Pad cena nafte ugrozio bi srpsku ekonomiju

Ekonomisti Međunarodnog monetarnog fonda su u svom polugodišnjem izveštaju (World Economic Outlook) došli do saznanja da su ekonomska kretanja nakon 2000. godine u Istočnoj Evropi uporediva sa spoljnim zaduživanjem Latinske Amerike i ostalih zemalja trećeg sveta koje su bile uvoznice nafte, u periodu od 1974. do 1981. godine.

Zajednički imenitelj obe ekonomske priče bili su „Petrodolari“. Oni predstavljaju višak prihoda zemalja izvoznica nafte deponovan u bankama razvijenih zemalja, i iz njih preusmeren u zemlje sa platno-bilansnim deficitom. Slično obema situacijama je rast cene nafte i međunarodna inflacija. MMF je izračunao da je sada cenovni šok mnogo jači nego 1973-74. godine.

Prva priča se završila kada su američke federalne rezerve pooštrile monetarnu politiku (povećale osnovne kamatne stope) i destimulisale kreditiranje trećeg sveta, već učinile atraktivnim ulaganja u njene trezorske papire. Nagli zastoj u prilivu novih kredita uticao je da izbije dužnička kriza u većini zemalja u razvoju. Naviknute na ogromne prilive novih zajmova suočile su sa potrebom da otplaćuju stare što je uticalo na proglašavanje moratorijuma na servisiranje obaveza po spoljnom dugu.

Zastoj u otplatama zajmova uticao je da najveće američke i svetske banke zapadnu u nelikvidnost i nađu su pred bankrotstvom. MMF je, kao „svetski finansijski policajac“ istrčao na teren i ostavio za sobom pustoš u većini zaduženih zemalja (uredno servisiranje dugova po cenu pada ekonomske aktivnosti), ali je obezbedio opstanak zapadnog bankarskog sistema.

Druga priča se bliži kraju, a kako će on izgledati je krajnje individualan problem svake od zemalja „omamljenih“ petrodolarima. Zavisiće od adaptibilnosti ekonomskih politika u slučaju prekida priliva novih zajmova. Povoljne indikatore na kratak rok, u korist Srbije i CIE predstavlja nastavak rasta cene nafte i obaranje kamatnih stopa kako bi se izbegla ekonomska kriza u SAD.

I ovde dolazimo do apsurdnog zaključka da je moguće da nastupi nagli zastoj u prilivu kapitala u Srbiju, koji nikakve veze nema sa našim političkim haosom i koalicijama koje bi formirale vladu, a koji će nas sve prilično oštro pogoditi kroz nagli pad standarda. Hoće li standard pasti zbog oštre redukcije potrošnje izazvane manjim uvozom ili padom vrednosti dinara, sasvim je svejedno.

Još apsurdniji može biti mogući uzrok koji može dovesti do ovog mračnog scenarija, na primer:

- rast kamatnih stopa u SAD kako bi obuzdale rast cena,

- socijalni program u Ruskoj Federaciji koji bi povećao njihovu domaću potrošnju (smanjio višak petrodolara),

- oprez banaka i neodobravanje kredita, jer ne veruju da je održiva platno-bilansna pozicija svake od zemalja CIE pojedinačno.

Osnovni uzroci koji za posledicu mogu imati izbijanje platno-bilansne krize su:

1. Dugotrajna i kontinuirana aprecijacija kursa dinara, koja je uticala na ogroman skok svih dohodaka izraženih u evrima i mogućnost da se ovako „bogati“ neizmerno zadužujemo. Prilažemo tabelu na osnovu koje se možemo pohvaliti (ili pokriti glavu) da je srpski dinar najjača valuta na svetu, mereno stepenom aprecijacije prema dolaru od 2000. do 2007. godine.

Tabela 1: Indeksi BDP-a po kupovnoj snazi valuta

Zemlja	Indeks BDP-a po kupovnoj snazi	Indeks BDP-a po tekućim cenama	Indeks apresijacije(2000=100)
Srbija	174.3	465	266.7
Rusija	186.3	496.6	266.5
Angola	261.4	671.7	256.9
Rumunija	179.9	447.9	249
Kazahstan	234.4	568.2	242.5
Ukrajina	198.3	449.4	226.6
Čad	240.5	510.8	212.4
E. Gvineja	394.6	836.1	211.9
Belorusija	207.7	429.8	206.9
Zambija	168.3	344.5	204.7
Slovačka	181.3	369.4	203.7
Mongolija	180.8	358.6	198.3
Sudan	195.9	373.3	190.5
Češka	162.2	309.1	185.9
Mađarska	155.3	288.7	180.7
Estonija	209.2	378.1	180.1
Bugarska	174	313.4	179.1
Moldavija	183.1	327.9	179.1
Turkmenistan	302.8	535.8	177

*Izračunato na osnovu IMF World Economic Outlook Database Priložena rang lista zemalja sadrži dve grupe: izvoznice nafte i primarnih proizvoda sa ogromnim platno-bilansnim suficitom i zemlje CIE sa ogromnim deficitima.

