Ozi open: Rodžer, Rafa ili neko treći?

U posebnom tekstu moći ćete da pročitate najavu nastupa Novaka Đokovića i ostalih srpskih tenisera.

Finale Rodžer – Rafa?

Zagovornik sam teorije da su pripremni turniri retko kada tačan pokazatelj onoga što će se dešavati na predstojećem Grend slem takmičenju. Ipak, Federerova superiornost i Nadalova bolešljivost u Dohi zavređuju da budu analizirane u svetlu očekivanja pred Ozi open.

Voljni momenat nikada nije bio problem za Fedeksa, koji je i sada istakao da mu je osnovni motiv da neprestano demantuje one koji mu predviđaju penziju. Za sada mu to i te kako polazi od ruke.

Rodžer Federer je protutnjao Katarom ne izgubivši ni set, a pobedio je Šorela, Kjudinelija, Troickog, Congu i u finalu Davidenka. Od četvrtfinala pa nadalje Federer suparnicima nije dozvolio nijednu brejk loptu, što najbolje ilustruje koliko je nadmoćan bio prilikom svog servisa. To je zatim stvaralo pritisak kod rivala, koji oni uglavnom nisu uspevali da izdrže.

Osim neverovatnog servisa, bilo je upadljivo da Rodžer mnogo manje greši iz bekhenda, a da istovremeno igra prilično agresivno. Federer je osvojio četiri od poslednjih pet turnira na kojima je igrao, u Melburnu brani trofej, u najboljoj je formi od svih pretendenata na vrh i to su razlozi koji ga čine favoritom broj jedan pred premijerni Grend slem turnir u godini.

Međutim, najveći turniri su specifični i racionalni argumenti često nisu pouzdan osnov prognoze. Federeru lice postaje turobno onoga momenta kada pomisli na okršaj sa Rafaelom Nadalom, čovekom koji ga je trijumfom u finalu 2009. godine naterao u plač.

Majorčanin će imati i dodatni podsticaj da postane tek treći teniser u istoriji koji je u isto vreme šampion na sva četiri GS turnira. Prethodno su to bili Don Badž (1938) i Rod Lejver (1962, 1969).

A, kakav je bio Španac u Dohi? Neprepoznatljivo loš. Istina, imao je visoku temperaturu koja ga je sprečila da pruži maksimum, ali izgubiti 6:0 set od Lukaša Lacka nije baš pohvalno za najboljeg na svetu, u kakvom god stanju bio. Nadal se loše kretao i često je delovalo, što bi naš narod rekao, „kao da nije doručkovao“.

To, naravno, ne mora i verovatno ništa neće značiti u Melburnu. Posle US opena sam spominjao Nadalovu sposobnost da formu tempira na pravi način i nemam dilemu da će tako biti i sada. Samo uporedite njegovu prošlogodišnju igru iz npr. Sinsinatija sa finalom u Njujorku.

Na kraju, odgovor na pitanje iz podnaslova – velike su šanse da u finalu na „Rod Lejver“ areni gledamo Rodžera i Rafu. Baš sam otkrio toplu vodu tom konstatacijom, zar ne? Šalu na stranu, uprkos tome što trenutno jesu najbolji i što svi sa nestrpljenjem iščekuju njihov finalni dvoboj, instinkt mi govori da taj film sada nećemo gledati. Videćemo jesam li bio u pravu.

Endi Mari – potraga za Grend slem trofejom

Zašto, između ostalog, mislim, da nećemo gledati finale Federer – Nadal? Jedan razlog je Novak Đoković (o srpskim teniserima čitaćete u posebnom tekstu), a drugi Endi Mari. Verovatno vam već postajem dosadan svojim iščuđavanjem kako Škot još nema Grend slem trofej. Ubeđen sam, ipak, da će se to ove godine promeniti, pa neće više biti potrebe da raspravljamo o tome hoće li Endi ikada osvojiti najveću titulu.

Govoreći o tome šta mu je potrebno za podvig, Mari je istakao da mora da poboljša servis i da se tim aspektom igre svakodnevno bavi. Servis svakako jeste vrlo važan činilac, ali ono što Škot, čini mi se, odbija da otvoreno prizna jeste da ima psihološki problem kada dođe do same završnice. Npr. kaže da „nije znao gde je“ u finalu US opena 2008. godine, ali da mu je to bio prvi meč za titulu. Ili da žali što je loše počeo prošlogodišnje finale sa Federerom. Loš početak u tako važnom meču najčešće je posledica nereda u glavi.

Čak mi je i onaj poraz od Vavrinke u trećem kolu US opena delovao kao podsvesni način da se pobegne od pritiska završnice. Jeste Stanislas igrao odlično, ali Endi je bio bled i neshvatljivo nezainteresovan, što nije karakteristično za njega otkad je sazreo kao igrač i kao čovek.

To je prva prepreka koju mora da savlada. Tehnički i fizički Mari može da parira vodećem dvojcu. Neverovatno je brz, ima širok dijapazon udaraca i izvrsne reflekse i anticipaciju, što ritern čini ozbiljnim oružjem.

Drugo je pitanje taktike. U jednom periodu Mari je igrao agresivnije, ali mislim da naročito u duelu sa Federerom treba da se osloni na trkački kapacitet i ofanzivu iz kontre. Za Nadala je savršen recept onaj iz četvrtfinala prošle godine, tj. česte promene ritma koje ne daju Špancu da stekne rutinu.

