Start the Riot?

Pre nego što se pozabavimo muzikom i pratećim varošarijama, red je da se neko osvrne i na razloge zbog kojih je, sada i zvanično, ovaj EXIT daleko manje posećen nego prethodni, dok je izostala i ona tipična euforična atmosfera koja je i davala šmek našem najvećem muzičkom događaju. Mnogi kažu da je u pitanju line-up, koji je, navodno, mnogo slabiji nego prethodnih godina. Delimično se ne bih složila. Počevši od LCD Soundsystem, preko Pendulum i Klaxons, do Placebo, Mike i Chemical Brothers, mora se reći da su u pitanju najtraženija imena ovogodišnjih festivala: To su sve poznati i uspešni zabavljači idealni za festivalsku atmosferu. Takođe je genijalno što smo dobili i Faith No More, Suicidal Tendencies i Atari Teenage Riot, tri izuzetno kvalitetna, mada ne-festivalska benda, koji imaju vernu i ozbiljnu publiku koja sigurno ima i dosta ukusa. Problem je u tome što svi oni na većini događaja nisu glavne zvezde. Pored svih ovih imena, a u pitanju su (ponovo napominjem) uglavnom dobra imena, na svetskim mega-muzičkim-događajima u ponoć prisutnima na uvce sviraju Muse, Pearl Jam, Gorillaz, Kings of Leon...

Dodajte na to i slabije programe na pratećim binama (uz, donekle, izuzetak Dance Arene i Fusion stejdža), kao i osustvo zabavnih programa za opuštanje i bahanalije, i dobijate kombinaciju u kojoj je publike manje, a i oni koji su tu uglavnom nisu ekstatični.

Pošto bih ovo iskoristila kao javni apel za organizatore da stave prs’ na čelo, sada bismo mogli da pređemo na ono čega je bilo.

Gledano sa svih strana, negde je „ustanovljeno“ da je drugi dan ove godine najslabiji, jer na glavnoj bini, osim Placebo, nije bilo apsolutno ničega što bi zanimalo široke narodne mase. Nemojte mi zameriti što ne spominjem Atari Teenage Riot, lično sam samo zbog njih došla drugog dana, ali oni objektivno nisu festivalski bend, a posebno ne bend koji treba da animira EMOse i sve koji se tako osećaju, koji su došli samo da odslušaju „the ladies and gentlemen of Placebo“. Repetitor je bio prerano da bi ikoga zaintrigirao, dok samo svevišnji zna zbog čega je neko planirao da The Horrors budu među glavnim izvođačima. Ni Dance Arena nije izvadila stvar, pošto je Moderat išao u isto vreme kad i Placebo. Novi ogromni minus za organizatore koji su svakako mogli barem malčice da prilagode satnicu i naprave neki presek publike po kojem bi se videlo da ne treba stavljati dva izvođača koji mnoge zanimaju u isto vreme. Stvar su donekle vadili Does It Offend You, Yeah?, ali su oni svirali u 2 ujutru na Fusion Stageu, tako da to i nije bila neka uteha razočaranim dušama koje su besciljno lutale po Tvrđavi (patetična slika, pa i patetična rečenica).

Kao što rekoh, na Repetitoru nije bilo nikoga, a izrazito malobrojni posetioci Tvrđave trudili su se da se u to vreme napiju, samo što za to naročito pogodnih mesta i prilika nije bilo. Osim Jack Daniels loungea odmah pored press zone, na drugim mestima uglavnom niste ni imali žestoka pića.

Sledi novi kolaps organizacije. Iz razloga koji (za sada) nikome nisu poznati, u poslednjem trenutku promenjena je satnica glavne bine, tako da su ATR svirali u 21, a The Horrors iza 22 časa. Zašto i kako je ovo iko dopustio nikada mi neće biti jasno.

