Bankarski raj

Dok su kamatne stope svetskih valuta u stalnom padu i nalaze se na najnižem nivou u poslednjih nekoliko decenija, u Srbiji je trend suprotan. Kada svetske kamatne stope padaju, srpske banke podižu svoje marže i time nadoknađuju pad baznih (libor, euribor) stopa. Domaći dužnik je uvek na gubitku.

Kamatne stope u Srbiji su u proseku bar dvostruko veće od onih u Hrvatskoj ili Mađarskoj, na primer. Prema poslednjim raspoloživim podacima, prosečna kamatna stopa dostigla je nivo od spektakularnih 21 odsto godišnje. Prosečna kamatna stopa na kratkoročne kredite stanovništvu porasla je na besramnih 57 odsto.

S druge strane, nominalna stopa poreza na profit je 10 odsto i jedna je od najnižih u Evropi. U Srbiji, zemlji finansijskih čuda, banke ne plaćaju ni to. Efektivni porez, onaj koji zaista stigne do budžeta Srbije, znatno je niži od 10 odsto. Koristeći besmislene poreske pogodnosti mnoge banke, pogotovo one najveće, godinama nisu plaćale porez.

Upravo se u poreskoj sferi najjasnije sagledava ludost sistema, ali i sistem u toj ludosti. Ilustracije radi, banke u Hrvatskoj plaćaju porez po stopi od 20 odsto. Slična je situacija i u ostalim zemljama u okruženju.

Ovakve pogodnosti za bankarski sektor moguće su samo uz podršku srpskih ekonomskih vlasti i uz „intelektualnu” podršku stručne javnosti koja ne vidi apsurde finansijskog sistema ili se bar pravi da ih ne vidi. To dirljivo razumevanje za interese bankarskog sektora ima dugu predistoriju.

Srbija se neobjašnjivo lako odlučila da ugasi domaće banke i da bankarski sistem prepusti strancima. To nije bilo dovoljno, pa je i odličan (državni) platni promet, kao i prihod od njega, galantno prenet na banke. Bankama je zatim omogućeno da gotovo sve kreditne operacije obavljaju (efektivno) u stranoj valuti. Time je obesmišljeno postojanja dinara, a svi valutni i kamatni rizici prevaljeni su isključivo na privredu i građane.

Kada je privreda potonula pod teretom dugova, vlada je priskočila u pomoć i na budžet prevalila deo privatnog kamatnog tereta. Začuđujuće je da država pri tome nije zahtevala sniženje kamatnih stopa. Naprotiv, ona budžetskim novcem pomaže da kamatne stope ostanu na visokom nivou.

Ove mere će se vratiti Srbiji kao bumerang. Budžet je u deficitu, pa će svaki dinar ili evro koji država danas plati bankama za subvenciju kamata, podršku „puntu” i sično, građani i privreda sutra vraćati kroz rast poreza. Ako porezi ne budu rasli, budžetska izdvajanja za školstvo, zdravstvo, socijalna davanja, za investicije u infrastrukturu dodatno će se smanjivati.

I Narodna banka Srbije svojom monetarnom politikom obilato pomaže bankarski sektor. Eksplozivni priliv špekulativnog bankarskog kapitala je doveo do viška novca u opticaju i do permanentnog inflatornog pritiska. Monetarni instrumenti za neutralisanje tog viška novca mogu špekulativni kapital kazniti, ali i nagraditi. Podizanjem stope obavezne rezerve, na primer, špekulativni kapital se kažnjava, a njegov priliv destimuliše.

Opredeljenje NBS bilo je drugačije, pa je izabran instrument kojim se špekulanti nagrađuju. Kroz takozvane repo-operacije viškovi novca se povlače iz sistema, ali na tako povučen nekorisni novac NBS plaća ogromnu kamatu. U poslednjih godinu dana ta kamata se kretala između 16 i 19 odsto (efektivno), pa su banke kapital radosno unosile u Srbiju.

Na gusarskoj finansijskoj sceni tranzicionih zemalja, repo-operacije su preskup mehanizam za neutralisanje špekulativnog kapitala. Cenu će u krajnjoj instanci ponovo platiti budžet, dakle građani i privreda Srbije.

Nužna reforma srpskog poreskog i monetarnog sistema zahteva vreme, ali se neke mere već sada mogu preduzeti. Ako je vlada, pritisnuta MMF-om, smogla hrabrosti da smanjuje plate i otpušta zaposlene, morala bi skupiti hrabrost i da konačno dirne u bankarske profite.

Uvođenje dodatnog poreza za banke, od na primer 10 odsto, uz ukidanje bilo kakvih poreskih povlastica bankarskom sektoru morale bi biti prve mere za pomoć praznom budžetu. Dodatna, razumna mera bila bi limitiranje kamatne stope koje banke mogu naplaćivati klijentima. Država mora zaštititi svoje građane i privredu – ne od tržišta i njegovih zakona već od antitržišne samovolje domaćih monopola i kartela.