Treće, Mari je pao na peto mesto na ATP listi, što se dogodilo i prošle godine, i to za posledicu može da ima derbi već u četvrtfinalu (žreb je odredio Soderlinga). Nije nužno otežavajuća okolnost, to se videlo prošle sezone, ali treba napomenuti.

Koliko mogu Robin i Žo?

Iz trećeg plana preti nekolicina kvalitetnih tenisera koji su prethodnih godina uspevali da se probiju do završnice na najvećim turnirima. Žo-Vilfrid Conga igra tradicionalno dobro u Melburnu – 2008. je igrao finale, a prošle polufinale. Robusni Francuz neretko ima problema sa povredama i to ga je onemogućilo da tokom karijere postigne još bolje rezultate, ali u Australiju uvek stigne svež i spreman za nadmetanje. Snažnim servisima, ’bombama’ iz forhenda i velikim srcem, Conga će biti rival za izbegavanje.

Robin Soderling je trijumfom u Brizbejnu pokazao da je u izuzetnoj formi i na njega treba računati, ali mršav skor na Ozi openu (najviše drugo kolo) u kombinaciji sa njegovom nepredvidljivošću ne obećava mnogo.

Početkom prošle sezone napisao sam da je 2010. godina preloma za Soderlinga jer je trebalo da dokaže da nije’prolazno čudo’, već vrhunski teniser koji konstantno pruža dobre partije.

Krenuo je ne baš slavno, krahom u Australiji, ali je do kraja sezone osvojio dva trofeja (Roterdam i Pariz), ponovio finale Rolan Garosa i na preostala dva GS turnira ušao u osam najboljih. Dovoljno da se položi ispit zrelosti i dovoljno za četvrto mesto na ATP listi.

Jedino još u Melburnu nije napravio proboj i sada je idealna prilika da momak razornog forhenda i kamenog izraza lica dođe minimum do četvrtfinala. Uz povoljan splet okolnosti, možda i više. Međutim, znao je Soderling i ranije neprijatno da iznenadi i nije sigurno pouzdati se previše u njega.

Nova prilika – Huan Martin del Potro i Marin Čilić

Huan Martin del Potro je 2009. osvojio US open i, kako je sam izjavio, do marta 2010. želeo je da postane prvi na svetu. Možda se to ne bi dogodilo tako brzo, ali povreda ručnog zgloba sprečila je 198cm visokog Argentinca i da pokuša. Zaista šteta jer je upravo Del Potro bio začin koji je nedostajao ATP turu. Poslednji ozbiljan turnir odigrao je upravo u Australiji, kada je u osmini finala ispao od Čilića.

Biće mu potrebno mnogo vremena da se vrati u formu u kojoj je nekada bio, videlo se i u Sidneju da je ‘zarđao’, ali svi pravi ljubitelji tenisa želeće da što pre vide pravog Del Potra – sa fantastičnim servisom, neuhvatljivim forhendima i fascinantinim kretanjem za jednog skoro dvometraša.

Marin Čilić, srećom, nije ima problema sa povredama, ali nije iskoristio pozitivni talas na kojem je surfovao posle polufinala u Melburnu prošle godine. Osvojio je Zagreb i igrao u finalu Minhena, ali je na Rolan Garosu izgubio u četvrtom, na Vimbldonu u prvom, a na US openu u drugom kolu. Čini se da je Marinu potrebno da dodatno tehnički izbrusi udarce, ali i da savlada lekciju zvanu “kontinuitet”.

Del Potro i Čilić iste su visine, obojica imaju po 22 godine, gaje sličan stil igre, mada je Južnoamerikanac za nijansu ofanzivniji, i bilo bi lepo videti njihov povratak u Top10 ove godine. Prave igre “Đokovića i Marija ’88 godišta” bi i ATP tur učinile neizvesnijim.

Ostali

Endi Rodik još od 2003. i trijumfa na US openu ne može da osvoji Grend slem turnir, a u Melburnu nikada nije igrao finale. Ipak, Amerikanac je stizao do polufinala svake dve godine od 2003. i, sledeći tu pravilnost, sada će ponovo među četiri najbolja. Jeste Rodik motivisan i svež posle oporavka od povrede, igrao je i finale u Brizbejnu, ali mislim da ovaj put ne može tako daleko da dogura.

Nikolaj Davidenko je kralj malih turnira, ali na najvećima po pravilu zataji. Ako se to nije promenilo posle pobeda nad Federerom i Nadalom prošle godine u Dohi, ne vidim zašto bi ove to bio slučaj.

Ernest Gulbis je ’tempirana bomba’ i on će do kraja karijere sigurno dogurati bar do polufinala nekog od Grend slemova. Solidno je igrao na pripremnim turnirima, njegova ultraofanzivna igra uvek je zanimljiva za gledanje i nadam se da će Letonac dogurati do druge nedelje, tj. do osmine finala.

Posle odličnog središnjeg dela prošle sezone, Tomaš Berdih je naglo pao, a taj pad kulminirao je eliminacijom u prvom kolu US opena. On je jedan od nepredvidljivijih igrača na Turu, trenutno deluje uspavano, ali možda se trgne baš u Melburnu.

Najbolji prijatelji Džon Izner i Sem Kveri takođe nisu za potcenjivanje, baš kao ni Ferer, Verdasko, Monfis, Bagdatis i još neki.

Na kraju, željno se iščekuju partije ’klinaca’ – kontroverznog Bernarda Tomića, Rajana Herisona i Grigora Dimitrova, ako Bugarin prođe kvalifkacije. Nadam se da će mi upravo oni dobrim igrama ponuditi građu za neki od budućih tekstova.