Fenomenološki gledano, ATR je, ili savršen festivalski bend, ili najgori mogući bend da se dovede na festival. U slučaju EXITa, zakačile su ih obe impresije. Pre svega, deca koja su došla u 17 da se nabiju napred i čekaju Placebo nisu ni znala ko su Atari Teenage Riot, dok su oni koji su hteli da ih gledaju nastup propustili zbog pomerene satnice. Stoga i ne čudi da na vrištanje uz novi singl „Activate“ skoro niko nije reagovao.

Doduše, tu se opet vraćamo na sve probleme ovogodišnjeg EXITa. ATR je bend koji je promovisao zvuk „digitalnog hardkora“. Zvuče kao Prodigy van MTV domena, ili kao artikulisaniji death-metal bend uz sintisajzere umesto preteške gitare. I u toku karijere pre raspadanja, ATR su uglavnom nastupali po klubovima i bili najveće anti-establišment otkrovenje andergraund scene. Tako je i sada kad su se ponovo oformili. Nikada nisu svirali na glavnim binama festivala, tako da je i ovaj potez organizatora nerazumljiv, iako im se ja od srca zahvaljujem na tome što su ih doveli.

Posle lošeg uvoda, u kojem je, ponovo, zbog pomerene satnice, publika bila očajna, premlada i prenezainteresovana, pročulo se da je od 21 ATR, dok su se i urlici i agresija koju glavna bina nikada nije pre videla prolomili po čitavom Novom Sadu, tako da su armije ludaka najrazličitijih profila počele da pristižu u buljucima. To je iz očajnog ovaj nastup pretvorilo u „ok dešavanje“. Muzika je bila genijalna, ali i dalje preagresivna i preangažovana za letargičnu Placebo publiku da odreaguje vriskama nemutiranih glasića koji su se čuvali samo za Molkoa.

E, a onda se Alec Empire skinuo.

Ovo ne bi bio previše bitan podatak, da ovaj savršeno harizmatični Nemac crne kose (jašta) nema zmijsko telo i bizarni pogled seksualnog predatora. Što današnje devojčice odista vole, a roditelji mogu da se i na tome zahvale MTV-ju. Odjednom, ali bukvalno odjednom, i klinke su počele da vrište, da se bacaju, da umesto pevanja bend podržavaju grupnim skičanjem. Tada je nastup postao baš dobar.

Nizale su sve himne jedna za drugom, iako mi je preteško bilo da zapamtim raspored. Deutschland (Has gotta die!) naišla je na sveopšte odobravanje, a Empire je, i dalje nezadovoljan reakcijom omladine, odlučio da uradi nešto toliko tipično za male klubove, a toliko nezamislivo za velike festivale. Prvo je za vreme Too Dead For Me sišao i krenuo da peva na uvce oduševljenoj/potpuno ogluveloj masi, da bi se posle u više navrata bacio u publiku, koja ga je uz nove salve cičanja nosila i štipkala za zadnjicu. Zbog toga je nastup završen u velikom stilu i slobodno bi se mogao nazvati odličnim.
Sve se završilo uz Speed i Not Your Business. Uostalom, setlista realno nije ni bila bitna, jer su poruke svih pesama slične, dok je izvesno da je najveći broj prisutnih ostao barem nagluv već posle prvih taktova.

Posle ove euforije, usledio je antiklimaks, pošto The Horrors, uz sav trud, odista nikoga nisu zanimali. Za Placebo publiku, mlađu ili stariju, ovaj NME-odobreni bend bio je nepoznanica, dok su oni koji su došli za ATR pobegli glavom bez obzira čim su videli raščupane kosice i krezave osmehe mladih Britanaca.

Umesto ostajanja na njihovom nastupu, odlučila sam da se prošetam Tvrđavom, ali nisam naletela ni na šta vredno spominjanja. I Ida Engberg na Dance Areni i S.A.R.S. na Fusion stejdžu počinjali su tek od 23, kada sam već morala da se vratim i merkam publiku za Placebo.

