Jovana Damnjanović za B92: Neverovatno biti na vrhu Evrope

Dejan Stanković, Branislav Ivanović, Nemanja Vidić, Vladimir Jugović, Velibor Vasović peli su se na krov Evrope sa svojim klubovima, ali su u prošloj godini dobili žensko društvo. Damnjanovićeva je u 2014. osvojila titulu u Ligi šampiona sa nemačkim Volfsburgom i tako se zlatnim slovima upisala u istoriju srpskog fudbala, postavši prva devojka iz Srbije kojoj je to pošlo za rukom.

Jovana je u novogodišnjem intervjuu za B92 govorila o najvećem uspehu u karijeri, dramatičnom finišu prošle sezone, kao i ciljevima za 2015. godinu. Osvrnula se na početke, period u Crvenoj zvezdi, reprezentaciju, ali i lošu situaciju u ženskom fudbalu u Srbiji.

Nikola Đukić Srbija, Svet, Evropa, Nemačka
Podeli

Vratili smo se nekoliko meseci unazad, na trenutak u kom je Jovana bila najponosnija.

„Velika je čast za mene i moram reći da mi prija, iako ženski sport nije toliko popularan u Srbiji. Znati da si nešto uradio prvi u svojoj zemlji, nešto na šta možeš biti ponosan, na šta može biti ponosna tvoja država donosi posebnu dozu radosti. Prija mi i drago mi je kad vidim male devojčice koje iz mog primera shvate da se može uspeti iako si iz Srbije. To mnogo pomaže da ženski fudbal napreduje, da one razumeju da se uz neka dodatna, individualna zalaganja, adekvatan rad i želju može uspeti“, rekla je Jovana Damnjanović za B92.

Do najveće titule u ženskom fudbalu Jovana je stigla posle dramatičnog duela sa švedskim Tiresoom, i trijumfa sa 4:3.

„Bilo je neverovatno kako se sve izdešavalo, gubile smo 2:0 na poluvremenu, potom i 3:2, pa se ponovo vratile. Mnogo preokreta i promena emotivnih stanja, iščekivanja...Kad smo osvojili radovale smo se, ali nismo shvatale šta se u stvari dogodilo. Kako vreme prolazi, evo već je više od pola godine od tog trenutka, polako počinjemo da shvatamo da je to nešto veliko. I u prvom trenutku je bilo tako, ali nismo doživljavale na isti način. Kada se slegnu emocije nekada pogledam fotografije sa slavlja i podsetim se. Prijatan osećaj i neverovatno iskustvo za mene. Neverovatna prva sezona u inostranstvu u, po mišljenju mnogih, najjačoj ligi na svetu. Iste sezone osvojila sam prvenstvo Nemačke i Ligu šampiona, sa nepunih 20 godina. Bundesligu smo osvojili u foto-finišu, golom u 89. minutu poslednje utakmice. Sezona je bila uzbudljiva i sa mnogo preokreta, ali se na kraju dobro završila po nas. Nove dve medalje su na zidu i sada idemo dalje“.

Fudbalerke Volfsburga napravile su veliki preokret na stadionu u Lisabonu, iako su na poluvremenu gubile rezultatom 2:0. Šveđanke u imale prednost i od 3:2, ali su ‘Vučice’ pokazale veliku mentalnu snagu i u finišu odbranile trofej osvojen sezonu ranije.

„Osim što imamo mnogo kvalitetnih igrača u timu, naša najveća karakteristika, kao i kod svih upornih nemačkih ekipa jeste što igramo konstantnu igru. Čak i kada gubimo imamo sposobnost da se izdignemo i okrenemo u našu korist. To je veoma teško sa psihološkog aspekta, naročito u finalu u kom smo gubile sa 2:0. Postigle smo dva gola, onda primile jedan, pa postigle još dva i mislim da je to jedna odlična karakteristika koja nas izdvaja od drugih. U početku nam nisu davali mnogo šansi jer je tim imao četiri-pet zvučnih imena, dok su ostali radnici i borci. Ali, akko kolektiv funkcioniše dobro neko će iskočiti i imati zapaženiju ulogu”.

