka drugim binama, ali su slatke Hrvatice energijom ipak uspele da povrate ogromnu publiku negde na pola nastupa. Od dobro oprobanih numera najveće ovacije dobio je „Moj dečko je gej“, da bi potom usledila nova pesma namenjena „heteroseksualnim devojčicama“. U pitanju je „Bivša cura“ sa njihovog novog albuma, a predstavljena je i numera „Kompjuter“. Ida i drugarice, čiji pop-kabare performans uopšte ne zaostaje za svetskim standardima, na kraju su ispraćene vriscima i povicima mladih i ludih, ali i svih koji se na EXITu tako osećaju.

Zvezda večeri, Missy Eliott, nije razočarala, barem kad je podela charity suvenira u pitanju. Bivša kraljica hiphopa, čije je vreme odavno prošlo, ove godine zabavljala nas je verovatno zato što organizatori nisu mogli, ili nisu hteli da plate Jiggy ili Kanyea. Hleba, igara i Adidasa. Dobro, šta sad. Missy, kao i većina američkih crnaca (bez uvrede), ne zna da se ne radi sve u karijeri na matricu. Doduše, kao i većina američkih crnaca (bez uvrede), vrlo dobro zna da se sve falinke mogu zamaskirati uz pregršt veselih igračica i malo bling-a oko vrata. U prekratkom nastupu pred relativno razočaranom publikom, kojoj bi ipak mnogo više prijala harfa uz Kanyeove naočare, ili saksofon uz Jigga-ine psovke, Missy je prošla kroz brdo svojih hitova, od kojih su, tipično, „Work it“ i „Get ur freak on“ bili najbolje primljeni.

Osim preseka nastupa na Main Stage-u, još dve velike zvezde, svaka na svoj način, obeležile su ovo veče. Prvo Exploited, koji nikada neće izgubiti svoju publiku u Srbiji (mada neće ni Billy Idol), a onda i David Guetta. U oba slučaja ljubitelja je bilo toliko da se Explosion stejdžu, odnosno Dance areni, nije moglo ni prići uoči nastupa, što je razbesnelo mnogobrojne pijanice, odnosno narkomane. Zbilju na stranu, oba nastupa su bila odlična, svaki u svojoj branši. Exploited su, kako škotskim legendama i dolikuje, podsetili zbog čega se njihov bes iz 80ih i dalje daleko čuje, dok je Guetta, kako i priliči jednoj sexy bitch, uspeo da zakasni, ne bi li sve telom prisutne (u duh ne ulazim) još jednom oduševio najvećim brojem hitova koje je neko izbacio još od ere Beatlesa.

Do ostalih nastupa moje krhko i preumorno telo nije moglo da dobaci, mahom zato što sam, kao i svaka osoba koja drži do sebe, energiju sačuvala za Faith no More. Dobro, može i Pendulum, može i Chemical Brothers, kad nema više ATR-a, može i Crystal Castles. Kad već nema ničeg spektakularnog, a u Novom Sadu ste po navici, sve može.