Začuđujuće, nije bilo previše ljudi, dok je i neki generalni utisak da se masa delila na dve polarizovane grupe: našminkanu decu koja su se nabila u epicentar zbivanja, spremna da urlaju do iznemoglosti i „odraslu“ publiku, koja je tu došla mahom iz poštovanja, radoznalosti, ali i činjenice da tog vikenda na EXITu ili u Srbiji nije imala šta bolje da vidi.

exitfest.org

Koncert Placebo je bio dobar, ali moram teška srca da kažem da je bio daleko od njihovog „prime-time“ nastupa, naročito u poređenju sa histerijom u Hali Sportova, ili festivalskim nastupima na promovisanju svih drugih albuma. Svirku su otvorili uz „Nancy Boy“, što je bio odličan potez, jer je publika odmah odahnula, pošto je bilo izvesno da nas neće previše bombardovati pesmama sa novog albuma „Battle for the Sun“, koje su, iako dobre, daleko lošije nego numere sa svih njihovih prethodnih izdanja. Slede "For what it’s worth" i svima draga "Ashtray Heart", a potom i veoma pametan potez koji mnogi veliki bendi ne ušpražnjavaju. Naime, umesto da prvo sviraju pola novog albuma, pa tek onda hitove čuvaju za bis, Placebo su prepametno kombinovali dve po dve pesme, tako da su, zapravo, i odlično promovisali novo izdanje, ali i udovoljili svima koji su hteli hitove.

Avaj, problem je bio u mlakoj publici, pošto masa tinejdžera iz epicentra nije bila dovoljna da nosi glavni nastup glavne bine. Problem su bili i aranžmani pesama, od kojih su hitovi često gubili na „sing-along“ potencijalu zbog neprepoznatljivih „introa“. "Every You Every Me" je bila dobra, ali je malo ko pevao (možda i grešim, ali stajala sam napred blizu sredine, gde je bilo savršeno pregledno), a "Special Needs" je izazvala posebno oduševljenje „odraslih“. I stvarno je bila genijalna. Posle još nekoliko numera sa novog albuma, od kojih je "The Never-ending Why" bila najbolja, sledi "Meds", u potpuno izmenjenom aranžmanu, koji je u startu ubio pasivno-agresivni ton ove neurotične numere. Volela bih i da su izveli više pesama sa tog albuma, pošto mi je nekako najdraži, ali su i "Song To Say Goodbye" i "Post-Blue" odradile posao. Nažalost, takav utisak je svima i ostao, da je bend samo odradio posao, bez neke preterane emocije. Najbolji momenti su svakako usledili uz "The Bitter End", ali i obradu "All Apologies", koja je bila možda i najsjaniji trenutak večeri, mahom jer su tada i „odrasli“ horski urlikali, te je festival i ličio na festival.

Izostao je i katarzični kraj, nije bilo ništa od "Pure Morning" ili "This Picture", ali sam im sve oprostila zbog "Taste in Men". Doduše, izgleda da ta numera nije zanimala nikoga osim mene, pošto se na bisu našlo mnogo manje ljudi nego pre nego što je bend prvi put napustio scenu. Kako su došli, tako su i prošli, a to je velika šteta jer je Placebo drag mnogima. Samo što je izgledalo da ti mnogi nisu bili na drugom danu EXITa.

Za kraj, sve posle Placeba ovog drugog dana takođe je bilo nezanimljivo, osim Does It Offend You, Yeah?, koje sam propustila. Na Lady Chann i sve što je došlo posle nikog živog nije bilo na mejn stejdžu (a nikada nije bilo ovako avetinjski pusto već u dva), dok je i Explosion ostao pust posle Behemoth-a. Jedina mesta sjajnog druženja i opšte gungule tokom čitave noći jesu bili Suba i Latino stejdž, mesta na kojima se našla publika samo željna dobre zabave, bez preterane potrebe za koncepcijom i velikim imenima na velikim binama. Osim toga, ljudi jeste bilo, ali su oni mahom besciljno lutali i brzo otišli kući. Valjda to neće biti slučaj i u subotu.