Finalni duel obeležila je legendarna Brazilka Marta sa dva postignuta gola. Marta, o kojoj smo pisali u specijalu posvećenom Svetskom prvenstvu u Brazilu, nije bila dovoljna za trijumf, ali je Jovana iz ‘prvog reda’ posmatrala kvalitete najbolje igračice u istoriji ženskog fudbala.

„Martu izdvaja činjenica da je iz Brazila, svi znamo kakvi su tehničari Brazilci. Ona ima perfektnu kontrolu lopte – ne samo za ženski, fudbal već mislim da 95 odsto fudbalera ne može da joj parira u tom segmentu. To jeste nešto što se uči, ali moraš se roditi sa takvim talentom. S druge strane, poseduje neverovatnu fizičku spremu jer je relativno mlada otišla u Švedsku, koja je jedna od najzahtevnijih liga na svetu. Kada se sve to spojilo u celinu, dobili smo Martu kakvu znamo – najbolju igračicu na svetu. Doduše, ove godine nije u izboru za Zlatnu loptu, ali je obeležila jednu epohu ženskog fudbala“.

Veliki uspeh koji je napravila sa klubom poklopio se sa katastrofalnim poplavama u Srbiji. Damnjanovićeva je iz svlačionice, sa peharom u ruci, poslala fotografiju podrške i apela na društvenim mrežama, pa ni reakcije nisu izostale.

“Imalo je odjeka jer me je više ljudi pitalo za brojeve računa, a ja sam kontaktirala Crveni krst. Finale je bilo baš u vreme najgorih poplava, a mnogo mojih prijatelja je iz Obrenovca, Lazarevca, Kolubarskog okruga…Neki su ostali bez kuća i za mene je to bio veliki stres, pored igranja finala Lige šampiona. Samo sam želela da pružim podršku, i da neki drugi ljudi vide kako je kod nas i pomognu. Imala sam osećaj da je potrebno, osećala sam iznutra jer me je mnogo pogađalo sve što se dešavalo”.

Sledeći protivnik u pohodu ka trećem uzastopnom ‘ušatom’ peharu jeste još jedna švedska ekipa – Rosengard. Aktuelni naslednik Tiresoa upravo je Martu ponovo spojio sa Volfsburgom u četvrtfinalu Lige šampiona.

“Biće to veoma težak duel. Ekipa Tiresoa sa kojom smo igrali finale prošle godine otišla je u stečaj, vraćena je u četvrtu ligu, pa je veliki broj igračica prešao u Rosengard. To je u stvari spoj igračica Malmea, Tiresoa i Rosengarda. Švedske ekipe su tvrde i orijentišu se prvenstveno na defanzivu, ali imaju Martu i perfektno su fizički spremne. Mi ćemo dati sve od sebe da se plasiramo u polufinale u kom ćemo najverovatnije ići na Pari Sen Žermen. Nadam se da možemo do treće titule, pojačale smo se u poslednjem prelaznom roku. Ako bismo uspele to da ostvarimo bilo bi veoma lepo, pošto se finale ove sezone igra u Berlinu. Put ne bi bio dugačak, imali bismo veliku podršku, jedino da ne igramo protiv nemačkog kluba u finalu”.

Fenomenalnu sezonu Volfsburg je kompletirao drugom uzastupnom titulom u Bundesligi do koje je došao u 89. minutu poslednjeg duela sa Frankfurtom. Izabranice Ralfa Kelermana pobedile su velike rivalke sa 2:1, revanširale im se za poraz u osmini finala nacionalnog Kupa i u klupske vitrine donele peti trofej u poslednje dve godine.