1. Rast javne potrošnje pri prekomernom prilivu kapitala. U situaciji ogromnog priliva javni sektor bi morao da štedi i ograničava potrošnju jer ni jedan priliv ne traje beskonačno dugo. Mi smo u neprestanim izbornim ciklusima i javna potrošnja raste.
2. Politika sterilizacije priliva kroz povlačenje dinara repo-operacijama. Sterilizacija prekomernog priliva, usled previsokih troškova, u većini zemalja posustaje nakon dve godine. Tim pre, jer direktno poziva na špekulativni ulaz kapitala koji zarađuje na aprecijaciji kursa.

Treba skrenuti pažnju da su svi uzroci zajednički svim zemljama CIE, ali da ih je Srbija dovela do krajnosti.

Titova Jugoslavija se nije raspala zbog njegove smrti, već usled izbijanja platno-bilansne krize i posledične desetogodišnje ekonomske stagnacije u nacionalno i verski heterogenoj zemlji. Pomislite šta bi se dogodilo sa SAD kada bi njena ekonomija stagnirala 10 godine. I u tom svetlu su slabljenje dolara i pad kamatnih stopa sasvim razumljivi, kao metodi za stimulisanje ekonomskog rasta.

Sada baš i nije preostalo materijala za raspad, ali socijalne tenzije mogu dovesti do nekontrolisanih nemira.

Šta nam je činiti?

1. Relaksiranje monetarne politike i prestanak politike sterilizacije. Pri sadašnjem nivou restriktivnosti izražene visokim stopama obaveznih rezervi kurs evra iznosi oko 80 dinara. Međutim, ukoliko bi se smanjio nivo restriktivnosti dobili bismo i realniju sliku koliko bi on trebao da iznosi. Politika sterilizacije dinara će do kraja ove godine, a računajući od početka 2006. godine koštati NBS oko 700 miliona evra (ne računajući zaradu banaka i gubitak NBS na kursnim razlikama). Cena je restuća, kako zbog vrednosti uloženog novca tako i rastuće kamate, i iznosi oko milion evra dnevno!
2. Čvrsta fiskalna politika koja će sprečiti dalji rast rashoda pri inflatorno rastućim prihodima, i povećavati vrednost državnih rezervi na računima NBS.
3. Zamrzavanje plata u svim javnim preduzećima koja zloupotrebljavaju monopolsku tržišnu poziciju, kako da povećaju cene svojih proizvoda i usluga, tako i da nekontrolisano povećavaju troškove.
4. Nastavak evropskih integracija i pročišćavanje levog (istočnog) uha u glavi Srbije. Privlačenje stranih direktnih investicija u još neprivatizovana industrijska preduzeća, i davanje greenfield licenci u najkraćem roku (primer Inđije i elektronske uprave).
5. Rast izvoza radi početka procesa smanjivanja trgovinskog deficita. U prethodnih 7 godina, a i u ovoj, trgovinski deficit raste po stopi od oko 30 odsto.

A za vrednost izvoza na svetskom nivou važna je dinamika priliva stranih direktnih investicija, pa bi to trebalo da važi i za Srbiju. Naime, u 2006. godini su se kumulativne vrednosti priliva SDI (12 hiljada milijardi dolara) i robnog izvoza (12059 miliona dolara) u svetu gotovo podudarile.

Kod 15 zemalja Centralne i Istočne Evrope zbirne vrednosti investicija i robnog izvoza su se podudarile u promil (po 438 milijardi dolara priliva SDI i robnog izvoza). Odstupanja vrednosti izvoza od investicija po zemljama posledica su sektorske strukture priliva.

Stoga je za dalji rast izvoza Srbije neophodno da dođe do stvarnog priliva što više velikih izvozno-orijentisanih investicija u velika neprivatizovana preduzeća, ili greenfield ulaganja.

Ukoliko bi počeo proces makroekonomskog prilagođavanja naš krivi toranj bi imao šansi da se vremenom ispravi. U suprotnom, insistirajući na dosadašnjim mehanizmima makroekonomskog upravljanja toranj će se srušiti sa nesagledivim posledicama po ekonomiju Srbije (i nas kao njene građane).