„Taj meč je bio možda čak i stresniji od finala Lige šampiona. Zadesilo se da se sve rešava u poslednjem kolu kod nas, Frankfurt je imao dva boda prednosti i odgovarao im je nerešeni rezultat. Dan nikada topliji, bilo je 40 stepeni, a ljudi sun na tribinama 'padali' od vrućine. Karte za meč koji je igran u nedelju puštene su u sredu i bile su rasprodate već u četvrtak, svih 12.000. To je za ženski fudbal zaista neverovatno, čak su razmišljali da nas prebace na muški stadion zbog velikog interesovanja. Poveli smo 1:0, imali šanse, prečku, a u 83. minutu oni dolaze do 1:1 – tada bukvalno sve pada u vodu. Ipak, minut pre kraja saigračica daje gol glavom posle dubinske lopte i usledilo je istinsko slavlje. Odigrale smo poslednju utakmicu, mogle da se opustimo i proslavimo kako valja, pošto smo sutradan išli na pauzu. S vremena na vreme gledam skraćene snimke i prisećam se tog susreta, pa mi je nekad čudno jer nisam sigurna šta se sve izdešavalo”.

Posle godinu i po dana navikla se na život u inostranstvu i obaveze koje ima u najjačoj ligi sveta. Jovana se lično uverila kako funkcioniše sistem i šta je najvažnije za funkcionisanje ženskog fudbala.

„Ulaganje u sport – od selekcije, treninga, kvaliteta takmičenja, do kontinuranog razvoja igrača koji pružaju klubovi. Teško je objasniti u Srbiji kako sve funkcioniše – kada neko dođe on je najvažniji klubu, niko drugi. Ceo klub je usredsređen na pomoć igračima i to je osnovni zadatak. Infrastruktura je neverovatna, a u prilog tome govori činjenica da ćemo od ove polusezone igrati na novom stadionu. Njega je grad izgradio samo za ženski fudbal i vredi 28 miliona evra! Sve to pokazuje koliko su sposobni i žele da ulažu u ženski sport. Svaki trening pokriva makar po jedan novinar. Svakog dana u novinama postoji minimum jedna strana o ženskom fudbalu i najnovijim vestima, informacijama, analizama protivnika, učinkom reprezentativki itd. Ljudi su se malo zasitili jer konstantno pobeđujemo, ali u svakoj prodavnici možete ući i tražiti dres ženskog kluba, što je u Srbiji nezamislivo. Klub pokušava da popularizuje žensku sekciju tako što tokom pauza mečeva prvog tima na ekranima pušta profile fudbalerki i kratke isečke”.

Zna i na čemu mora da nepreduje kao fudbaler.

“Nemci vole centarfora koji odigrava sigurne pasove, a kada se to uradi, oni su zadovoljni. Ja sam ipak navikla da pokušam da kreiram i okrenem stranu, ali bih možda mogla da pojednostavljujem igru, iako sam i u tom segmentu veoma napredovala. Tamo se igra mnogo brže, dva-tri dodira i to je sve. Mislim da imam određene kvalitete, ali ću raditi na sitnim stvarima”.

Posle propuštenog transfera u Bajern Minhen stigla je u Volfsburg i bila potpuno iznenađena kada su ljudi iz nemačkog kluba došli u Beograd na potpisivanje ugovora. Uspela je da se brzo prilagodi na novu sredinu, ali nije sve bilo tako sjajno u početku…

„Osim jezika, bilo mi je najteže što živim sama i što se sada sve vrti oko mene. Ja moram da idem u banku, plaćam račune, kućne poslove, idem u nabavku, spremam ručak i konci života su u mojim rukama. Do sada je nešto od toga radila majka, a sada moram da se oslonim na sebe. Isto tako, ranije sam uvek zvala oca ili prijatelje kada moram nešto hitno da završim što je u Nemačkoj nemoguće. Zato moram da dobro raspoređujem vreme, a u početku je bilo teško da se snađem u novom gradu. Sve je stvar navike, a ja sam uspela da se prilagodim i izbegnem stres oko običnih sitnica. Poznata je nemačka disciplina i tamo sve mora da se radi u minut, bez kašnjenja. Dosta dobro sam savladala jezik, odlično se snalazim u svakodnevnoj konverzaciji“.

Novu sezonu dočekala je spremna, ali je povreda butnog mišića omela u borbi za startnih 11.

“Bila sam maksimalno spremna, sve testove odradila odlično i u prvoj pripremnoj utakmici igrala u startnih 11. Već na početku sam posle kornera dobro šutirala glavom, golman je odbranio, ali je saigračica postigla gol i sve je krenulo kako treba. Međutim, u 15. minutu sam zašprintala posle driblinga i nešto me je preseklo u butnom mišiću. Trebalo je da pripreme počnu za četiri dana, ali su mi iz kluba posle snimanja rekli da jednostavno nema svrhe jer je oporavak minimum mesec dana. Vratila sam se i novembar je za mene bio izutetno dobar mesec – nekoliko golova i odličnih partija, ali mi je u drugoj sezoni mnogo lakše. Komunikacija u igri je jednostavnija i sada razumem mnogo komplikovanije stvari na terenu, što ranije nije bio slučaj. Kompletno ponašanje koje sam razvijala godinama morala sam da promenim. Oni ne vole teatralno prenemaganje posle faula, zapretili su mi kada sam to radila i sada trpim koliko god da boli udarac. Saigračice su mi dosta pomogle, koliko su mogle. Ne samo igračice, nego i svi zaposleni u klubu”.

Karijeru je počela u Perspektivi iz zemuna u kojoj je igrala sa dečacima. Sedam godina igrala je sa Jelenom Čanković, sestrom od ujaka. Sudbina ih je spojila i prošle sezone u Ligi šampiona kada je Volfsburg izbacio Barselonu sa ukupnih 5:0 u četvrfinalu.‘Srpska Ronaldinja’ o kojoj ste mogli da čitate u prošlogodišnjem Paketiću vratila se u Spartak iz Barse, ali njena sestra smatra da može igrati u bilo kom evropskom klubu.

“Za Jelenu ima mesta u bilo kojoj ekipi na svetu – ona je fascinantan igrač. Ne postoji igrač sa kojim bolje sarađujem, ali su nam se igrom slučaja razdvojili životni putevi. Sedam godina smo igrale zajedno u Perspektivi iz Zemuna i odlično se poznajemo. Najveća mi je želja da igram sa njom u ekipi – u Srbiji to nije realno, ali ko zna, možda u Nemačkoj ili nekoj drugoj ligi sveta. Jelena je izvanredan igrač, nepredvidiv, sa sjajnim driblingom i osećajem za loptu. Kod nje ništa ne možeš da pretpostaviš”.

Posle boravka u Perspektivi usledio je prelazak u LASK i ostvarenje devojačkog sna – igranje za Crvenu zvezdu.

“Bila sam u Lazarevcu, ali nisam mnogo putovala na treninge, možda dva-tri puta nedeljno jer sam bila drugi razred srednje škole. Nastavila sam sa dečacima da treniram u Perspektivi i sećam se da sam se vraćala sa treninga kada me je pozvao trener iz Lazarevca i rekao da će mi se ispuniti najveća želja. Bila sam u fazonu: ‘Držite me, molim vas, pašću’. Bukvalno sam brojala dane do početka priprema, a onda je usledio debi u Bijeljini – prva utakmica, pobeda, het-trik i navijači koji su došli da nas bodre. Bilo je fascinantno. Neverovatan osećaj je igrati na ‘Marakani’. Sećam se da smo bili u tunelu ispod severa, protivnik je bila Mačva iz Šapca, a mi smo igrali kao predigra muškom timu kome je gostovala BSK Borča. Stajala sam u tunelu i razmišljala kakve su sve legende ranije bile na istom mestu. Utakmica je krenula, pobedili smo 14:0, a poslednjih pola sata bilo je između 5 i 10 hiljada navijača. Svakako najlepši teren na kom sam igrala, vrhunski je osećaj”.

Nameće se logično pitanje, da li će se Jovana Damnjanović vratiti u Zvezdu?

“Sigurno, ja sam dete Srbije i Zvezde, i za nekoliko godina, kada moja karijera ne bude više mogla da napreduje, vratiću se u Srbiju. Zašto ne bih odigrala 2-3 sezone i pokazala nekoj drugoj deci koja dolaze iskustvo koje imam”.

Damnjanovićeva je za reprezentaciju debitovala sa 15 godina, a bila je deo tima koji je u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Kanadi završio na petom mestu grupe 3, iza Švajcarske, Islanda, Danske i Izraela.

“Iskreno, očekivale smo više. Došlo je do smene generacije, oslonac ekipe čine mlade igračice. Mi smo jedina generacija u istoriji koja se pre nekoliko godina plasirala na Evropsko prvenstvo, pa je desetak igračica iz omladinske prešlo u A selekciju. Očekivale smo malo više, možda i mogle, ali je dobro što smo psihički sazrele i napravile jedan vrhunski rezultat – remi sa Danskom, polufinalistom Evropskog prvenstva. Dešavale su se i situacije da posle takvog rezultata primimo sedam komada od Švajcarske, ali su one proizvod našeg mentaliteta. Kada se primi jedan-dva gola svi padnu i to moramo da popravljamo”.

Švajcarkinje su izgubile samo dva boda u 10 odigranih kvalifikacionih utakmica, pa su mrežu Srbije tresle su čak 16 puta.

“Švajcarska je najprijatnije iznenađenje. Kod mene u timu ima dve Švajcarkinje, u nemačkoj ligi još nekoliko. Svi smo znali da imaju dobru reprezentaciju, ali nismo da igraju ovako dobro. Iskreno sam mislila da možemo sa njima da se takmičimo, ali kada smo izašli na teren to je bilo neverovatno. Ne znam šta su te devojke radile, stvarno. Igrale su fenomenalno, bar na te dve utakmice protiv nas. Švajcarska može da bude veliko iznenađenje na Svetskom prvenstvu, ali ni to ništa ne znači”.

Ženski fudbal nalazi se na niskim granama u Srbiji, a Jovana zna šta je potrebno kako bi se popularizovao.

“Medijska propraćenost je veoma bitna, znamo koliko mediji mogu da utiču na ljude i njihove odluke i razmišljanja. Kada bi se češće prikazivali snimci ženskog fudbala, golovi, intervjui i zanimljivosti koje bi mogle da budu prevaga na našu stranu. Ne kažem da se sada ne prati, ali se ne dovoljno. Bolje je nego ranije, ali to još nije na pravom nivou. Za funkcionisanje ženskog kluba potrebna je jedna prosečna godišnja plata fudbalera. Posto je u Srbiji jos na amaterskom nivou, sa sve platama igrača i putovanjima ne bi izašlo ni pola miliona, možda 200.000 na godišnjem nivou. To je realno smešno, a može se napraviti nešto veliko”.

U slobodno vreme srpska fudbalerka voli da čita knjige i prati ostale sportove, među kojima se izdvajaju košarka, tenis i snuker. Aktivna je na društvenim mrežama koje koristi za deljenje novosti iz kluba, ali pasionirana igračica igrice “Football Fantasy” u kojoj je bolja od mnogih muškaraca. Pre nekoliko godina upoznala je Novaka Đokovića na humaniratnoj utakmici “Bitka za bebe” na ‘Marakani’.

“Novak Đoković je pojam u svetu po kom je Srbija prepoznatljiva. Znala sam ja ko je Novak Đoković, ali tek kada odeš u inostranstvo shvatiš na kakav način on prezentuje svoju zemlju. Veoma je šarmantan i duhovit, i stvarno zna da igra fudbal”, zaključila je Jovana Damnjanović za B92.

Nikola Đukić (@NikolaDjukic43)

strana 1 od 2 idi na stranu